Kulturna politika | |||
Ćebad od srpske kose |
četvrtak, 28. maj 2009. | |
Ćebad od ljudske kose otputovala je u Veneciju. To nije novi "hit" u našoj tekstilnoj industriji, već umetnički projekat Zorana Todorovića „Toplina”, koji će predstavljati Srbiju na 53. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji. Kako prenosi "Politika", u Veneciju je krenuo transport 1080 komada ćebadi koji će, uz video i audio dokumentaciju, predstavljati projekat „Toplina”. Ova ćebad su izrađena u jednoj fabrici u Prokuplju, u dve veličine (120x60 i 120x180 centimetara), 70 odsto sastava ćebadi je ljudska kosa, ostatak je sintetika. Obavljeno je 200.000 šišanja da bi se došlo do materijala za ćebad i dobijeno dve tone kose. I tako će se oni koji budu kupili neko od ovih ćebadi, čija je cena 100, odnosno 200 evra, grejati na ljudskoj kosi. I to ne na kosi jednog čoveka, već na kosi ko zna koliko ljudi! U stvari, zna se da je 200.000 ljudi dalo svoju kosu za ovaj projekat. Na taj način kosa, ukras čoveka i deo tela koji ima veliki simbolički potencijal, kao simbol života i snage, postaje stvar. Postaje predmet. A umetnik igra ulogu Boga. Zajedno sa svojim saradnicima, radnicima fabrike "Tatko" u Prokuplju, on "miksuje" kose različitih ljudi i stvara nešto novo. Ne novog čoveka, ne novo stvorenje, već predmet. Umetnički predmet koji je, pre svega, na prodaju. Tako on nije samo tobožnji bog, već i preduzetnik, šićardžija koji svesno ide na to da zapanji ljude, da ih isprovocira na kupovinu i, na kraju krajeva, na tome lepo zaradi. Šta su onda ovi ljudi koji su dali svoje kose? Učesnici projekta ili zamorčići u novom pokušaju zlopotrebe čoveka, u pokušaju veštačkog poništavanja razlika među ljudima, u stvaranju robnog artikla-čoveka? Da li su znali da ih daju za jedan bizaran eksperiment u kome eksperimentator dobija slavu i novac, a oni ništa? I da li su znali da će posetioci izložbe u Veneciji moći putem DNK testa da otkriju ko su ti "ljudi" u ćebetu? Zaprepašćuje to poigravanje delovima tela ljudi, njihovo iznošenje na pijacu, na izvol`te drugim ljudima da ih pipaju, dodiruju i rade sa njima šta god hoće. Da li naši poreski obveznici znaju da plaćaju preduzetništvo Zorana Todorovića, a ne njegovu umetnost? Ali, reći će neko, čovek je propratio audio i video materijalom celokupni proces nastajanja ćebadi. Da li je taj audio i video materijal umetnost ili samo paravan, alibi da to što on radi nije samo jedan uspeli poslovni poduhvat, sa malo ulaganja, a mnogo koristi? Sve u svemu, umetnost u Srbiji se sve više približava zapadnoj tobožnjoj umetnosti, onoj koja šokira. Umetnosti koja, kao kod britanskog umetnika Demijena Hersta, zgražava slikama mrtvih isečenih tela životinja u formalinu, ili umetnosti nasilja nad svojim telom Marine Abramović. I čemu ovakve promocije Srbije, u kojima savremeni umetnik predstavlja pre svega sebe, a ne svoj narod, njegovu duhovnu, kulturnu baštinu novim likovnim formama? Ne tražimo mi od umetnika da prepisuje već stvorena dela, ali neka bar prikaže nešto što Balkan i ovo područje izdvaja od okoline, drugih delova sveta. A ministar kulture Srbije Nebojša Bradić, primivši na poklon ćebe od umetnika Zorana Todorovića i predstavnika Srbije na ovogodišnjem 53. bijenalu u Veneciji, rekao je: „Među ljudima je toplo, ali svrbi“. Ta izjava sve govori. O težnji Ministarstva da se prate novi bezlični trendovi u umetnosti. Doduše, ono ne bira umetnike, ali samim izborom Stručnog saveta za izbor našeg predstavnika u Veneciji naslućuju se dometi kulturne politike u oblasti likovne umetnosti, kao i, naravno, izborom našeg predstavnika u Veneciji. Da zaključimo, učešće našeg predstavnika na najpoznatijoj smotri likovne umetnosti u Evropi svedoči o degradaciji likovne umetnosti u Srbiji. I odsustvu strategije Ministarstva kulture u predstavljanju naše, srpske likovne umetnosti u svetu. Mi nemamo svoj autentični likovni pečat, niti se trudimo da ga stvorimo. Mi samo sledimo neke pravce tzv. angažovane likovne umetnosti u kojoj svaki umetnik izmišlja svoj svet, sledi svoju samosvojnu ideju kroz različite performanse (izvedbe) i instalacije (više predmeta od različitih materijala u prostoru), daleko od našeg podneblja i našeg prostora. On, dakle, sebe i svoje poimanje sveta stavlja u centar svog rada, on više nije onaj skromni “mazalo” koji celokupnom mozaiku svetskog slikarstva dodaje svoj kamenčić, već buntovni izvođač performansa koji kida sve veze sa tradicijom i stvara svoj mozaik za koji uzbuđeno kliče: “Vidi, kako je moja umetnost divna!“ I šta nam on sledeće nudi: novi robni umetnički artikal od noktiju, na primer? Ako nemamo šta drugačije da ponudimo Evropi i svetu, zašto ne propustiti ovu smotru? I dati novac poreskih obveznika za pravo predstavljanje kulture Srbije u nekoj drugoj umetničkoj formi? Jer ovo nije naša umetnost, ovo nije umetnost Srbije! |