Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć

Kada je grupa Bajaga i instruktori obeležavala 35 godina postojanja, održala je seriju koncerata u pratnji simfonijskog orkestra i hora, potvrdivši (kao da je od izlaska Četiri godišnja doba 1991. u to bilo ikakve sumnje) svoj status klasika srpske i jugoslovenske rok scene. Koncert u Centru "Sava" se može preslušati preko Jutjuba i kada bi nekome ko baš ništa ne zna o Bajagi i njegovoj muzici trebalo objasniti o čemu je reč, mogla bi mu se pustiti verzija "Rimljana" sa tog koncerta, gde se pored naelektrisanja u sali može videti trans u koji padaju članovi orkestra koji su dobili priliku i čast da Momčilu Bajagiću drže pozadinski akord u tom svečanom trenutku.

Svaka priča o Bajagi je ispoved – ljudi se prisećaju gde su bili i šta su radili kada su prvi put čuli neku pesmu, ili dobili u ruke neki album. I tako generacijama. Četrdeset godina nakon izlaska Pozitivne geografije, Bajagini nezaobilazni megahitovi sa naizgled lakim melodijama, koje samo on može da otpeva bez falša i nemogućim, apsurdnim rimama koje samo on može da spakuje u ozbiljnu pesmu, i dalje predstavljaju svedočanstvo vremena, a njegova publika varira od sedih, matorih rokera koji su se kao zreli ljudi divili produkcijskom ludilu Jahača magle i Prodavnice tajni, preko milenijalaca koji se kunu da je Zmaj od Noćaja najbolja Bajagina pesma, pa sve do klinaca koji po igraonicama skakuću uz Male slonove kao da su juče izašli na TikToku.

I kao u slučaju svih ostalih nacionalnih blaga kojima raspolaže naša siromašna, ali ponosita otadžbina – mnogi su hteli da izvuku ličnu korist tako što će ga jeftino prodati, ali se ispostavilo da je to poduhvat koji prevazilazi njihove uskogrude i sitničave kapacitete

Kako je to rekao Miloš Jovanović u svom kultnom tekstu o Bajaginoj diskografiji – "Verujem, Ne verujem – definitivni vodič kroz opus Bajage i instruktora" – Momčilo Bajagić je nacionalno blago. I kao u slučaju svih ostalih nacionalnih blaga kojima raspolaže naša siromašna, ali ponosita otadžbina – mnogi su hteli da izvuku ličnu korist tako što će ga jeftino prodati, ali se ispostavilo da je to poduhvat koji prevazilazi njihove uskogrude i sitničave kapacitete.

Sve politizacije Bajage

Nakon petog oktobra Demokratska stranka pokušala je da od pesme Što ne može niko, možeš ti (nastala u mračno vreme Miloševićeve diktature kada su se, jelte, slušali samo narodnjaci) napravi neku vrstu partijske himne, a od Bajage neku vrstu drugosrbijanskog kontrapunkta "primitivnoj nacionalističkoj Srbiji" oličenoj u Dragačevskom saboru, Ceci, Lukasu i, naravno, Bori Čorbi (posle su shvatili da im je za te namene kudikamo pogodnija Jelena Karleuša). Pre toga Miloševićev RTS je tokom bombardovanja ’99. godine svakog dana besomučno reprizirao Gde si i Balkan, nastojeći time da se, valjda, iskupi što te pesme nije puštao pola decenije ranije, za vreme događaja kojima su posvećene.

Za urbane i blazirane Beograđane, Bajaga je uvek bio simbol gradskog šmeka iz vremena kada je "ovaj grad bacao svetlost daleko", srpski tradicionalisti lomili su čaše po kafanama u Moje drugove (a hipsteri uz Vratiće se rode, a opozicionari uz Pada vlada,a Makedonci uz Pesna protiv maleri), rusofili su ukazivali kako je Momčilo Ruskim vozom i Tamarom probijao gvozdenu zavesu u našim amerikanizovanim umovima, jugonostalgičari su naglašavali jugointegrativni potencijal 442 do Beograda, hrvatski šovinisti su mu zabranjivali koncerte (valjda zbog Vukove azbuke iz Vukovog video-bukvara iz 1992), srpski šovinisti su mu zamerali koncerte koje mu Hrvati nisu zabranili, studenti filozofije su lomili glave oko stvarnog značenja njegovih apsurdnih stihova…

Ukratko, pevali su ga svi – "vojnici po rovovima, ludaci po krovovima". I svima je Bajaga bio prirodan i svoj. I opet je stizao da se pojavi i na opozicionim protestima i na državnim koncertima protiv bombardovanja, i u kafani, i u filharmoniji, i da napravi reklamu za kafu, i da piše za Čolu, i da peva sa Bikovićem, pa da opet niko ne može da mu kaže da se prodao, niti iko može na njega da se naljuti

Ukratko, pevali su ga svi – "vojnici po rovovima, ludaci po krovovima". I svima je Bajaga bio prirodan i svoj. I opet je stizao da se pojavi i na opozicionim protestima i na državnim koncertima protiv bombardovanja, i u kafani, i u filharmoniji, i da napravi reklamu za kafu, i da piše za Čolu, i da peva sa Bikovićem, pa da opet niko ne može da mu kaže da se prodao, niti iko može na njega da se naljuti.

Bajaga i instruktori predstavljaju kulturni fenomen koji transcendira okvire kulture iz koje je potekao, a da istovremeno ostaje potpuno lokalan. Bajaga nije Kusturica, čiji su filmovi i muzika neuporedivo voljeniji na drugim meridijanima nego kod kuće, on nije Bregović, koji je svoju kulturu komodifikovao i ušećerio za potrebe strane publike, a pogotovo nije nalik na one bezbrojne neshvaćene genije koji svake godine ritualno napuštaju Srbiju da bi tezgarili po Zapadu igrajući iskrivljene stereotipe o Rusima za potrebe anglofone publike. Bajaga je pravio iskrivljene stereotipe o Rusima za potrebe srbofone publike – iz srpske vizure i na osnovu potreba srpske kulture. I time je širio ljubav, a ne hladnoratovske pizme i propagandu.

Sentimentalne granice pozitivne geografije

Da li to znači da je Bajaga "građanin sveta", izdanak kosmopolitske, globalne elite i toksične globalističke antikulture koju gledamo na svakom koraku? Ne može biti dalje od toga! Kao fenomen koji nastaje u vreme kada je zapadni kargo kult bio na vrhuncu u Jugoslaviji, Bajaga je – baš kao prema svim tim bezimenim devojkama koje "kao nisu znale da ih gotivi", zbog kojih "mora da pije da zaboravi", i koje "nemaju pojma koliko mu znače" – prema kulturnim diktatima globalizma bio blagonaklono ravnodušan. Ako pogledamo granice njegove "pozitivne geografije", videćemo da je ona strogo vezana za evroazijski kulturni prostor i Globalni jug ("Berlin sa Berlincima", "Harkov, Gomelj, Lenjingrad", "pusta livada u Južnoj Aziji" i "negde dole, severojužno od Brazila"), i mada su njegove "geografske" (a i ostale) pesme ozloglašene po materijalnim netačnostima, ne može se sporiti da su one doprinele stvaranju jednog paralelnog osećaja "pripadanja svemiru" koji transcendira zapadno kolonijalno posredovanje. Čak i kada je perpetuirao okcidentalističke stereotipe, Bajaga je bio autentičan, lokalan, čovek "južnjačkog nervnog sistema", "totalno nerazumljiv za ceo svet", inadžijski uveren da "zvona zvone za šampione".

To je jedan od razloga što se Bajaga i instruktori ne mogu prosto posmatrati kao jedan od brojnih izdanaka novog talasa. U pitanju je suptilna razlika – njegov bend osamdesetih jeste bio na vrhuncu popularnosti, on jeste bio sinonim beogradskog šmekerluka i "svetskosti", ali za razliku od velikog broja kolega (čast izuzecima!), njegova "svetskost" nije bila provincijalna. Nemoguća gradska kultura čijem je nastanku kumovao, a koja će tek decenijama kasnije biti priznata kao legitiman kulturni fenomen – fuzija kafane i diskoteke, balkanskog romantičnog mačizma i zapadne blaziranosti, razuzdane slovenske kosmičke empatije i strogog bontona evropske buržoazije, "žito sa šlagom", kako je to zvao pokojni Momo Kapor – bila je jednako paradoksalna i apsurdna kao i njegove pesme. Na prvi pogled sve je banalno, prosto, čak i vulgarno, ali kada se malo posluša i zamisli – dešava se magija.

Ušće, 31. avgust 2024.

Svet "pozitivne geografije" tako odražava upravo onu veliku iluziju u koju su Srbi (i dobar deo sveta) poverovali nakon pada Berlinskog zida – da će sve podele biti prevaziđene između Neve i Sene i da će sve "zvučati kao Betovenova Deveta" (ili "kao Čajkovski, 1812"). A kada nam je novostvoreni svet grubo i bezobzirno ugasio svetla, Bajaga je pokazao da je Beograd i dalje "strašno velik grad (u kome nema razloga da budeš sam)", u kome se i dalje svira "muzika na struju", a ako neko baš i hoće da prati "američku estradu" – može preko satelita. I pošto se Globalno selo pokazalo kao simulakrum, mi smo nastavili da gradimo svoje sopstvene mostove sa svetom iz svog lokalnog sela. Bilo bi preterano reći da nam je te mostove pravio Bajaga – uprkos popularnosti i obradama pesama nekako uvek na onim istim meridijanima koje je opevao u svojim stihovima – ali je zato svakako istina da je on svedočio o našoj, srpskoj potrebi da – svemir čuje nemir.

O dometima srpskog imperijalizma

I tu dolazimo do samog čvorišta problema: čiju meku moć predstavlja Bajaga? Urbanog Beograda? Srbije, srpskog jezika i srpske poetike? Pokojne Jugoslavije i jugonostalgije? Odgovor je – da. Bajaga je bard srpskog naroda, a srpski narod je, nije teško primetiti, prilično ideološki, kulturno i politički sluđen

U toj upornosti i nepomućenosti Bajage i instruktora koji su remek-dela srpskog (sic!) popa jednako stvarali u uslovima maksimalnog jugoslovenskog prozapadnog tripa, pod komunistima i nacionalistima, ispod spoljnog zida sankcija, usred užasa tranzicije i u vreme nastanka mulitipolarnog sveta, na površinu isplivava neuhvatljiv, ali važan pojam srpske meke moći. "Meka moć" je pojam jednako neshvaćen globalno i među samim Srbima i pod njim se prečesto podrazumeva sposobnost nasilnog nametanja sopstvenih propagandnih narativa spoljašnjem svetu. Ali meka moć ništa ne nameće, ona je spontana, širi se osmozom i uspostavlja mostove empatije čak i prema kulturnom centru koji je politički neprihvatljiv, ili čak prezren.

I tu dolazimo do samog čvorišta problema: čiju meku moć predstavlja Bajaga? Urbanog Beograda? Srbije, srpskog jezika i srpske poetike? Pokojne Jugoslavije i jugonostalgije? Odgovor je – da. Bajaga je bard srpskog naroda, a srpski narod je, nije teško primetiti, prilično ideološki, kulturno i politički sluđen. Srbi su i sami malo urbani Beograđani, malo vatreni Balkanci, malo tradicionalni romantičari, malo neobuzdani progresivci, malo jugoslovenski nacionalisti, malo srpski liberali, malo rokenrol i pank, malo turbo-folk – ali opet znaju šta vole ("pesme i vina i da nas čuva Bog"), šta ne vole ("zimu") i prilično se dobro orijentišu "između moćnih sila Dobra i Zla". I u svemu tome predstavljaju jedan moćan regionalni centar kulturne teže. Oličen, između ostalog – u Bajagi.

Ovde vredi pomenuti da se Bajaga kao nosilac "srpske meke moći" često pominje u paru sa Đorđem Balaševićem, ponajviše zbog toga što njih dvojica nisu tabu u Hrvatskoj (koja, kao što dobro znamo, voli i Boru, i Cecu, i Brenu, i Caneta, i Mimi Mercedez, ali neće da prizna). Ali dok Balašević i sa svojom poetikom i svojom sentimentalnom geografijom duhovno obitava unutar granica fantomske Austrougarske, Bajaga muzički opslužuje srpski duhovni prostor i među rubnim nacionalnim identitetima promoviše srpski pogled na svet – sa sve jugonostalgijom, okcidentalizmom i beogradskim lokalpatriotizmom, ali i sa rusofilijom, evroazijstvom, globalnim južnjaštvom, slobodarskom prgavošću i – samouverenošću, autizmom, pa i arogancijom karakterističnom za imperijalne narode. Bajaga je upravo rapsod srpskog imperijalizma, koji celi prostor "od planina sa istoka do oštrih morskih hridina" doživljava kao intimno i kulturno svoj, što mu jednako ne mogu oprostiti ni hrvatski, ni srpski nacionalisti.

Sve je više Rimljana

Ovaj tekst smo počeli Rimljanima, pa je red da njima i završimo. Kao što je lepo primetio Miloš Jovanović u gore pomenutom tekstu za srpske (imperijalne) čitanke, Rimljani su pesma koju svako tumači kako hoće i ona svakome na to daje pravo. U zavisnosti od toga da li pripadate tzv. prvoj ili tzv. drugoj Srbiji, Rim je Srbija ili Jugoslavija, a "južna plemena ratnička" su ili zlonamerni albanski iredentisti, ili upravo srpski nacionalisti koji su svojim "južnjačkim nervnim sistemom" srušili idiličnu Austrougarsku, čuj mene Austrougarsku, Jugoslaviju.

Ušće, 31. avgust 2024.

Bajagine pesme su prepoznatljive po svom pozitivnom naboju i vedrini ("strašno mrzi depresivne krajeve"), ali Rimljani su bili jedna od onih sa sumornim i melanholičnim tonom. To je zato što Bajaga, koliko god bio velik, nije bio imun na "dumersko" i katastrofističko raspoloženje epohe

Šta god Bajaga hteo da kaže – a kao svaki dobar pripovedač, sve ove decenije nam je dopuštao da se sami opredelimo kako da tumačimo pesmu – Rimljani su pesma koja pogađa nerv naroda koji je na scenu moderne evropske istorije zakoračio pevajući i guslajući o izgubljenom Carstvu. Nepostojeće, eshatološko Carstvo predstavljalo je kulturni okvir za "Srbe sve i svuda" tokom dva veka političke borbe i kulturnog preporoda, i ako je njegov cilj bio uspostavljanje autohtonog političkog i kulturnog centra na Balkanu – onda su Bajaga i instruktori kruna tog procesa. Uostalom, primetićete da on ne peva o varvarima koji na Rim nadiru sa severa, već upravo sa juga – odakle je srušeno ono Carstvo koje Srbi nikada nisu preboleli. A da ga još nisu preboleli, potvrđuju i suze publike i orkestra u dvorani Centra "Sava" pre pet godina.

Bajagine pesme su prepoznatljive po svom pozitivnom naboju i vedrini ("strašno mrzi depresivne krajeve"), ali Rimljani su bili jedna od onih sa sumornim i melanholičnim tonom. To je zato što Bajaga, koliko god bio velik, nije bio imun na "dumersko" i katastrofističko raspoloženje epohe. Najnoviji koncert na Ušću, baš kao i ovaj od pre pet godina u Centru "Sava", baš kao i svi do sada, pokazuju da se ipak prevario. Varvara, doduše, ima – ali sve je više Rimljana.

(RT)