Ћутање (ни)је злато

Све чешће се говори о „медијском мраку“ у Србији. Узроци су различити и дуготрајни и овим питањем би требало да се бави више  институција у Републици Србији. Ми ћемо анализирати један сегмент, а то је: положај новинара у Србији!

Зашто су нам важни здрави, правовремени, истинити медији? Пре свега, зато што све информације важне за нормалан и цивилизован живот грађана добијамо најпре из медија. Појединац их даље самостално класификује по степену важности и личних интересовања, те самостално доноси закључке, ставове, одређене одлуке.

На тај начин корист имају и држава и друштво, јер у многим случајевима помажу и олакшавају рад државних органа, односно различита друштвена и социјална питања се могу лакше решити, ако су разумљива и јасна свима. Управо из тог разлога медији имају важну улогу у савременом друштву.

Појединац ништа не може сам, тако да заједница може напредовати и бити боља искљичиво онда када су у процес напредовања укључени сви сегменти друштва. Модерно доба нас учи да је тачна информација од пресудног значаја за доношење одлука. Уколико систем са више страна добија објективне информације, тада се проблем може сагледати у целини и олакшати његово решавање.

Запослени у медијима, по Закону, имају слободу у извештавању. Међутим, у пракси је много другачије. Нпр. дешава се да са једног догађаја две медијске куће дају супротан извештај о броју присутних или о самом догађају. Свако ће ово приметити и јасно је да неко свесно дезинформише јавност , а да не сноси икакве последице

Члан 46. Устава Републике Србије гарантује слободу мишљења и говора. Тиме је појединцу дата могућност да чак и јавно размењује сопствена искуства и закључке. Запослени у медијима, по Закону, имају слободу у извештавању, чиме су се стекли услови да ниједна информација не остане сакривена.

Међутим, у пракси је много другачије. Нпр. дешава се да са једног догађаја две медијске куће дају супротан извештај о броју присутних или о самом догађају. Свако ће ово приметити и јасно је да неко свесно дезинформише јавност у том моменту, а да не сноси икакве последице.

Питање слободе медија је дуго у жижи јавности, али се суштински ништа не мења, нити побољшава. Надлежнима морамо поставити питање зашто је тако? Нерешавањем ове проблематике, односно ћутањем о њој, дајемо и лични допринос даљем дезинформисању.

Какав је положај новинара у Србији данас, сагледавајући опште услове рада у овој области?

Према подацима, до којих је било могуће доћи, највећи број медијских радника у Србији ангажован је у производњи ТВ програма, затим у издавању новина и на веб порталима. Око 22% њих има склопљене уговоре на неодређено, испод 10% на одређено време, што значи да око 70% њих не остварује права из радног односа (?!). Често су ангажовани преко различитих агенција, те им медијске куће нису директни послодавци, што додатно усложњава могућност остваривања права из колективног уговора. 

Медијске куће већ годинама бележе константан пад прихода, услед опште економске кризе, те зарад профита прибегавају краткорочним ангажовањима новинара, склапањем уговора о делу (хонорарно) или и без икаквих уговора, те су принуђени да раде „на црно“.

Тзв. мање медијске куће додатно су суочене са  проблемима у финансирању, јер зависе од пројеката, чија средства опредељује власт из буџета. Обезбеђивање средстава из маркетинга је мукотрпан посао, јер предузетници и друга правна лица често добијају „савете“ од локалних моћника и „шерифа“ где треба, а где не треба да се рекламирају.

Ниске зараде, нередовне исплате, несигурност опстанка медија (посебно локалних) самим тим и несигурност ангажовања, лоши услови за рад на послу, бројни притисци у одабиру тема и њиховој обради, чак и цензурисања, додатно усложњавају неповољан положај новинара, од којих очекујемо брзе и тачне информације.

Како би својим породицама и себи обезбедили егзистенцију новинари се често ангажују у више редакција или раде друге послове који нису везани за новинарство, већ неке друге делатности. Оваква  ситуација је посебно изражена код запослених у локалним медијима. Управо у мањим срединама новинари трпе највеће притиске од локалних моћника и „шерифа“.

Поред очигледно лоших егзистенцијаних услова и услова за рад, запослени у медијима су изложени и додатним притисцима, па и претњама (упућују им се на разне начине, за чије спречавање готово да  не постоје механизми решавања или нико није заинтересован да их реши). Овакав вид насиља, притиска и малтретирања над новинарима се рефлектује и на њихове породице и околину и живот уопште, те самим тим и на квалитет рада, односно информисања.

Нико од нас нема права да очекује од другога да јавно говори или пита, макар то био и новинар,  ако ми сами бирамо девизу: „Ћутање је злато“

Нико од нас нема права да очекује од другога да јавно говори или пита, макар то био и новинар,  ако ми сами бирамо девизу: „Ћутање је злато“.

Веома је важно не ширити лажи и инсинуације у јавном простору, не прекидати саговорника док говори (као део неговања културе домаћег и лепог васпитања), пре изговореног добро одмерити сваку реч како некога не бисмо повредили или изазвали панику, страх и несигурност, и битно је дати правовремену и истиниту информацију. Зато су нам неопходни професионални, културни, образовани новинари и медији.

Врхунац таблоидне пропаганде: Бајке Информера о "гладовању Европе"   

Зато не треба да нас изненади када чујемо да је дошло до дуплог повећање цена енергената и горива или да је храна поскупела готово за 100%., а да су нам се плате реално мање

Ћутати на овако лош положај новинара, на све што им се дешава, ћутати на махинације и малверзације зарад неког личног бенефита, директан је „нож у леђа“ истини, основном чиниоцу сваке информације.

Зато не треба да нас изненади када чујемо да је дошло до дуплог повећање цена енергената и горива или да је храна поскупела готово за 100%., а да су нам се плате реално мање. Не треба да нас изненади вест о порасту криминала и корупције или што нас је око 800.000 мање у односу на пре 10 година, или што нам младост одлази у иностранство, што су нам школе постале места насиља, болнице места где лекари не могу пружити ни основну помоћ пацијентима, а листе чекања се протежу месецима.

Да смо имали медије и новинаре који би инсистирали на овим питањима на време, можда би и ове чињенице биле другачије.

„Медијски мрак“ постоји, ту нема сумње. Ћутањем ће бити „гушћи“, а наши проблеми  још већи.

Иницијатива за будућност