Crtani filmovi - politika za decu

Prosečno dete u Srbiji, statistike kažu, provede dnevno 3-4 sata gledajući televiziju. Od toga – zna se – najviše gleda crtane filmove, naročito ako je pretškolskog uzrasta. Ponuda je danas ogromna, i umesto da ceo dan iščekuje onaj famozni crtać u sedam i petnaest uveče, na kome su odrastale generacije današnjih roditelja, savremeno dete ima na raspolaganju nekih pola tuceta nacionalnih, kablovskih i satelitskih dečjih kanala koji gotovo neprekidno emituju samo crtane filmove. Čak i običaj pravljenja kućnih kolekcija video kaseta i diskova polako izlazi iz trenda – svima postaje jasno da je daleko lakše i jeftinije pritisnuti dugmence na daljinskom i ostaviti decu da satima hipnotisano zure u nove i još novije epizode bezbrojnih crtanih serija koje se neumorno nižu.

Naravno, nije se promenila samo količina crtanih filmova koja se svakodnevno iz tv-ekrana izliva na čula naših najmlađih. Promenila su se vremena, politika, ideološke paradigme, a time i sam sadržaj crtaća, koji bi, u skladu sa ekonomičnošću tržišne logike savremenog vaspitanja, tj. „investiranja“ u dete - trebalo da budu edukativni i da deci posreduju odabrane vrednosti, umesto da ih zabavljaju i kvare. Sva ta agresija, mržnja, netolerancija, tradicionalni odnosi moći, stereotipi i poroci kojima su se odlikovali junaci našeg doba poput Toma i DŽerija, Duška ili Dače, zbog toga za današnju decu moraju ostati nepoznanica, kako bi ova mogla adekvatno da se formiraju kao demokratske i multikulturne ličnosti.

Povratak cenzure

Tom, DŽeri i ostali sumnjivi i besprizorni tipovi nisu doduše potpuno elimisani iz dečjeg programa. Mada su debelo marginalizovani, milioni njihovih obožava la ca širom planete i dalje imaju priliku da uživaju uz ove legendarne crtane klasike, ili da ih puštaju svojoj deci. Ako, međutim, prilikom gledanja budu imali neki čudan osećaj da to baš i nije „ono“ uz šta su odrastali, uopšte neće mnogo pogrešiti. Verzije starih crtanih filmova koje su danas na tržištu i putem medija dostupne publici, uveliko su pretrpele nekoliko talasa žestoke cenzure i kasapljenja, izvršenih pod eufemizmom „izbacivanja uvredljivog materijala“. Zarad zaštite današnje dece od pogubnih uticaja nasleđa popularne kulture, zabrinuti roditelji, građanska udruženja, korporacije vlasnici prava i njihovi oprezni sponzori udružili su svoja osetljiva moralna čula u zajedničkom paničnom poduhvatu dezinfikovanja crtaća od politički nekorektnih sadržaja. Tako su iz crtanih klasika izbrisane sve one scene i gegovi koje bi i najpokvarenija paranoična mašta samo uz mnogo forsiranja mogla da deklariše kao vređanje na polnoj, rasnoj, etničkoj osnovi, ili kao podsticanje agresivnog ponašanja i poroka. To, doduše, nije i najgore što je moglo da ih snađe, i crtaći iz kojih je samo odstranjeno „obolelo tkivo“ još su imali sreće – oni drugi, koje nije bilo moguće jednostavno izmasakrirati, i na taj način dovesti u sklad sa savremenim idejama o prihvatljivom, zapečaćeni su i osuđeni da tavore u mračnim ćoškovima Vornerovih arhiva.

Ko sme da bude pametniji

Cenzura je, kao što je pre gotovo četiri veka konstatovao Milton, ne samo štetna i zaludna, već i sasvim neizvodljiva stvar. I zaista - gde postaviti granicu prihvatljivog i kako oceniti šta jeste potencijalno uvredljiv materijal, a šta nije? Kada su u pitanju crtani filmovi, korporacijski odbori i tela za procenjivanje podobnosti nisu želeli mnogo da lupaju glavu – pošto bi gotovo svaka referenca na drugu rasu i kulturu, kao nužno pojednostavljena, stereotipna predstava, mogla da se shvati i kao uvreda, najlakše je bilo izbaciti sve potencijalno nezgodne scene, odnosno scene sa takvim referencama.

U takvom duhu je, na primer, crtani film u kome Duško Dugouško nadmudruje crnca potpuno zabranjen, i to (prema obrazloženju) ne zbog toga što je crnac prikazan stereotipno, već zato što bi neko mogao da pomisli da film poručuje kako su i životinje pametnije od crnaca. Eskim iz jednog filma o Dušku Dugoušku sasvim je isečen, kao i Aboridžin iz drugog. Makaze su takoće radile i svaki put kada bi posle neke eksplozije junak iz oblaka dima izašao sa crnim licem, kada bi Tom iz gomile veša istrčao sa perjanicom indijanskog poglavice, kada se pojave urođenici koji pokušavaju nekoga da pojedu ili kada Tom posle udarca u lice poklopcem kante za đubre liči na Kineza. Sa druge strane, svi gegovi koji bi mogli biti potencijalno uvredljivi za belce, ostali su netaknuti – belce je, razume se, sasvim politički korektno ismevati, i niko ne pati zbog činjenice da Duško večito uspe da namagarči sirotog Elmera.

Neki crtani junaci su, očigledno, i sami po sebi isuviše problematični za današnje cenzore, i malo je falilo da čitav opus filmova o Brzom Gonzalesu zauvek zaglavi na nekoj prašnjavoj polici Kartun Netvorka. Ova stanica, ekskluzivni vlasnik prava, odlučila je 1999. godine da je ovaj crtani film nepriličan za prikazivanje zbog toga što navodno ismeva i stereotipizira hispanoamerikance. Ipak, posle tri godine izgnanstva Gonzales se vratio na male ekrane, i to zahvaljujući nikom drugom do Ligi latinoameričkih građana, koja se, u akciji pod sloganom „Živeo Brzi!“, uspešno izborila za rehabilitaciju omiljenog crtanog junaka latinoamerikanaca. I za Popaja su došli teški dani, i to iz mnogo razloga – puši lulu, bije se, ponaša se preterano mačo, a to sve danas ne prolazi, naročito kada su u pitanju deca. „On nije Sunđer Bob“, objašnjava prirodu Popajevih grehova američki istoričar crtanih filmova DŽeri Bek.

Prohibicija i nenasilna borba

Kada su u pitanju seksualne aluzije i poroci, vrag je odavno odneo šalu. Zviždanje za cica-macama i zavirivanje pod suknje uveliko se preselilo u istoriju. Ni vuk, kome u parodičnom crtanom filmu o Crvenkapi očne jabučice pohotno iskaču kada ugleda devojčicu, nema više šanse da se pojavi pred današnjom decom, koja ni u ludilu ne smeju biti istraumirana takvim seksističkim aluzijama, pošto će onda jednog dana neminovno početi da razmišljaju o seksu, i to bez uvažavanja partnera kao ličnosti. A osim što smo zbog njih postali perverznjaci, svi smo izgleda i propušili ugledajući se na crtane junake, pa su zato pre nekoliko godina iz filmova o Tomu i DŽeriju isečene sve scene sa duvanom. Alkohol, kao i najbezazlenija asocijacija na njega (torta od ruma), još odavno su pokošeni cenzorskim makazama, kao i scene sa kockanjem, ili nošenjem odeće suprotnog pola (svi mi znamo kako nastaju transvestiti!).

Nasilje je posebna priča. Kako ga izbaciti iz slepstik žanra, a da bilo šta ostane? Rešenja se kreću se u rasponu od smešnog, preko tragičnog, do zapanjujućeg. Tako, na primer, vidimo scenu u kojoj Kojot trči prema ivici litice, zatim je deo sa padanjem isečen, a onda se pojavljuje Kojot zgužvan kao harmonika. Ili vidimo Elmera sa napunjenom puškom kako se sprema da opali, zatim je pucanj isečen, a onda vidimo oprljenog Elmera kako se puši. Nema veze što gledanje ovako unakaženih scena predstavlja čisto nasilje nad dečjim mozgovima – važno je da ona zbog crtaća nikada ne dođu u iskušenje da nekome lansiraju koncertni klavir na glavu.

Da ne polome mozak

Kao što ukusno jelo, kada se iz njega izbace svi nezdravi začini, postane zdravo, puno vitamina i bljutavo, tako je i danas, zajedno sa svim tim kontroverznim, „uvredljivim“, ideološki holesteričnim i politički prezačinjenim tradicionalnim motivima, iz crtanih filmova izbačena i sva draž i zanimljivost. Kao rezultat ovog savremenog dijetalnog pristupa, sada smo dobili pažljivo ideološki osmišljene, vaspitne, edukativne, psihološki korisne, politički korektne i za kreativnost nadasve stimulativne crtane filmove, koji su pritom vrlo često do zla boga dosadni i potpuno negledljivi za bilo koga ko je stariji od uzrasta ciljne grupe. Samim tim, nehotično je ukinuta i mogućnost da gledanje crtaća bude aktivnost u kojoj učestvuju sve generacije ukućana. Zaista - nema tog prosečno inteligentnog roditelja koji je sposoban da izdrži duže od minuta ispred TV ekrana iz koga beče oči Teletabisi, i ostale slatkušne zeke, mede ili konjići koji vrcaju od ničim izazvane pozitivne energije. Dok današnja deca očarano zure u saharinske prizore opšte ljubavi, harmonije i besmisla, roditelji samo mogu da gledaju kako da se što pre udalje i posvete nekoj ultrauzbudljivoj aktivnosti poput sređivanja fioka ili menjanja patrona u hemijskim olovkama.

Doduše, s obzirom na to koliko se brige danas poklanja svakoj reči koja se stavlja u usta crtanim junacima, nije ni čudo što većina onoga što oni izgovaraju nema skoro nikakavog smisla. Jedan od američkih scenarista crtanih filmova izneo je podatak da je prilikom rada na nekoj crtanoj seriji, sve što napiše moralo da pročita i koriguje čak 47 različitih ljudi, pre nego što bi dobio odobrenje za snimanje. A spisak reči koje se u programima za najmlađe ne smeju koristiti nije nešto do čega biste tek tako mogli doći prostom logikom. Osim psovki i reči poput „prokletstvo“ i „dođavola“, scenaristima su zabranjene npr. i reči „gorivo“, „odmor“, „zavist“ i „ukloniti“, jer se smatra da su suviše komplikovane da bi ih deca razumela. Nije precizirano kada tačno deca postaju spremna da se uhvate u koštac sa ovakvim glavolomkama, ali bolje sprečiti oštećenje mozga na vreme, nego posle popravljati stvar... Uostalom, biće vremena na fakultetu, čemu neoprezna žurba?

Etnička diskriminacija goblina

Dobro, a kakvi su ti novi crtani junaci uz koje odrastaju današnji klinci? Zapravo, oni uopšte i nisu novi – trenutno na svetskoj i domaćoj crtanoj „estradi“ vladajuće pozicije zauizimaju sve sami povratnici i iz naftalina izvučeni, oprobano uspešni crtani likovi – Nodi, Jagodica Bobica, Medvedići dobrog srca. Međutim, svoje nove male obožavaoce ovi stari junaci šarmiraju u sasvim novim izdanjima, dezinfikovanim od bilo kakvog politički nekorektnog sadržaja, a bogami često i od bilo kakvog smisla.

Nodi, simpatični drveni lutak iz Zemlje igračaka, nastao iz pera engleske autorke Inid Blajton, pre nekoliko godina proslavio je svoj pedeseti rođendan. U dvadeset prvi vek, Nodi je ušao sa novim, kompjuterski animiranim vizuelnim identitetom, ali i bez nekih od svojih višedecenijskih crtanih saputnika. Originalna verzija priče o Nodiju sadržala je i Golivoge – drvene lutke crnog lica, koje su nekada bile popularne u Engleskoj i Americi, a koje su vremenom postale kontroverzne zbog asocijacija na rasizam. Golivoge je zamenio niz novih likova, a u ulozi loših momaka sada su se našli naizgled ideološki neutralni goblini. Međutim, ni to nije zadovoljilo savremene standarde političke korektnosti – ubrzo su stigle primedbe iz skandinavskih zemalja (kulturne postojbine goblina), koje autore serije optužuju da skrnave njihovu tradiciju i mitologiju. A poznato je da danas, u vreme totalitarizma tolerancije i uvažavanja, niko ne sme biti uvređen čak ni bezrazložno, pa je, samim tim, i sudbina goblina u Nodiju veoma neizvesna.

To nije sve što je moralo da se promeni. Kako bi neutralisali optužbe za seksizam i predominaciju muških likova, kreatori Nodija u seriju su ubacili još jedan lik – Dinu, koju autori opisuju kao „crnu, samouverenu žensku osobu pripadnicu manjine“. I sam Nodi je morao da promeni svoje ponašanje, kako bi se rešio optužbi da se ponaša kao jedan mali beli snobić – njegov nekada pomalo arogantni lik danas je zbog toga sveden na karikaturalnu dvodimenzionalnu ličnost sposobnu jedino da izgovara beskonačni niz ljubaznih fraza koje definitivno nikoga ne mogu da uvrede, osim što nehotično vređaju inteligenciju svakog višećelijskog organizma.

Na tronu najpopularnijih, Nodiju danas društvo pravi njegova koleginica Jagodica Bobica, suverena kraljica dečjih kanala, lutkica, majica, torbica, šnalica i ostale franšizne robe. Vrlo popularna u osamdesetim, Jagodica je takođe pre nekoliko godina doživela svoj veliki kambek, i to, pogađate, u politički „korigovanoj“ verziji. Sama junakinja doživela je svojevrsnu emancipaciju, pa se više ne može videti u romantičnoj haljinici kakvu je nosila od svog nastanka, a koja je izgleda pretvarala u ženu-objekat, već samo u pantalonama. Iz nove serije izbačeni su i svi negativci koji su ranije sirotoj Jagodici stvarali glavobolje, pa sada „Zemlju jagoda“ nastanjuju sve sami dobrotvori i poštenjačine , konačno u poziciji da uživaju u životima bez iskušenja, konflikata i stresa.

Naravno, osim što uspešno oskudevaju u mogućnostima da nehotično uvrede bilo koga na kugli zemaljskoj, oba crtana filma odlikuju se sižeima koji nemaju premca po svojoj zašećerenosti. Kad čovek vidi kako naši heroj i heroina uz pomoć svoje dobrote, poštovanja pravila i nedostatka smisla za humor brzo vraćaju harmoniju u idealnu „Zemlju igračaka“ (Nodi) ili „Zemlju jagoda“ (Bobica), prosto ne može a da sebi ne obeća da se više nikada neće švercovati u tramvaju, ili prelaziti ulicu na crveno.

Kako postati zvezda crtanog filma

Dok sa jedne strane Nodi i Bobica imaju zadatak da decu uvere kako je svet nastanjen isključivo dobrim dušama koje se po ceo dan samo vole i pomažu do iznamoglosti, misija Medvedića dobrog srca, sa druge strane, jeste da decu kljukaju „samopouzdanjem“ i verom u sebe, što je, kao što je poznato, danas ultimativni lek za sve nevolje čovečanstva. Tako se u svakoj epizodi medvedića, bezbroj puta mogu čuti dobro poznate olinjale fraze tipa: „Veruj u sebe!“, „Možeš biti sve što poželiš!“, „Samo poželi i želja će ti se ostvariti!“, „Ako budeš dovoljno jako želeo, uspećeš!“ i slično. Nema veze što su ove fraze u suštini potpuno ispražnjene od značenja – važno je da deci bude pružena predstava sveta u kome je uvek i za svakog sve moguće i izvodljivo, i gde je svako poseban i jednistven – što isto tako, ruku na srce, samo znači da niko i nije.

A da su današnji crtaći, prema svim parametrima, sasvim u trendu i potpuno upodobljeni vladajućim doktrinama, dokazuje i popularna španska crtana serija „Voćkice“. Ideja vodilja ove serije, kako se da zaključiti, jeste da promoviše danas modernu ideju interkulturalnosti. Jasno su uočljivi napori kreatora, da se crtani junaci - različite vrste voća i povrća, koje se međusobno druže i doživljavaju razne avanture, predstave kao potpuno ravnopravna bića koja zaslužuju jednako poštovanje, i koja, uprkos svojim drastičnim razlikama, mogu da ostvare međusobni konstruktivan (intervoćni) dijalog, pretpostavljamo u cilju nastanka jedne bogate i šarolike voćne salate. Sav ovaj interkulturalizam podvlači i naslovna numera serije, pesma sa sledećim refrenom:

„Mi smo beli i zeleni, crni ili žuti,

Mi smo različiti o da i to nas spaja!“

Za kraj, obavezno se mora pomenuti i trenutno aktuelna crtana serija „Hoću ja!“, koja se može posmatrati kao ultimativna paradigma današnjeg doba, koje (koliko god se upinjalo da se predstavi kao doba brige i poštovanja prema drugima), zapravo predstavlja doba egocentrične individue, samodovoljne i željne slave. Sasvim sa tim u skladu, današnja deca, od rođenja navikla da budu superstarevi u svojoj porodici i okruženju, zahvaljujući čedesima moderne medijske tehnologije, konačno mogu da svoj selebriti status podignu na jedan sasvim novi nivo, i to postavši prave pravcijate zvezde crtanih filmova. Kako je to moguće? Dovoljno je da njihovi roditelji određenoj tv-stanici pošalju fotografije, koje će zatim biti ubačene u odgovarajući softver, i klinci postaju instant junaci popularnog crtaća. Uživajući u sopstvenim avanturama, i očarano posmatrajući sopstveni odraz u ekranu, koji im upućuje pregršt ljubaznih, neuvredljivih, tolerantnih, interkulturnih i politički korektnih fraza, današnja deca najzad mogu sasvim da urone u to narcisovo ogledalo, i postanu pravi dvodimenzionalni junaci savremenog dezinfikovanog, politički korektnog, hiperzaslađenog i besmislenog (crtanog ) sveta.