Era efemernih neuroza ili spomenik Stefanu Nemanji u epicentru srpskog kulturnog rata

U vreme u kome je osnovna funkcija državne kulturne politike postala proizvodnja i održavanje konflikta među različitim ideološkim grupama građana, kako bi se njihova pažnja, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, odvlačila od delikatnijih političkih i nacionalnih pitanja, nije nikakvo iznenađenje što Srbija i Beograd iščekuju postavljanje velikog spomeniku rodonačelniku Nemanjića kao da je u pitanju politički skandal, a ne povod za slavlje. U društvu koje je sve svoje svetinje sistematski profanisalo i instrumentalizovalo, čak i Stefan Nemanja može da bude sveden na puku „kosku za glodanje“ koja se baca srpskoj javnosti u cilju njenog održavanja u stanju večite i svakodnevne neuroze, pa makar ta „koska“ bila visoka 24 metra i teška 68 tona. I to što je veliki broj nas u stanju da zastane i prozre provokaciju ne znači ništa – mi ćemo u toj polemici i dalje učestvovati, jer je mamac, jednostavno, neodoljiv.

Sa jedne strane, ne bi trebalo mnogo da čudi što su toliki ljudi spremni da „brane Stefana Nemanju“ po svaku cenu, i bez obzira na političke okolnosti. Sa druge strane, zanimljivo je što drugi imaju jednako jarku želju da spomenik, po svaku cenu, kategorički napadaju. Ova rasprava se, kao što sa kulturnim raspravama u Srbiji često biva, vodi u uslovima večnog quaternioterminorum, i obe strane u sporu govore o različitim stvarima koje zovu istim imenom, a jedini rezultat spora jeste produbljenje jaza nepoverenja među građanima oko teme o kojoj bi, u normalnim okolnostima, trebalo da postoji apsolutni i nedvosmisleni javni konsenzus.

Sin Zavide i otac Svetog Save se tako našao u epicentru višedecenijskog kulturnog rata Srba protiv Srba, a polemika o njegovom spomeniku, uprkos svemu rečenom, otvorila se upravo oko onoga što najmanje ima veze sa stvarnim razlozima spora, a to je – estetika

Bez ikakve sumnje, prirodno je da Stefan Nemanja, kao jedna od najznačajnijih ličnosti, kako svetovne, tako i kulturne istorije srpskog naroda, ima svoj spomenik u srpskoj prestonici. A ako već postoji volja da se u njoj gradi džinovski spomenik nekome, onda je rodonačelnik najslavnije srpske dinastije i osnivač Hilandara jedan od najboljih kandidata za to. Izbor Stefana Nemanje je takođe logičan sa stanovišta političke pozicije koja pretenduje na širokopojasno zahvatanje većine građana iz oba ideološka tabora – džinovski spomenik praktično bilo kojoj ličnosti iz moderne srpske istorije verovatno bi izazvao još oštrije podele i omrazu i pre nego što bi stigli da vide kako bi spomenik trebalo da izgleda. Činjenica da uprkos tome postoji veliki broj Srba koji je načelno protiv spomenika državniku, svetitelju, i kulturnoj ikoni sopstvenog naroda svedoči do koje mere je srpsko društvo duboko podeljeno. Ali od ove grupe su možda još i zanimljiviji oni, ništa manje brojni, i ništa manje glasni naši sugrađani, koji „u principu hoće“ spomenik Stefanu Nemanju, ali im se „ovaj ne sviđa“, odnosno koji po svaku cenu neće da takav jedan spomenik podigne „ova vlast“. Sin Zavide i otac Svetog Save se tako našao u epicentru višedecenijskog kulturnog rata Srba protiv Srba, a polemika o njegovom spomeniku, uprkos svemu rečenom, otvorila se upravo oko onoga što najmanje ima veze sa stvarnim razlozima spora, a to je – estetika.

Kritike projekta – od estetike do rusofobije

Baš kao što su državne i gradske vlasti pragmatično odabrale Stefana Nemanju kao idealan „cvet u kosi“ inače višestruko spornog, nedvosmisleno korumpiranog, i po svoj prilici nezakonitog projekta „Beograda na vodi“, tako su i kritičari spomenika odlučili da se fokusiraju na njegovu estetiku, znajući da rasprava o lepoti i privlačnosti toleriše kudikamo neodređenije argumente od rasprave o istorijskim činjenicama, a da je najširu publiku kudikamo lakše mobilisati da nad nečim zgražava, nego da brani državne institucije od proceduralnih zloupotrebai korupcije. Tako smo i došli do teze da spomenik koji još uvek nije postavljen „estetski ružan, nakaradan, i odvratan“ (peticija koju je protiv spomenika promovisao dnevnik „Danas“, i koju je do potpisalo oko 3000 ljudi, koristila je frazu „populistički i nakazan“), da je „kičast i neukusan“, da je „megalomanski“, odnosno – „prevelik“.

Što se tiče opaske da je spomenik prevelik, na to bar nije teško odgovoriti: lokacija na Savskom trgu je takva da opravdava njegovu veličinu, budući da oko spomenika ima mnogo brisanog prostora, a da pogled na njega treba da se pruža duže cele Nemanjine ulice sve do Slavije. Ako u centru Beograda postoji lokacija koja je primerena za postavljanje spomenika takve veličine, Savski trg je svakako to, tim pre što raspolaže velikim prostorom i već je okružen nizom visokih zgrada. Da li je izgradnja spomenika te veličine opravdana u ekonomskom smislu druga je tema, mada u uslovima u kojim se građani stalno žale kako se „ne ulaže dovoljno novca u kulturu“, ta tema ne bi trebalo da ima naročito visok prioritet.

Što se tiče „ružnoće“ spomenika, tu smo mogli da čujemo mnoštvo različitih argumenata: ružan je „jer je prevelik“, jer je „postament ružan“ (i prevelik), „jer je kičast“ (zato što je prevelik, i postament je prevelik, i kitnjast ), jer „ne liči na Nemanju“ („liči na Sarumana“i „Gandalfa“), jer „nije u srpskoj spomeničkoj tradiciji“. (Ovo poslednje je naročito zabavno, jer možemo samo zamisliti kolika bi se dreka digla da je doneta odluka da se na Savskom trgu u skladu sa srpskom spomeničkom tradicijom podigne pravoslavni Hram Svetog Simeona). Ima i argumenata koji sa estetikom nemaju previše veze, poput onih da je „spomenik ružan jer je tender bio namešten“, ili onog da „naprednjaci znaju da prave samo ruglo i seljakluk“, što nas veoma brzo prebacuje na popularni teren „beogradska kulturna elita protiv horde seljaka i primitivaca koji uništavaju naš lepi grad (i glasaju za SNS)“, na kome se autori gore pomenute peticije i čitaoci lista „Danas“ inače osećaju kao riba u vodi. A kada se napomene da je autor ostvareni i priznati ruski vajar sa raskošnim iskustvom, odjednom nailazimo na poplavu šovinističkih i rusofobnih komentara tipa „šta imaju Rusi da dižu spomenike po Srbiji“, „nije Srbija ruska gubernija“, „ne može ruskikič da prođe u evropskoj zemlji“ i sl. Drugim rečima, na spomenik su se sručile sve dežurne predrasude i pogrde na račun Rusa i Rusije iz dobro poznatog arsenala srpskih zapadnjaka, koje podrazumevaju da je Rusija primitivna i nekulturna zemlja koja ne zna šta je umetnost, i čiji umetnici nisu sposobni, niti dostojni da njihova dela krase jedan „evropski grad“ poput Beograda.

Još jedna grupa argumenata kritikuje položaj spomenika na trgu, i ovo je bez sumnje argument koji je najosnovaniji. Potpuno je besmisleno, i protivreči elementarnim pravilima simetrije i prostornog planiranja da se spomenik takvih gabarita ne postavi na sam centar Savskog trga. Međutim, krivci za ovo izmeštanje u stranu su isti ovi koji uopšte ne žele da se spomenik postavi, a koji su prethodno jadikovali da će im Stefan Nemanja „zakloniti pogled na sat na Železničkoj stanici“. Popuštanje pred ovako tupavim argumentom (rekonstruisani Savski trg imaće sasvim dovoljno brisanog prostora da se sačuva „lep pogled na Železničku stanicu“, čiji se sat jedva vidi sa samog ulaza na Trg) jeste tipičan primer nekompetencije i oportunizma gradskih vlasti, koje su bile u stanju da daju ostvarenim arhitektama da projektuju trg, i ostvarenom vajaru da napravi spomenik, a onda nisu bili u stanju da spomenik kako treba stave na trg.

Aleksandar Rukavišnjikov – umetnik dostojan zadatka

Ako se stave po strani legitimni argumenti koji se tiču dimenzija spomenika, većina ocena „lepote“ i „kompozicije“ spomenika donosi se na osnovu starih slika trodimenzionalnog projekta od pre nekoliko godina, na kojima se spomenik (a pogotovo sporni postament) uopšte ne vide dobro, dok organizacija Savskog trga izgleda potpuno drugačije nego u finalnom projektu koji se trenutno realizuje. Bez ikakve sumnje, spomenik na toj slici (onoj istoj koju koriste i autori peticije iz „Danasa“ da ilustruju „populizam i nakaznost“ projekta) ne izgleda naročito upečatljivo, i sasvim je razumljivo da ga neko, rukovodeći se isključivo tom slikom, oceni kao ružan. Međutim, kako je postavljanje spomenika započelo, imali smo prilike da vidimo mnoštvo fotografija iz ateljea vajara Rukavišnjikova na kojima se vidi da je Stefan Nemanja prikazan lepo i dostojanstveno, sasvim u skladu sa malobrojnim referentnim freskama iz XIIIveka i uz mnoštvo lepih detalja (uključujući zapis na srednjevekovnom srpskoslovenskom), i nalik na mnoštvo drugih spomenika tog tipa, kao i da će na problematičnom postamentu biti veoma kompleksni i lepi reljefi koji podsećaju na srpsko srednjevekovno sakralno slikarstvo i tradicionalni duborez.

Naravno, u pitanju su samo detalji i fragmenti, i konačan estetski sud o spomeniku ovakvih dimenzija i ovolikog nivoa detaljnosti (postament će ispod imati čitavu galeriju istorijskih reljefa kojima će građani moći da priđu) moći će da se donese tek kada se vidi uživo. I naravno, sasvim je moguće, čak vrlo verovatno, da se i tada velikom broju ljudi neće dopasti. Ali ono što je već sada očigledno jeste da je Aleksandar Rukavišnjikov ovom projektu pristupio ozbiljno, predano, profesionalno, a sudeći prema njegovom nedavnom intervjuu, i veoma inspirisano.

Ovo nije bilo dovoljno za protivnike spomenika, koji su se prema ovom umetniku poneli jednako diskvalifikatorski kao prema njegovom delu, još jednom potežući dobro poznate strele iz rusofobnog arsenala. Rukavišnjikov je tako proglašen za „Putinovog dvorskog umetnika“ i „nekog anonimnog Rusa“ (veliko je pitanje ko bi od kritičara spomenika bez guglanja bio u stanju da navede pet poznatih savremenih svetskih vajara), inferiornog u odnosu na domaće i evropske budžetlije samom činjenicom da je svoja dela stvarao i postavljao u Rusiji. Ali Rukavišnjikov jesteveliki i renomirani vajar sa poluvekovnim iskustvom, specijalizovan za monumentalne skulpture velikih ličnosti, njegova dela zaista krase neke od najvažnijih urbanih lokacija u Moskvi i velikim ruskim gradovima. Tu svakako treba pomenuti kapitalne spomenike Dostojevskom (ispred Ruske državne biblioteke, preko puta Kremlja), caru Aleksandru Drugom (pored Hrama Hrista Spasitelja), kao i upečatljivi spomenik Vladimiru Visockom koji je podignut na grobu ovog omiljenog ruskog barda na moskovskom Vaganjkovskom groblju. I naravno, ne treba zaboraviti da ovi spomenici, koji već godinama i decenijama predstavljaju prepoznatljive turističke lokacije i simbole Moskve, nisu prošli bez ciničnih i podsmešljivih komentara dela lokalne publike, koja je jednako bila zgrožena njihovim postavljanjem, kao neki Boegrađani „Stefanom Nemanjom“. Tako su zli jezici prozvali njegov, inače dostojanstveni spomenik Dostojevskom, gde je autor prikazan kako sedi veoma neudobno na ivici svoga postolja (čime je autor hteo da kaže da Dostojevski „nigde nije mogao da nađe udobno mesto za sebe i svoje ideje“), u Moskvi podsmešljivo prozvan „Pregled kod proktologa“, što je, bez sumnje, na nivou infantilnih komentara srednjoškolaca koji posmatraju golotinju Mikelanđelovog „Davida“.

Što se tiče (nešovinističke) opaske da „nije u redu da spomenike po Beogradu podiže strani umetnik, pa ma koliko zaslužan“, ona jednostavno ne stoji. Ne samo da su neke od najznačajnijih spomenika u Beogradu pravili stranci (Terazijska česma, Spomenik knezu Mihailu, Saborna crkva i dr.), nego su i zadužbine samog Stefana Nemanje, koje spadaju u najznačajnije srpske srednjevekovne spomenike, gradili (a kasnije uglavnom i živopisali) – strani majstori. Po pravilu – najbolji koji su mogli da se dovedu. Da li je Aleksandar Rukavišnjikov najbolji vajar koji je mogao da se nađe za ovaj zadatak teško je reći, ali nema sumnje da se prema njemu postavio kompetentno, predano, i profesionalno, i da mu je sa svojim ogromnim iskustvom na sličnim projektima više nego dorastao.

Šuma nakaradnih spomenika, i pokoji biser

Niko još nije napravio umetničko delo koje se bezuslovno dopada svakome ko ga vidi, a politički kontekst postavljanja spomenika garantuje da će mnogi naši sugrađani čvrsto zauzeti kategorički stav da je u pitanju nešto što im se ne nikako ne dopada. To je sasvim u redu, i nema ničega što u ovom trenutku te ljude može ubediti da svoj stav promene, niti je to potrebno. Ali nedopadanje i lična odbojnost su jedno, a proglašavanje ovog projekta za „rugobu“, „ruglo“, odnosno „nakazu“ jednostavno je neozbiljno, pogotovo ako se po strani ostave tradicionalno neurotične reakcije društvenih mreža na doslovno svaku promenu gradske topografije ili arhitekture. Setimo se, uostalom, ništa manje histeričnih reakcija ne potpuno profesionalno završenu restauraciju Meštrovićevog „Pobednika“!

Spomenik Sibinjanin Janku (Janošu Hunjadiju)

Problem je, međutim, što nijedan drugi projekat, nijedan drugi spomenik, nije izazvao toliki odijum, i to je već dovoljan pokazatelj da spomenik ovde uopšte nije tema. Beograd ima gorko iskustvo sa oktroisanim spomenicima koje bi gradske vlasti dobile na poklon od neke strane zemlje, i koji su zatim postavljani na istaknuta mesta u gradu bez ikakvog konkursa, procene stručnog žirija, da i ne pomislimo na nekakvo konsultovanje javnog mnjenja. Istaknute lokacije u Beogradu „dobijale su na poklon“umetnički osrednje spomenike (Puškin i Ćirilo i Metodije kod Vukovog spomenika, Konfucije na Novom Beogradu, Janoš Hunjadi u Zemunu), besmislene i neprimerene spomenike (Hejdar Alijev na Tašmajdanu, sa sve zastavom Azerbejdžana, spomenik pesniku Žambilu Žabajevu za koga u Srbiji niko nije čuo, i čije nijedno delo nije prevedeno na srpski), dok nam se „posrećilo“ sa spomenicima caru Nikolaju kod Starog dvora i Svetom Savi kod Hrama Svetog Save, koji su estetski vrlo uspešni, i koje su opet radili ruski umetnici. Skandal sa „privatnim“ postavljanjem nakaradne biste Juriju Gagarinu, koji je nakon par dana uklonjen, da i ne pominjemo!

Spomenik Hajdaru Alijevu

Spomenik Juriju Gagarinu

Siniša Mali i član Politbiroa Centralnog komiteta KP Kine i zamenik šefa Rukovodilačke grupe CK KPK za izgradnju partije DŽang Čunsian na otvaranju spomenika Konfučiju 

Da stvar bude još gora, ništa bolje nismo prošli ni sa nizom spomenika koji su prošli redovnu konkursnu proceduru. Danas su mnogi verovatno zaboravili galamu koja se nadigla oko krajnje neuglednog spomenika Nikoli Tesli na surčinskom aerodromu, dok nam je svima svežija u sećanju ogorčenost pravoslavne zajednice nad „lebdećim“ spomenikom patrijarhu Pavlu kod Crkve Sv. Marka (koji je, vredi pomenuti, naišao na pohvale onog dela naše javnosti koji se danas zgraža nad „kičastim Stefanom Nemanjom“, valjda upravo zato što je iritirao njihove pravoslavne sugrađane). Za proteklih godinu dana takođe su postavljene veoma rogobatne apstraktne instalacije na Bogosloviji i u okviru pasarele koja vodi na Beogradsku tvrđavu, koje sigurno u većoj meri iskaču iz poimanja lepog većine Beograđana, ali negativne reakcije ni u jednom od ovih slučajeva nisu bile ni približno toliko burne kao u slučaju Rukavišnjikovljevog „Nemanje“.

U ovim reakcijama se već uočava jasan obrazac – po pravilu smetaju spomenici koji su namenjeni tradicionalno orijentisanim građanima („populizam“), koji veličaju značajne srpske istorijske ličnosti („mitomanija“), koje imaju bilo kakve veze sa Crkvom („sekularna država“), i bilo kakve veze sa Rusijom („ruska gubernija“). Estetika u svemu tome ne igra nikakvu ulogu – galama se podigla oko lepog i veoma klasičnog spomenika srpskom dobrotvoru caru Nikolaju Drugom, ali nikada oko džinovskih apstraktnih brljotina koje nemaju nikakve veze sa srpskom istorijom i nacionalnim dostojanstvom, a ni u čisto umetničkom smislu nisu ništa naročito. Ako srpski srednjevekovni vladari treba da se poštuju, onda je dopušteno da to bude učinjeno kao u slučaju apstraktnog portreta despota Stefana Lazarevića u Beogradskoj tvrđavi, doduše vajarski uspešnog dela, ali estetski neprimerenog za jedini spomenik koji Beograd podiže svom srednjevekovnom obnovitelju i nacionalnom heroju. Sve što može da naiđe na bilo kakav oblik masovnog odobravanja, i da podstakne makar i mrvu nacionalnog buđenja srpskog naroda, automatski se proglašava za „populizam“, „mitomaniju“, i „ruglo“.

Monopol na estetiku

Na taj način jedna malobrojna, ali veoma glasna i uticajna grupa srpskih zapadnjaka – „drugosrbijanaca“ ili „slučajnih Srba“, zovite ih kako hoćete – pretenduje na održavanje monopola koji je uspostavila nad kulturnim institucijama u Srbiji, kao i na uspostavljanje istog takvog „monopola na estetiku“. Oni sebi uzimaju za pravo da proglašavaju šta je lepo, a šta ružno, šta je „ozbiljna umetnost“, a šta „ruglo naprednjačkog kiča“, a podizanjem galame i histerijom pokušavaju da nametnu svoj stav kao jedini validni sud ukusa građanima koji se u umetnost i vajarstvo ne razumeju ništa više od njih, ali imaju bar dovoljno obzira da toga budu svesni. Pritom svoje arogantne kulturšovinističke proklamacije pakuju u političke oblande, nastojeći da prevare patriotski orijentisane građane da im obezbede preko potrebnu masovnost kako bi se sabotirali projekti koji upravo povlađuju patriotskom delu srpske javnosti, a ne dirajući nikada projekte koji povlađuju ovoj glasnoj i oholoj pseudoeliti.

O svemu tome svedoče fraze iz gore pomenute peticije – ocene „populistički i nakazan“, „neprimeren i rogobatan“, „ruglo kiča“, iznose se sa autoritativnom nadmenošću kao da su u pitanju ljudi koji su lično učestvovali u unutarnjem uređenju Sikstinske kapele ili dvorskog parka u Šenbrunu. To su ljudi kojima treba da verujemo da je Bajićeva „Strela koja se prekida“ visoka umetnost, dok je Rukavišnjikovljev „Nemanja“ kič, rugoba, i „izraz samoljublja kleptokratske vlasti“ (jer na šta bi drugo prosečan Srbin pomislio kada vidi kip Stefana Nemanje, nego na Srpsku naprednu stranku). A kada malo zagrebemo argumentaciju koja stoji iza tih samouverenih proklamacija ukusa i neukusa, tog odbacivanja „kiča i populizma“, videćemo kulturšovinističku i malograđansku prazninu, koja se svodi na staru maksimu da „narodnjake slušaju seljaci“, a koja predstavlja kulturni manifest slučajnih Srba.

Argumenti protiv spomenika i „argumenti protiv Nemanje“ – brak iz interesa Prve i Druge Srbije

Ništa manje nije zanimljiva ni lakoća sa kojom argumenti protiv spomenika prelaze u argumente protiv samog Nemanje. Ima u tome erističkih strategija i potrebe da se pošto-poto ojača svoja pozicija u sporu, ali klimavi argumenti o „neukusnim dimenzijama spomenika“ i „ružnoći postamenta“ vrlo lako otklizavaju u tirade protiv srpskog „nezdravog i mitomanskog odnosa prema prošlosti, Crkvi, i Rusiji“, a odatle u potpuno proizvoljne, neutemeljene, i nedvosmisleno zlonamerne opadačke komentare na račun oca srednjevekovne Srbije. A tu poznati drugosrbijanski i slučajnosrpski argumenti protiv „nacionalne megalomanije“ i „velikosrpskog ekspanzionizma“ ulaze u iznenađujuću rezonancu sa nečim drugim – sa istinskim pseudoistorijskim mitomanijama, kako srpskim, tako i onim koje već decenijama neguju naša bivša braća u Zagrebu, Sarajevu, a od skora i na Cetinju.

Zašto je Stefan Nemanja osetljiva tema za pseudonacionaliste novopečenih nacija u regionu, nije teško shvatiti. Stefan Nemanja predstavlja pečat kontinuiteta srpske narodne samosvesti i kulturnog identiteta koji neprekinuti traju više od osam vekova, što predstavlja veoma impresivan vremenski period i za velike narode Evrope, a kamoli za instant nacije nikle na ruševinama bivšeg Istočnog bloka. Stefan Nemanja i Nemanjići su stoga predmet maliciozne fascinacije svih modernih opadača srpskog naroda, koji srpskoj istoriji pristupaju kao da je komšijin povrtnjak – ukrasti šta se može poneti, a ostalo izgaziti i opoganiti koliko se može. U tome u ovom konkretnom slučaju naročito prednjače tzv. Montenegrini, za koje je pitanje amputacije sećanja na to da je Zeta zavetna zemlja Nemanjića, a Podgorica rodno mesto Stefana Nemanje, bez preterivanja pitanje života i smrti. I dok se oci mladih nesrpskih nacija iz petnih žila upiru da pronađu dokaze svog trajanja, osobenosti, i „identiteta“ u fragmentima opskurnih povelja, starim mapama, i tuđim spomenicima, istovremeno ulažu veliki napor da svoje frustracije srpskim narodom iz novijih ratova ekstrapoliraju na daleku „zajedničku prošlost“. Iako se postojanje srpskog naroda u tim krugovima često otvoreno negira, Nemanjići predstavljaju onaj „nesvodivi ostatak“ koji, niti mogu da prisvoje, niti da ga izbrišu, pa se onda bave izmišljanjem kleveta i raspredanjem epskofantastičnih priča o Nemanji i njegovim sinovima. I u svemu tome nailaze na pomalo neočekivanu publiku u Srbiji.

Jedan deo te publike su „slučajni Srbi“ – ideološki Hrvati, Montenegrini, Bošnjaci zarobljeni kletom igrom sudbine u tragičnu činjenicu da su rođeni usred Srbije i od roditelja Srba – koji zlurado i bez provere gutaju svaku izmišljotinu i svaki opadački i klevetnički komentar na račun srpske istorije i kulture kao da je mana nebeska. Ali drugi deo publike pomalo iznenađuje – to su često prezreni i zanemareni, ali ništa manje rašireni i glasni „prvosrbijanci“, „srbski autohtonisti“, „Sorabi“, i „Protoiliri“, pripadnici „naroda najstarijeg“, nastavljači luče „Antičke Srbije“ Aleksandra Velikog i Nina Belova. Oni takođe sladostrasno usvajaju izmišljotine hrvatskih, bošnjačkih, i montenegrinskih pseudoromantičara sa njihovim fantazijama o „genocidu nad bogumilima“ koje su sproveli Nemanja i Sveti Sava. Oni Nemanjiće vide kao „kukavičje jaje (grčke) pravoslavne crkve“, podobne zbog svoje pravoslavne politike, a sve u cilju skrivanja „istinske i zabranjene istorije Srba“. Za njih je spomenik Stefanu Nemanji kao „ocu srednjevekovne Srbije“ naročita uvreda, jer Srbi ne samo da su imali svoje kneževine i kraljevine i pre Nemanjića (Vojislavljevići, Vlastimirovići i sl.), već, prema njihovom dubokom uverenju, postoji čitava plejada ranosrednjevekovnih i antičkih dinastija, kraljeva, i vladara, čije se postojanje zaverenički skriva od srpskog naroda.

Skoplje; Spomenici Aleksandru Makedonskom i Filipu drugom - oba sa fontanama

Kakva se onda šarolika koalicija obrušila na spomenik Stefanu Nemanji – srpski zapadnjaci, duhovna deca političkog Zagreba i Sarajeva, i lokalni imitatori hrvatske i bošnjačke škole epske fantastike! Dok jedni žele Srpstvo bez korena, čiji će svi spomenici biti apstraktne metalne ruže i „strele koje se prekidaju“, drugi žele da Srpstvo presade u „bolje, lepše, i starije korene“. A zajedničko im je da se i jedni i drugi bacaju kamenjem na postojeću, dokumentovanu, istorijski utemeljenu, i što je najvažnije – živu tradiciju srpskog naroda. Zajednički im je prezir prema Crkvi, koja za prve predstavlja tumor na srpskom nacionalnom biću i rasadnik nazadnih ideja, nacionalizma, i ksenofobije, a za druge je uzurpator srpske istorije koji, ne samo da „namerno obrisao srpski identitet“ naše katoličke i muslimanske braće, nego je obrisao i sećanje na srpske „istinske, paganske korene“.Zajednička im je i rusofobija – dok za jedne Rusija predstavlja „pritajeno zlo koje vreba sa Istoka“ i prirodnog neprijatelja svega što civilizovani Svet™ predstavlja, koja džinovskim Stefanom Nemanjom i oslikavanjem Hrama Svetog Save pokušava da otrgne Srbiju iz zagrljaja svoje evroatlantske porodice, za druge je Rusija „saučesnik u falsifikovanju drevne i istinske srpske istorije“, koja džinovskim Stefanom Nemanjom i oslikavanjem Svetog Save pokušava da sakrije da su „Srbi stariji i od Rusije, i od Nemanjića, i od pravoslavlja“. Ironijom sudbine, tzv. „Druga Srbija“ je u borbi protiv postavljanja, ili bar blaćenja spomenika Stefanu Nemanji, pronašla saveznika u svom arhineprijatelju – „Prvoj (i najstarijoj) Srbiji“. I tako ljudi koji u Stefanu Nemanji vide pandan podizanju džinovskog spomenika Aleksandru Makedonskom u Skoplju dobijaju podršku od ljudi koji smatraju da je Aleksandar Makedonski zapravo bio Srbin.

Promašena kritika i gromobrani za gradsku vlast

U krajnjoj liniji, potpuno je legitiman i politički otpor ovom projektu kao načinu da se simbolički utemelji i učvrsti režim Aleksandra Vučića. Ali borba protiv Aleksandra Vučića ne sme da preraste u borbu protiv srpskih nacionalnih simbola samo zato što Vučić te nacionalne simbole koristi kao smokvin list za svoju antinacionalnu politiku

Još jednom treba naglasiti – potpuno je prirodno da se projekat spomenika Stefanu Nemanji, njegove proporcije, veličina, izgled, ili sama ideja, nekome ne dopadaju. I apsolutno je legitimno da ti ljudi negoduju, da se žale, pišu peticije i traže da se projekat otkaže. Ako postoje rupe, neregularnosti, i nezakonitosti u konkursu i izgradnji spomenika, ukazivanje na to čak predstavlja građansku obavezu i dužnost. U krajnjoj liniji, potpuno je legitiman i politički otpor ovom projektu kao načinu da se simbolički utemelji i učvrsti režim Aleksandra Vučića. Ali borba protiv Aleksandra Vučića ne sme da preraste u borbu protiv srpskih nacionalnih simbola samo zato što Vučić te nacionalne simbole koristi kao smokvin list za svoju antinacionalnu politiku. I to se pogotovo ne može na iole produktivan način učiniti u savezu sa ljudima koji srpsku istoriju i njene nacionalne simbole duboko preziru.

Ako je cilj ovih koordiniranih napada na spomenik Stefanu Nemanji „da se ruši Vučić“, rezultat je spektakularno kontraproduktivan. Predsednik Srbije i njegove kabadahije iz gradskih vlasti na njih uopšte ne moraju da odgovaraju, dovoljno je samo da ustupe pozornicu nekim od razobručenijih opadača iz neke od gore razmotrenih paradigmi – besmislice i maliciozne nebuloze koje oni iznose na račun spomenika, ruskog umetnika, i Stefana Nemanje lično, biće jača podrška za naprednjački režim od samog spomenika, pa da je duplo veći nego što jeste. Čak ni tradicionalni argument za sve namene i sve prilike – „trošite tolike pare na spomenik, a…“ – gubi svoju težinu kada je u pitanju Stefan Nemanja, baš kao što slične otrovne strele promašuju kada je u pitanju zavetni Hram Svetog Save.

Velelepni spomenici nacionalnim velikanima treba da budu samorazumljiva stvar za bilo koje, čak i siromašno društvo, a ako se kritikuju, treba da se kritikuju sa legitimnih pozicija, i pozivajući se na suvisle argumente. Pri tome sve strane u sporu treba da budu konstruktivne i da se ne inate, je su u pitanju projekti koji će obeležiti Beograd za narednih sto i više godina. Vlasti to veoma dobro znaju, i zato pažljivo koriste ovakve „gromobrane“ da bi iza njih sakrivali kudikamo proceduralno i estetski problematičnije projekte. Paralelno sa spomenikom Nemanji, u istom kraju grada niču gigantska staklena kula i mastodontski tržni centar, kao kudikamo veći i monstruozniji spomenici svemu onome što je suprotstavljeno tradiciji oličenoj u Stefanu Nemanji, odnosno Svetom Simeonu –spomenici „nezaustavljivom progresu“, „hramovi kupovine“, čitav grad u gradu posvećen novcu, privatnoj imovini, i komodifikaciji javnog prostora. Savski trg i statua Stefana Nemanje su najmanje sporna stvar u celom tom gigantskom projektu, a njima se posvećuje ubedljivo najveća pažnja. I to nije slučajnost.

A ako je taj projekat pokrenula i završila samozaljubljena i kleptokratska naprednjačka gradska uprava, utoliko je veća sramota po sve one manje samozaljubljene i manje kleptokratske gradske uprave koje su propustile da to učine pre nje

Ako postoji politički razlog što su naprednjaci postavili spomenik ocu srednjevekovne Srbije na Savski trg, onda to nije iz „ljubavi prema kiču“, „megalomanije“, „mitomanije“, niti je to nekakav „izraz samoljublja“.Njegov cilj je pragmatičan – upravo da bude gromobran koji će legitimni otpor Beograđana prema uzurpaciji javnog prostora i brisanju urbanog identiteta Savamale po uzoru na emiratske (i američke) „sitije“ usmeriti prema jednoj površini koja jeste javna, koja jeste ulepšana, i koja jeste zamišljena kao veliko podsećanje na srednjevekovne korene srpskog nacionalnog identiteta. A ako je taj projekat pokrenula i završila samozaljubljena i kleptokratska naprednjačka gradska uprava, utoliko je veća sramota po sve one manje samozaljubljene i manje kleptokratske gradske uprave koje su propustile da to učine pre nje.

Kada tu nesporno samozaljubljenu, nekulturnu, i kleptokratsku upravu najzad smenimo, težak zadatak nove uprave biće da u Beogradu napravi nešto još lepše i velelepnije. A oni koji već sada maštaju o tome da Stefana Nemanju sruše kao spomenik Sadamu Huseinu u Bagdadu, neka stanu i zamisle se – među spomenicima u Beogradu ima rugoba koje kudikamo više zaslužuju sklanjanje. Ili neka još malo sačekaju – Tržni centar „Galerija Belgrejd“ biće uskoro otvoren, a njegova blistava svetlost zaseniće spomenik Stefanu Nemanji - sve i da je dva puta veći.