„Branio sam Mladu Bosnu“ – dokument nacionalnog pamćenja

Premijera u senci istorijskog trenutka

Dok je bezmalo cela srpska javnost bila zaokupljena histerijom oko ubacivanja jedne albanske zastave na „Partizanov“ stadion, (što je izazvalo burnije reakcije javnosti od potpisivanja Briselskog sporazuma, kudikamo ozbiljnijeg instrumenta izgradnje Velike Albanije od jednog „drona“ na daljinsko upravljanje), na srpskoj javnoj sceni je skoro nezapaženo prošao jedan kudikamo važniji događaj – premijera filma „Branio sam Mladu Bosnu“ Srđana Koljevića. U godini u kojoj je obeležavanje verovatno najznačajnijeg datuma u novijoj srpskoj istoriji palo u senku temeljnog diskontinuieta savremene srpske politike sa vekovnim težnjama i vrednostima srpskog naroda, Koljevićev film predstavlja jednu od retkih pokušaja srpske kulturne elite da na primeren i dostojan način obeleži ovogodišnji jubilej. Pri tome nije na odmet podvući, da je sala Centra „Sava“ na premijeri filma bila puna do poslednjeg mesta, iako film praktično uopšte nije bio reklamiran.

Na prvi pogled, sve u vezi sa Koljevićevim filmom ukazuje na grozničavost priprema i sustizanja rokova, kao i na skromna finansijska sredstva sa kojima je projekat raspolagao. Za snimanje ovakvog jednog epohalnog filma potrebne su godine priprema i planiranja, ogromna logistika kulturnih institucija i značajna podrška finansijera, dok je on ispao po svoj prilici jedan od najbrže snimljenih domaćih filmova u novijoj istoriji.

Iako njegova sudbina podseća na prezreni (mada među narodom bez sumnje omiljeni) Šotrin „Boj na Kosovu“, koji je takođe snimljen „na brzinu“ kako se kulturne institucije Srbije ne bi obrukale pred velikim jubilejom, Koljevićev „Branio sam Mladu Bosnu“ ima niz kvaliteta koji ga izdižu daleko iznad materijalnih (i političko-ideoloških) okolnosti u kojima je nastajao, i koji čak prevazilaze okvire nekih kultnih domaćih istorijskih serija. Pored poslovično sjajnih domaćih glumaca koji sa sve više uspeha i sve manje izveštačenosti ulaze u likove epohalnih i „kostimiranih“ drama, snaga ovog filma leži u Koljevićevom izvanrednom scenariju, sa njegovom sjajnom kompozicijom i izvanredno ubedljivim oslikavanjem glavnih likova, ali pre svega u autorovom dubinskom poznavanju i iskrenom poštovanju ideja i vrednosti kojima su se rukovodili njegovi junaci.

Rudolf Cisler i Srbi u očima drugoga

Na prvi pogled, premisa Koljevićevog filma deluje već viđeno. Njegova odluka da pripovedanje o događajima oko Sarajevskog atentata (koji se, u najboljem duhu antičke drame, događa iza kulisa) prepusti u ruke Rudolfa Cislera, mladog nemačkog advokata koji je po službenoj dužnosti branio jedan broj Mladobosanaca, naizgled popušta pred onim pomalo iskompleksiranim trendom naše istoriografije (i istorijske filmografije) da više pažnje posvećuje zapadnom viđenju srpske istorije, nego samoj istoriji. Ovaj već pomalo izlizani kliše samopotvrđivanja malih naroda preko „stranih svedoka“, međutim, Koljević u liku Cislera u potpunosti preokreće naglavačke i vraća korenima – onim istim koji su naveli jednog Ivu Andrića da jednu od najsnažnijih priča o istoriji srpskog naroda i najdubljih analiza unutrašnjih demona Bosne ispriča iz perspektive francuskog konzula u Travniku. Pomalo iznenađujuće, Cisler se, kao ličnost nepoznata najvećem broju naših sunarodnika, pokazao kao krajnje objektivan izvor za rasvetljavanje događaja vezanih za proces Mladobosancima, koji je u našoj zvaničnoj istoriografiji uglavnom ostao u senci vihora događaja koji su se otvorili sa početkom Velikog rata. Na taj način autor filma pomera fokus sa same revolucije koju su pripadnici Mlade Bosne pokrenuli (a koja je dovela do oslobođenja ogromnog broja naroda centralne Evrope od viševekovnog austrijskog i mađarskog jarma) i vihora rata koji se nakon Atentata nadvio na Evropom na individualne sudbine članova i simpatizera ove revolucionarne organizacije, na način na koji se prema njima postavila Austrougarska, kao i na njihovo rvanje sa bremenom statusa istorijskih ličnosti prvog reda koji ih je zadesio. Na taj način Koljevićev film priča jednu priču koja je nepravedno zapostavljena, a koja omogućuje srpskom narodu da se suoči sa nizom pitanja, čije rešenje neophodno da bi se razumeo epilog rata i kasniji jugoslovenski fijasko.

Utoliko se Rudolf Cisler (u filmu ga izuzetno ubedljivo igra Nikola Rakočević, bez obzira na to što se u izvesnoj meri muči sa hrvatskim govorom kojim je advokat pisao i govorio) pojavljuje kao idealni narator, koji na neočekivan način sjedinjuje zapadnjačku distanciranu objektivnost u sagledavanju istorijskih događaja na Balkanu sa pomalo romantičnim imperativom angažmana na strani pravde i istine kao temeljne evropske i prosvetiteljske vrednosti. Koljevićev Cisler istovremeno podseća na dvojicu upečatljivih mladih stranaca iz Andrićevih romana i pripovedaka, na Nemca Maksa Levenfelda iz „Pisma iz 1920.“, kao pronicljivog, rezigniranog, ali istovremeno privrženog posmatrača istorijskih procesa u Bosni i Sarajevu, i kancelara Francuskog konzulata Defosea iz „Travničke hronike“, sa njegovom izrazitom ljubopitljivošću, blagonaklonošću i optimizmom. Koljević ne propušta priliku da nam, kao svojevrsni ram za svoju sliku Mlade Bosne, ispriča i Cislerovu ličnu priču. Večito se suočavajući sa predrasudama o sebi kao Nemcu, Cisleru je pošlo za rukom da svojom srčanom i iskrenom odbranom Mladobosanaca razgnevi austrougarske vlasti, da bi zatim svoju ličnu sudbinu vezao za sudbinu naroda u čiju je odbranu tada ustao – '41. su ga hapsile ustaške vlasti (i samo ga je njegova nemačka nacionalnost spasla od logora), da bi ga '50. hapsili komunisti zbog pravne podrške građanima kojima je nacionalizovana imovina.

Priča o Rudolfu Cisleru nas, na fonu za nas znatno važnije priče o pravdi, slobodi i oslobođenju, podseća na pomalo zaboravljenu biblijsku činjenicu da nam bližnji nije samo rod i sunarodnik, već „onaj ko se na nas smiluje“ (Lk. X, 29-37). Ali Koljević ne propušta da naglasi, da se u epohalnoj borbi za slobodu protiv tiranije i nasilja Austrougarske nije moglo biti neutralan – odlučivši da ispuni svoju „službenu dužnost“ Cisler je veoma brzo nesvesno postao „konspirator“ i „jedan od nas“, a zemlja u stvaranju čije slobode je učestvovao je, takva kakva jeste, postala njegova zemlja. Ova transformacija mladog advokata od poštenog profesionalca u istinskog borca za slobodu i pravdu (a njegova odbrana Mladobosanaca pred sudom je bila upravo to) veoma lepo je ilustrovana kroz njegov odnos sa Veljkom Čubrilovićem (Vuk Kostić) i njegovom ženom Jovankom (Vaja Dujović), koji ga isprva odbacuju kao samo još jednog slugu ugnjetalačkog režima, slugu čiji je posao da očuva iluziju pravde tamo gde pravde nema (dolaze nam na pamet pretvorni i licemerni službenici današnjeg Haškog tribunala), da bi ga tek na kraju prihvatili kao istinskog prijatelja. Zanimljivo je, međutim, da oni u tom „usvajanju Cislera“ ne menjaju svoje viđenje Nemaca, već jednostavno njega prestaju da gledaju kao Nemca, ne dopuštajući svom antiimperijalnom i antikolonijalnom žaru da se razvodni. Istovremeno, sam Cisler se nalazi u duboko paradoksalnom položaju da on, kao branitelj Mladobosanaca u suštini predstavlja njihovog najvećeg neprijatelja, i da upravo neuspeh njegove odbrane definitivno konstituiše uhapšene revolucionare i ugledne Srbe kao heroje, pale u borbi za pravdu i istinu.

Da je Austrougarska bila zemlja kakva je Cisler mislio da ona jeste, onda bi svi optuženi za „veleizdaju“ u skladu sa njegovim argumentima bili oslobođeni, dok bi atentatorima bilo suđeno kao ubicama, ali ne i „narodnim neprijateljima“. Pošto je, međutim, Austrougarska bila onakva, kakva su Mladobosanci znali da ona jeste, neuspeh njegove idealistične odbrane poslužio je samo kao način da se zlo i nasilje na kome je ta „idilična multinacionalna država“ razgoliti i raskrinka jednom za svagda. Braneći ideale pravde i istine, Cisler je neprimetno postao neprijatelj svoje sopstvene države, i svrstao se uz Mladobosance, i to film na izuzetno ubedljiv (i uzbudljiv) način prikazuje.

Portreti Mladobosanaca i sve srpske ideologije

Drugi značajan element Koljevićevog pripovedanja jeste naročit način na koji se njegova očigledna naklonost i poštovanje prilikom prikazivanja Mladobosanaca prepliće sa intelektualnim poštenjem i istoriografskom objektivnošću bez njihovog međusobnog potiskivanja, iskrivljivanja, ili poništavanja. Reditelj čini veoma svestan napor da očuva herojski oreol koji je atentatorima pridala zvanična srpska istoriografija i, što je još važnije, narodno pamćenje i predanje (kao i pamćenje mnogih drugih naroda Evrope, danas potisnuto ideologijom EU kao „povampirene Austrougarske“), a da istovremeno verodostojno i bez iskrivljivanja oslika sudski proces sa kojim se završila njihova priča. Pri tome zadatak koji je sebi time postavio nije bio ni najmanje jednostavan – iako je na taj način veliki deo njegovog scenarija zapravo transkript samog sudskog procesa i postojećih memoarskih svedočanstva, istovremeno je neophodan značajan hermeneutički napor da se njegov sadržaj učini razumljivim i pristupačnim savremenoj srpskoj publici.

Koljević ne upada u zamke ideološkog autizma, koje su krasile pristup Mladobosancima komunističkih, jugoslovenskih, srpsko-nacionalističkih ili savremenih prozapadnih komentatora (kako „K&K nostalgičara“ tako i postmodernih srpskih „levičara“), njegovi Princip, Čabrinović, Grabež, Mehmedbašić, Filipović i ostali opiru se lakoj klasifikaciji unutar rigidnog i ofucanog evropskog ideološkog spektra, bez obzira na lakoću sa kojom oni sami sebi lepe etikete „Jugoslavena“, „socijal-demokrata“, „anarhista“, „nacionalista“ i sl. Svima koji u Mladobosancima vide „levičare“, „anarhiste“ i „anacionalne Jugoslovene“ Koljević ukazuje na njihovu pravoslavnu veru, krađorđevićevstvo (uz antologijsku opasku „anarhiste“ Čabrinovića da je „jedno kralj, a drugo kralj Pero“) i insistiranje na Kraljevini Srbiji kao „Balkanskom Pijemontu“. Za one koji u njima vide isključivo heroje srpskog nacionalnog oslobođenja on podvlači njihovu „srbohrvaštinu“, jugoslovenstvo i pozivanje na socijal-demokratske i republikanske ideje onog vremena. Koljevićevi Mladobosanci su stoga prikazani upravo onakvi kakvi su bili – oni poražavaju svojom hrabrošću, odlučnošću, snagom duha i idealizmom, ali njihova ideologija je haotična i neizdiferencirana, baš kao što je i bio slučaj sa srpskim narodom koji je u Veliki rat ušao bez ikakve jasne predstave šta je ono što bi u slučaju pobede hteo da ostvari.

Mlada Bosna i aksiologija slobode

Iako Koljević same atentatore (Principa, Čabrinovića, Grabeža i Vasu Čubrilovića) prikazuje kao sluđene gimnazijalce koji sa mukom izlaze na kraj sa istorijskim vihorom koji su pokrenuli, i koji su često u nedoumici kako da svoje postupke ideološki ili moralno opravdaju, on jasno pokazuje da oni nemaju ni trunku dileme o tome da je konačni cilj njihove borbe – sloboda. Aksiologija slobode predstavlja osnovni ključ za razumevanje, ne samo mladobosanskog pokreta, nego celokupne političke, kulturne, književne i ideološke delatnosti viđenih Srba u Bosni, Hercegovini, Vojvodini i Krajinama početkom XX veka, i reditelj sa izuzetno mnogo uspeha uspostavlja značenjsku vezu između ponekad smušenih, naivnih i pamfletističkih izjava Mladobosanaca pred sudom, i velikih umetničkih ostvarenja Srba u Austro-Ugarskoj, koji su jednako insistirali na slobodi kao svojoj najvećoj vrednosti i političkom cilju.

Utoliko sam tok suđenja, kako ga Koljević prikazuje, neretko varira između atmosfere Kafkinog „Procesa“, u kojoj je pojedinac potpuno nemoćan pred birokratizovanom i bešćutnom administrativnom mašinerijom „mitelojropskog pravosuđa“, i atmosfere Kočićevog „Jazavca pred sudom“, u kome dovitljivost i snaga narodnog duha trijumfuje nad samodovoljnošću i osionošću „carske pravde“. Pri tome se on nije suzdržavao da stremljenje prema slobodi ove raznolike grupe revolucionara prikaže onoliko različitim, koliko su različiti bili njihovi vlastiti karakteri, niti je nastojao da njihovo poimanje slobode, koje se nije moglo ostvariti „dokle god Austrija vlada Bosnom“, na bilo koji način pomiri sa neodređenim, subjektivističkim i ideološki ispražnjenim pojmom „individualnih prava“, koji u naše vreme figurira kao jedini pojam slobode u pogledu na svet većine naših sugrađana. Reditelj se stoga odlučio na vrlo riskantan korak – da svoje junake podjednako učini ideološki i etički dalekim savremenom istorijskom trenutku, ne pokušavajući da ih na bilo kakav načini „približi novim generacijama“, i upravo u tome leži hrabrost i snaga njegovog filma.

Cilj ovog filma nije da izvrši „reapropriaciju Mladu Bosne“ i da je „potkresanih krila“ i „izvađenih zuba“ uključi u populistički ideološki galimatijas srpske savremene političke elite, njegov cilj je da nas podseti šta je zaista sloboda, kakvom su je videli oni koji su na njen oltar bez žaljenja položili sve što su imali. A ukoliko ona današnjim Srbima deluje strano, nerazumljivo ili odbojno, to je samo pokazatelj koliko smo se kao društvo udaljili od temeljnih vrednosti na kojima smo gradili svoju državu i zasnivali svoje nacionalne projekte, koliko god da smo u njima lutali, srljali i grešili.

Izvanredan osećaj za detalje

Pored osnovne priče o borbi za slobodu, ne treba propustiti da se istakne da Koljevićev film (i scenario) poseduju još niz izuzetnih kvaliteta. Pre svega, njegovo brižljivo i istančano slikanje istorijskih portreta nije se zadržalo na liku i dilemama glavnog protagoniste, niti na ideološkom lutanju i heroizmu Mladobosanaca – likovi u filmu prikazani su krajnje životno i kompleksno, uz izuzetno mnogo napora da njihov istorijski značaj ne sakrije njihove karaktere, lične ideale i moralne kompase. Marko Grabež briljira u svom portretu Nedeljka Čabrinovića, Miloš Đurović čini ogroman napor da se sa svojom glumom probije iza ikoničnosti statičnog portreta napaćenog i izubijanog Gavrila Principa, i da nam, pored Gavrila-žrtve i Gavrila prestrašenog gimnazijalca prikaže onu ikonu narodnog otpora koja je s pravom ponela zvanje „vidovdanskog heroja“. Đurovićev Princip pre svega predstavlja osobu svesnu svoje obilićevske sudbine, osobu ogromne harizme i prkosa, koja se za vođu svoje revolucionarne grupe nameće ne samo svojim delom, već pre svega snagom svoga duha, odrešitošću, hrabrošću i revolucionarnom beskompromisnošću.

Međutim, bez obzira na sjajna izdanja, kako „mladih nada“ poput Đurovića, Rakočevića i Grabeža, tako i veterana poput Nebojše Glogovca (glavni tužilac Pfefer), Dragana Petrovića (glavni sudija Kurinaldi) ili Raleta Milenkovića (češki advokat odbrane Malek), Vuk Kostić se sa svojim maestralnim portretom Veljka Čubrilovića probija u prvi plani i bezmalo „krade slavu“ glavnim likovim poput Cislera i Principa. Ovo je unekoliko posledica činjenice da su memoari Veljkove žene Jovanke bili jedan od značajnijih izvora za pisanje scenarija, ali svakako i izvanrednih glumačkih sposobnosti samog Kostića, koji do te mere pleni svojim držanjem, autoritetom i individualnom snagom, da Veljka Čubrilovića iznosi u prvi plan kao pravog i istinskog heroja Koljevićevog filma. Čubrilović je prikazan kao zreo, staložen i porodičan čovek, koji, za razliku od gimnazijalaca koji su izveli atentat i te kako ima šta da izgubi u svom revolucionarnom delovanju. Njegovo učešće u borbi za slobodu nije hir mladosti, već svestan izbor, njegovo poimanje slobode i žar za oslobođenjem i ujedinjenjem nisu neodređeni splet neobuzdanih ideala, već kultivisani i negovani moralni i ideološki principi. Naspram nemuštog pozivanja na socijal-demokratiju i anarhiju gimnazijalaca, Kostićev Čubrilović poziva na prosvećenost i jedinstvo, naspram njihovog žara za ujedinjenjem Srba i Hrvata stoji njegova iskrena briga za fizički i duhovni opstanak srpskog naroda u Bosni i na Balkanu. Snaga njegovog lika je tolika, da on svoju težinu pozajmljuje, kako Cisleru, koji je primarno bio njegov advokat (i advokat njegovog brata Vase), tako i Jovanki Čubrilović (sjajna Vaja Dujović), koja je opet prikazana kao predstavlja svojevrsni epski ideal Srpkinje, mešavina Andromahe i Kosovke Devojke, rastrzane između brige za muža i porodicu, i lične žeđi za slobodom i oslobođenjem u uslovima kada ta borba nije u njenim rukama. Pri tome njeno slobodarstvo i nacionalna samosvest ne proističe iz njenog odnosa sa mužem, već, naprotiv, očigledno predstavlja temelj njihove uzajamne ljubavi i poverenja. Kostić i Dujovićeva toliko ubedljivo slikaju ovaj ikonični par iz revolucionarne istorije Srba u Bosni, da se intimnost i intenzivnost njihovog odnosa oseti bez obzira na to što u celom filmu imaju svega nekoliko zajedničkih scena.

Pored glavnog narativa, jedan od najubedljivijih i umetnički najuspešnijih elemenata filma predstavlja odnos Veljka Čubrilovića sa glavnim tamničarem Muratom. Ljuba Bandović čini čuda u ovoj epizodnoj ulozi koja nema mnogo teksta, ali koja govori izuzetno mnogo o tragičnoj sudbini muslimanskog življa Bosne i Hercegovine, koji je tokom cele svoje istorije bio primoran i predodređen da vrši svojevrsnu ulogu tamničara i čuvara, prvo „ćaurskog“, a zatim pravoslavnog, balkanskog i „bizantinskog“ elementa u Bosni. Bandovićev Murat predstavlja briljantnu glumačku minijaturu, koja se, kako nedorečenim komentarima, tako i značajnim ćutanjem i mimikom uzdiže do samog vrha Andrićeve proze, u kojima se najkrupnije reči i najdublji dijalog uvek kriju iza tišine i ćutanja. Dijalozi između Čubrilovića i Murata, kao paradigmi osveštenih i nepomiriljivo zavađenih Srbina i muslimana („Turčina“, „Bošnjaka“ i sl.) najčešće se svode na međusobne provokacije i začikavanje, dok sve ono što je najvažnije u njihovom odnosu biva prećutano, kao neizrecivi odgovor na večita pitanja „ko je kriv“ i „ko je prvi počeo“. Njihova dijaloška razmena kroz vrata ćelije stoga veoma podseća na kratke, ali značenjski i smisaono izuzetno bremenite sekvence dijaloga između Milana i Halila iz Dragojevićevog kultnog „Lepa sela lepo gore“.

Svedočanstvo da je Mlada Bosna i dalje mlada

Ako zanemarimo potpuno nepotreban danak austrougarskom teroru nad Srbima u vidu upotrebe latiničnog pisma u filmskoj špici i promotivnom materijalu (jedna od najranijih i najgresivnijih mera austrougarske represije protiv srpskog naroda bila je upravo apsolutna zabrana ćirilice), Koljević sa „Branio sam Mladu Bosnu“ očigledno nije pretendovao na film koji će biti prijemčiv stranoj ili regionalnoj publici. Iako on intelektualno pošteno ističe sve one elemente ideologije Mlade Bosne koji su ovu organizaciju i njene istaknute članove izvlačili iz okvira sprske borbe za oslobođenje i ujedinjenje i uzdigli do statusa univerzalnih boraca za slobodu, pravdu i istinu, perspektiva iz koje se oni konstituišu kao takvi jeste perspektiva srpskog naroda, njegovog istorijskog i etičkog koda i njegove specifične ideologije, koja danas, jednako kao i pre sto godina, teško može da naiđe na razumevanje u Sarajevu, Zagrebu ili Beču. Iako Koljević brižljivo podvlači napore Mladobosanaca da operu Srbiju od klevete za „pokretanje Velikog rata“ (što je bilo opšte mesto u austrougarskoj propagandi i dobrom delu površne zapadne štampe), on se u osnovi sa svojim filmom ne obraća strancima, već srpskom narodu današnjice. Očigledno je da je osnovni cilj njegovog filma da se u današnjem sluđenom vremenu spasu od zabroava imena i žrtve Mladobosanaca, da se ne zanemari njihov mladalački žar i iskrena predanost idealima slobode i jednakosti koje je nekada delio celi naš narod.

Koljević je potpuno svestan da je u savremenom svetu pogotovo malim narodima neophodno da imenima iz knjiga istorije pridoda likove, događaje i reči koje će moći neposredno da doživi kao svoje, i da se sa njima identifikuje. I stoga njegov film predstavlja pre svega jedan dokument nacionalnog pamćenja, jednu vremensku kapsulu iz onog vremena u naše, čiji je cilj da nas podseti ko su, i kakvi su ljudi bile ikone borbe za slobodu Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Veljko Čubrilović, da nas pouči zašto je ime Rudola Cislera zaslužilo da ga naš narod upiše na sopstveni spisak Pravednika uz velikane poput Arčibalda Rajsa i Flore Sands, da nas u ovo smutno vreme podseti pogroma i terora „tolerantne i multietničke carevine“ nad našim narodom, i naravno, da je Sloboda iznad svake ideologije, svakog ideala i svakog pojedinačnog interesa, da je Pravda vredna svake žrtve koja se na njen oltar podnese, i da je Istina uvek čista i neokaljana od strane laži, manipulacija i kleveta koje nastoje da je obesmisle i unište.

Kada se gledaoci u bioskopima suoče sa ovim ubedljivo odigranim, a duboko tragičnim i uzvišenim likovima naše istorije, svakako će biti poraženi jasnim i nedvosmislenim saznanjem koliko smo se mi danas, kao društvo, udaljili od ideala koje otelovljuju junaci Koljevićevog filma – koliko smo navikli na ropstvo, ravnodušni prema istini, oguglali na laži. Mnogima od nas će razumevanje ovih naših slavnih predaka predstavljati napor, još više nas će potrčati da Mladobosance spakuju u neki do već pripremljenih ideoloških stereotipa, da ih osude da igraju ulogu izgovora ili alibija za neku od naših brojnih nacionalnih ili socijalnih frustracija i kompleksa. Mnogima će toliko pozivanje na slobodu biti smešno, i neće moći da se identifikuju sa žrtvama prinetim na njen oltar, i vrlo rado će se prikloniti siledžijskom, zavojevačkom diskursu Okupatora, koji će, kao i uvek, optužiti žrtve da su svojim otporom izazvali tragediju koja ih je sustigla. Ako to bude jedini efekat Koljevićevog filma, i to je dobro, jer će jedan deo naše javnosti suočiti sa samim sobom, služeći kao svojevrsni lakmus papir brojne ulizice, sikofante i moderne poturice, koje se otimaju za prestižni položaj tamničara u kazamatu u kome smo svi zajedno okovani na današnjem rekolonizovanom Balkanu.

Što se ostalih tiče, svih onih koji su spremni da vide dalje od pukog srpstva ili pukog jugoslovenstva, dalje o puke vere i nacije, ili efemernih političkih savezništava i gambita, njima ovaj film predstavlja jednu sliku slobode, časti i dostojanstva, jednog temeljnog etičkog opredeljenja za pravdu i istinu, koja izbija na površinu iznad svih šarolikih ideologija i pogrešnih izbora našeg naroda u dvadesetom veku. Ta dominanta ujedinjuje naše slavne sunarodnike koji su ustajali protiv dekadencije Otomanske imperije, lažnog prosperiteta K&K monarhije, čudovišnog nasilja Trećeg rajha i licemernog tehno-varvarstva NATO pakta, uporno ukazujući ka večnom idealu slobode, beskompromisno obavezujući na istinu, i okrutno osuđujući pokoljenje za pokoljenjem na borbu za pravdu koja nikada ne može da prestane. Ako je naše vreme prezrelo sve one junake našeg doba koji su ostali verni ovim vekovnim stremljenjima i vrednostima našeg naroda, Koljevićev film je tu da nas podseti u kojoj meri je to bilo tako pre sto godina. I kao što su se imena Principa i Mladobosanaca probila kroz vihor XX veka i ostala neokaljana u srcima naših sugrađana, tako možemo biti sigurni i da će vihor istorije oduvati i očistiti i naše vreme od njegovog naročitog smrada i žabokrečine, i da će se za sto godina i iz našeg vremena pamtiti Principi, Čubrilovići i Cisleri, a zaboravu prepuštati Pfeferi, Kurinaldiji i Ivasjuki, i da će Mlada Bosna ostati zauvek mlada. A filmovi poput „Branio sam Mladu Bosnu“ su tu da nam upravo to garantuju.