Сан једног просветара

Драги мој дневниче, дани иду својим током. У мом одељењу и школи све је потаман. Деца редовно и марљиво уче своје лекције. Схватају колико је у нашој држави битно знање. Моје колеге још пре него што зазвони хитају да им улију преко потребне чињенице. Помоћни радници и после радног времена чисте, уређују, поправљају оно што је потребно да учионице блистају.

Кад се школски дан заврши, сви ми, делићи савршене и складне целине зване Сорабија, одлазимо у своје домове да се заслужено одморимо после још једног напорног дана у коме смо остварили у потпуности своје радне задатке.

И тако таман да заспим, кад усних један чудан сан.

У њему ја, јадни и мали просветар, премијера Александра Лавића. Тежак зној ме облива. Окрећем се лево и десно. Он, онако висок и достојанствен, оштрог погледа, строго укорева једног човека. Не видим у први мах ко би то могао да буде. Кад оно, препознам, вољеног нашег министра Сергија Глаголића. И он висок и корпулентан, али се сада некако згрчио, смањио.

Господар Лавић:

- Чујем да у нашој лепом отечеству Сорабији, има неких тамо учитеља и професора што не желе да промене своју свијест и замисли, мој Сергије, децу скраћено уче! Мисле да им је њихова добра. А не виде све наше грађане, како им је лијепо и дивно са промењеном, ружичастом свијешћу!

Шта си урадио по питању тог невиђеног учитељског зулума?

Сергије Глаголић, попечитељ покорни:

- Господару Лавићу, учитељи и провесори тешко те оптужише да им криво мјериш њиове наднице. И још ти поручују ко криво мјери стиже га проклетиња.Смањио сам им месечне ајлуке, прво 10 постотака, а затим и других 15 постотака. Све онако како сте ми ви наредили, највећи господару у свим васколиким световима. Али, замислите, они и даље децу скраћено уче ! Све им је теже, не стижу да плате своје облигације и још на то голем интерез, дјеца и жене им кукају и цврче, а они још увек хоће то сивило.

Господар Лавић:

- Мораћу да им се обратим. Сазови ми сабор учитеља и провесора.

Господар Александар Лавић, излази пред учитеље и професоре. Израз лица му је много блажи и мекши. Не знојим се у сну, можда се и смешим. Теку му медне и нежне речи:

- Хвала вам, хвала вам, хвала вам, не знам колико пута да вам кажем хвала што ћете драги моји учитељи и провесори, што једете тешки и препечени хлеб знојем учитељским натопљени, прекинути ваш зијан и ваше скраћене часове.

Ја знам да ћете то урадити јер ја немам срца да вам више смањујем ваше мукотрпно зарађене ајлуке. Плашим се да ћу вам послати и ревизоре јербо деца неће моћи да сврше своје испите, а чуо сам и да дјеца слабо напредују, да сте их напустили, да су се раскалашила.

Саветовао бих вас још о поправки свијести и вашег понашања...

Неки спољашњи пљесак прекида ми сан. Будим се, трљам очи и видим на великом екрану мог телевизора професоре како тапшу и кличу: - Хвала ти, господару Лавићу, на томе што си нам улио твоју свест!

Устајем живо и бодро. Кошмар је престао. Прикључујем се маси која кличе и пљеска. Немир се губи, топлина ми греје срце. Ја сам Лавићев, он је мој. Не размишљам више. Сада само Њега слушам.