Антигона – српска трагедија васпитања

(Детињарије)

Сваки пут када са децом одем у позориште, иста ствар – нека беба почне да плаче чим се угасе светла. Кад коначно смире бебу, почну да жаморе и да се врпоље трогодишњаци и остала ситна чељад, и не престају док се представа не заврши. На излазу још једном проверавам шта пише на плакату: узраст – 6+.

Знају то и они што су на представу довели трогодишњаке да би следећих сат времена провели у њиховом смиривању. Знају, али жеља да што пре почну културно да уздижу своја злата, јача је од разума. Гледам их како безуспешно покушавају да контролишу своја полудивља чеда која се провлаче испод столица других гледалаца, шутирају наслоне испред себе, шетају, скачу, вичу и ни најмање не хају за родитељске молбе. И питам се – знају ли они да у културу спада и то како им се деца понашају, и да је, уместо да их тако журно довлаче у позориште, требало да остану кући и најпре пораде мало на основама?

Већ сам огуглала на то да ми у кућу вршњаци моје деце улазе без намере да се јаве и поздраве, да на интерфон као манијаци звоне и без представљања груну: „Је л’ ту …?“. Кућно васпитање одавно је постало ружна реч и вероватно бих навукла на врат неки одбор за заштиту права детета ако бих добро изгрдила или послала кући свако туђе дете које је ушло у мој дом и прошло поред мене као поред турског гробља.

И зато, питам све оне који се скандализују над догађајем од пре неко вече, када је у Новом Саду позоришна представа „Антигона“ прекунута због ужасног понашања ђака у публици – певања, урлања, разговарања мобилним телефонима, добацивања глумцима „цркни“ и „плачи“. Питам, да ли се недостатак основног васпитања лечи одласком у позориште? И да ли уопште треба пустити неваспитану хорду да примирише позоришту пре него што научи бар „добар дан“ да каже? Мислим, лепо је то што школа хоће да деца стекну навику, али без овог првог ово друго некако не иде.

Наравно да не можемо и не треба да очекујемо од пубертетлија којима дивљају хормони да обожавају позориште или са занимањем прате представу као што је Антигона. Можда понеки од њих хоће, али већини ће бити досадно и то није смак света. Колико ме памћење служи, Антигону сам у средњој школи успешно избегла да прочитам јер ми као тинејџерки заиста ништа у животу није представљала трагична судбина неке тамо пар хиљада година старе жене која се изражава у хексаметру. Свакако је питање је да ли су ова драма и представа заиста примерене узрасту, као и да ли је извођење које су ђаци дошли да погледају уопште заслужило аплауз или можда гађање парадајзом. Представа има разних.

Али није у томе ствар. Гледали смо и ми са школом неке представе које нас нису занимале и једва чекали да се то културно уздизање оконча, па да можемо да бришемо. Али смо мало боље умели да се контролишемо. Да седимо, ћутимо (или бар шапућемо), трпимо (мал)третирање културом и чекамо да се заврши. Да радимо и оно што нам се не свиђа зато што смо знали да ћемо надрљати и од наставника и од родитеља у супротном. Неку чудни људи нас васпитавали, који су веровали да смо способни и самим тим дужни да обуздамо мало те наше нагоне и повинујемо се неким друштвеним нормама. Нису имали милион изговора за нас, због којих би нам дозволили да останемо у полуживотињском стадијуму.

Ови данашњи родитељи немају те чудне идеје. Уместо да пропадају у земљу пред светом од срамоте што су од деце направили неандерталце, они пропадају у земљу пред децом кад не могу да им купе бесни телефон или кад не знају да уместо њих напишу састав за петицу. Или кад, о срамоте, позоришна представа није довољно забавна њиховим величанствима.

Нису криви ученици због којих је прекинута представа. Они само раде оно што је, откако знају за себе, било тако симпатично и океј њиховим родитељима, фамилији, комшилуку. Оно што њихови наставници морају да толеришу са све осмехом на лицу ако не желе да не попију одбијање од плате… Сви се топе од милине кад њихова бистра девојчица дрекне на тату или синчић наређује мами, а кад пљуне учитељицу одмах трче да испитају што се она толико вређа… Па ево, и сад деца само показују своју јаку личност, уживају у неспутаном исказивању осећања, истражују свет око себе и његове границе, креативно излазе на крај са досадом, не прихватају окоштале ауторитете, сигурно су мало и уморни а наравно и преоптерећени градивом па морају негде да нађу одушка…

Можда је време да онај фантомски предмет „владање“ из кога ће новосадски средњошколци и овог полугодишта гарант добили петице ко врата, добије свој фонд часова. Ако су родитељи већ дигли руке од основне културе, хајде да школа некако проба да надокнади пропуштено. Кад деца почну да доносе кући кечеве из лекције „гледање представе без гађања глумаца“, макар ће приватне професоре да им потраже. А на крају године – најбољи из владања, ако баш заблистају, ево, што се мене тиче, могу слободно, за награду, да оду мало и у позориште.