недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Амбасадори у опанцима
Културна политика

Амбасадори у опанцима

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
недеља, 05. јануар 2014.

Једина установа културе у Србији у области сценско-музичких делатности која чува, негује и презентује нашу традиционалну уметност кроз игру, песму, музику и обичаје славила је претходних годину дана на свој начин, за Србију редак јубилеј - 65 година постојања и врло успешног рада.

Уредбом Владе Народне Републике Србије од 5. маја 1948. године, основан je „Ансамбл народних игара НР Србије“. Ансамбл почиње са радом на трогодишњицу ослобођења Југославије, 15. маја 1948. године у музичкој школи „Станковић“. Тих поратних година, 1948. и 1949, оснивани су ансамбли народних игара и осталих република тадашње Југославије. Циљ оснивања српског, као и свих других националних ансамбала, био је да се професионалним и студиозним радом негују, кореографски уобличавају и уметнички обрађују народне игре народа и народности Југославије, чувајући њихов корен, стил и основни карактер.

Крајем те далеке и информбировски тешке 1948. године, Ансамбл се први пут појављује 28. новембра, у част Дана Републике 29. новембра, и прославе петогодишњице Другог заседања АВНОЈ-а, на свечаној академији у Народном позоришту у Београду. После непуних месец дана, 25. и 26. децембра, ансамбл је одржао и прва два концерта у Београду изводећи народне игре из Србије, Црне Горе, Македоније, Хрватске. Више од четири деценије ће овај један од најбољих југословенских и сигурно најбољи српски ансамбл широм света представљати и маестрално приказивати традиционално стваралаштво свих југословенских народа и народности.

Олга Сковран са истакнутим играчима "Кола" Братиславом и Живком Грбић

Хор Ансамбла од 30 чланова почиње са радом 1. априла, а оркестар 1. јула 1949. године.

После само годину дана од оснивања, 31. децембра 1949. године, Влада Федеративне Народне Републике Југославије додељује Ансамблу „Награду за уметнички рад“, за успехе постигнуте у неговању и обради народних игара. Исту награду за уметничко руковођење добија и први директор и најплоднији кореограф  Ансамбла Олга Сковран, која га је водила скоро двадесет година (1948 – 1965).

После многобројних концерата широм Југославије, марта 1950. године Ансамбл одлази на прво гостовање у иностранство, у Швајцарску.

Светски углед Ансамбл почиње да гради 1951. године, освајајући три прве награде на светском такмичењу у Лианголену у Великој Британији.

Године 1953, на иницијативу самих играча, Ансамбл народних игара и песама НР Србије мења име у „Коло“. Српска реч коло иначе значи круг или точак, одређује круг сунца и означава сунчеву прекретницу која симболизује живототворни, божански утицај сунца. Сходно томе, циљ уметности којом се Ансамбл „Коло“ бавио и бави је брисање граница и зближавање људи, презентовање и ширење својеврсног вида комуникације међу људима, која ће бити свима разумљива и прихватљива без обзира на веру, расу, језик и културу.

Најбољи српски кореографи, музичари, композитори и диригенти су радили и данас раде у „Колу“. Од преко 140 најбољих југословенских и српских кореографа ту су били Олга Сковран, Добривоје Путник, Драгомир Вуковић, Десанка Ђорђевић, Мира Сањина, Бранко Марковић, Милорад Мишковић, Владимир Логунов, Радојица Кузмановић, Милорад Лонић, Милица Илијин, Иван Иванчан, Ико Отрин, А.Жиц, Бора Талевски и други.

Музички део стваралаштва у „Колу“ су својим делима обележили  Крешимир Барановић, Јосип Славенски, Стеван Христић, Никола Херцигоња, Оскар Данон, Душан Сковран, Миховил Логар, Петар Јосимовић, Борислав Јанковић, Жарко Милановић, Љубомир Бошњаковић, Живојин Здравковић, Михајло Вукдраговић, Боривоје Пашћан, Станојло Рајичић, Боривоје Илић, Зоран Христић и други.

Данас национални ансамбл „Коло“ има преко 80 запослених, од чега 65 уметника – извођача, међу којима се посебно издвајају ипак играчи, и то посебно они најбољи који имају статус првака Ансамбла.

Програми Ансамбла „Коло“ су и у Југославији, а поготово данас у Србији, а и шире, били и јесу узор и модел врхунског сценског етноприказивања које обједињује основне вредности традиционалне културе.

Репертоар „Кола“ тако обухвата традиционалну музику, игре и песме, староградске игре и песме, програме етнотеатра који приказују народне обичаје и наменске сценско – музичке програме.

Такав репертоар је у ових 65 година постојања и рада „Кола“ обухватио преко 160 кореографија. Од растурања СФРЈ 1991. године, уместо југословенског етнопростора, репертоар Ансамбла покрива етнокореолошке области Србије и Црне Горе, као и области из бивше Југославије у којима живи или је живео српски живаљ са око 40 кореографских дела.

Следећи генерално ову идеју, при Ансамблу је, уз подршку Балкан артиста, основан Центар за проучавање народних игара и песама Србије, који организује едукативне семинаре и у земљи и у иностранству.

Пре десет година, у јубиларној педесет петој години постојања је установљена „Награда за животно дело Ансамбла Коло“. Први добитник те награде је била жива легенда „Кола“ Живка Ђурић, која је у Ансамбл дошла на почетку његовог оснивања 1949. године. Прва Српкиња са простора бивше Југославије која је певала на британској телевизији Би-Би-Си, ова изузетна уметница је била и играч – солиста и певач – солиста, а у својој богатој и дугој каријери је наступала на више од 2.500 концерата. Године 1968. је одликована „Орденом заслуга за народ са златним венцем“, а Ансамбл њеног живота „Орденом заслуга за народ са златном звездом“.

Десет година касније „Коло“ добија „Награду за најбоље музичко – сценско остварење у Београду“, а 1979. године, тада престижну „Вукову награду“.

Поводом поменутог јубилеја, 55 година успешног рада на неговању, представљању и ширењу народног стваралаштва и културног блага у земљи и иностранству, 2003. године је Ансамбл „Коло“ одликован једним од највиших одликовања у области културе, у Државној заједници Србије и Црне Горе Орденом „Вука Караџића Првог степена“.

Радно прослављање за Србију ретког јубилеја - 65 година постојања, трајања и врло успешног рада, „Коло“ је почело октобра прошле године извођењем музичке мелодраме Владимира Лазића „Голгота и васкрс Србије“ у Народном позоришту, а поводом обележавања стогодишњице балканских ратова и Кумановске битке, и 98 година Колубарске битке из Првог светског рата.

Прослава јубилеја се наставила концертом у Пљевљима, у Црној Гори, поводом обележавања 100 година ослобођења од Отоманске империје. Новембра месеца је Ансамбл је одржао концерт у Скадру, у Албанији.

Средином децембра месеца је „Коло“ учествовало у обележавању 34 година рада Специјалне антитерористичке јединице (САЈ) у Батајници, а крајем децембра је одржан, поводом јубилеја, први гала концерт „Чувари традиције“ у Сава центру у Београду. Марта ове године Коларчева задужбина је била домаћин другог самосталног гала концерта нашег националног ансамбла.


 

Трећи гала концерт је одржан у Народном позоришту 15. маја, на дан почетка рада Ансамбла, уз присуство државно-политичког врха Србије. А онда се догодио – спектакл.

Дворана Дома синдиката је 29. маја, као некад, била средиште културног живота Београда и Србије. Концерт два национална фолклорна ансамбла, Србије „Коло“ из Београда, и Македоније „Танец“ из Скопља, био је најављиван као спектакл, а био је и више од тога.

 Идеју Зорана Џорлева, директора „Танеца“ да део прославе драгоценог јубилеја – 65 година постојања и рада фолклорног ансамбла „Коло“, буде наступ два национална ансамбла, свакако најбоља и најатрактивнија у СФРЈ некад, а и на Балкану данас, директор „Кола“ Драган Милинковић беспрекорно је спровео у дело.

У вечери за памћење, играчи, оркестри, солисти (и кореографи) мамили су уздахе и нестрпљиве громке аплаузе и млађег и старијег дела публике за приказано мајсторство, које је било на светском нивоу.

Наизменичним наступом Ансамбли су убедљиво демонстрирали играчку виртуозност, а надметање оркестара је публику остављало у недоумици ко је бољи, ако то и може да се буде када је реч о оваквим професионалцима, али и заљубљеницима у свој посао. Играчи оба ансамбла су се маестрално надигравали јер је и „тема“ концерта била „Играј, заиграј“.

Поштовање за приказано умеће су током концерта упућивали једни другима свирачи, чланови оба оркестра, спонтаним аплаузима који су били пратња сваке игре или композиције. И онда се једноставно на крају морао десити преплетај емоционалне блискости свих играча, њих више од 100, и свирача оба ансамбла који су измешани и загрљени стајали на бини и заједно са одушевљеном публиком, која је била на ногама, дуго аплаудирали. Била је ту и понека суза, она старија, због успомене на братство и заједништво, али и она млађа због изузетности ових уметника.

Октобра ове године се исти спектакл дешавао чак три пута у Македонији - у Кичеву, Битољу и Скопљу.

Иначе „Танец“ је 1949. године основала Влада НР Македоније да чува и негује богато културно наслеђе Македоније. Народне игре, песме, музика и ношња, као и високи професионални и аутентични наступи „Танеца“ деценијама су очаравали публику широм света. Чувајући своје културно благо, Македонци су успели то што Срби нису – да најпознатије македонско коло „Тешкото“ буде под заштитом УНЕСКО, као македонски културно-фолклорни бренд. Зашто не би такав српски бренд био „Моравац“, „Чачак“ или „Ужичко“ коло? Да не постану туђе игре, ето нормалног посла за Министарство културе и Владу...

После гостовања у Републици Српској, у новембру је „Коло“ изводило „музичко поетско сказање – Његош небом осијани“ у режији Иване Жигон у Народном позоришту у Београду, поводом 200 година од рођења Петра Петровића Његоша, што је, на жалост, обележила мало која културна установа у Србији.

Ансамбл „Коло“ је и својеврсни покретни етно-музеј због око 2.000 оригиналних костима непроцењиве вредности, од којих поједини датирају из 19. века и представљају национално благо. Управо због тога је у Етнографском музеју у Београду од 13. до 24. децембра ове године, а у оквиру прославе 65 година рада Ансамбла, била уприличена изложба „Из колекције народних ношњи Ансамбла Коло“.

После изложбе, 26. децембра је одржан завршни гала концерт, у  „Сава центру“ у Београду, чиме се заокружила прослава 65 година постојања фолклорне младости заиста посебне институције српске културе, Ансамбла „Коло“.

Да ли је могло, као што до сада никад није, да „Коло“ буде део прославе новогодишње „пролетерске“ ноћи у главном граду Србије? Могло је, али нечијом вољом није. Да ли је довољно за културно преживљавање Србије да светски признате уметнике пет дана пред нову годину гледа само 4.000 људи, а светски непризнате естрадне „уметнице“ Цецу и Наташу за Нову годину гледа и слуша 100.000 људи? Није. Зато што овој, владајућој политичкој квази-елити, као нажалост и многим претходним, у овој злосрећној Србији одговара неговање доживотног културног кича, јер се тако лакше влада и манипулише. А и по личној мери је. Кад премијер може код Цеце на славу, што не би поред ње и на бину, па да нам свима запева његову чувену „Миљацку“, иначе стару српску песму из Призрена. О Бетовену и Палми нећу ни реч...

Пошто уз „Коло“ не иду литарске флаше ракије и вина и дволитарске флаше пива, које убоги пук вуче са собом, покушавајући уз помоћ алкохола да се на силу провесели бар за једну, новогодишњу ноћ уз „националне естрадне диве“ Цецу и Наташу, кад су му све остале ноћи, а и дани, углавном никакви, онда „Коло“ иде у запећак. Барем у Србији.

Сем тога, визија уметника Ансамбла „Коло“, који чине пре свега млади, окренута je управо младости, културном образовању омладине и враћању правим уметничким вредностима, између осталог и традиционалној култури. И то се не уклапа у општи српски манипулаторски и „некултурни тренд“. 

Уосталом, ко је чуо за легендарну Живку Ђурић, или за садашњу првакињу Ансамбла  Ану Мирковић, или за првака Горана Митровића, или за осам солиста „Кола“, најбоље играче-певаче међу најбољима? Мало ко. И онда је „нормално“ да су перјанице српске културне капитулације боље „вредноване“ међу народом, популистички, него светски признати уметници. Што би рекли кафански филозофи: „Па то може само у земљи Србији“.

Да је „Коло“ данас боље третирано изван граница Србије, широм света, није ништа ново, већ само још једна рефлексија многобројних проблема посрнуле српске културе, али и духа самопорицања српског менталитета.

Срећом, у Србији неко, и поред свега овога, ради свој посао. Врхунски, светски чак, са љубављу и трпељиво. Кад су ономад разноразни вредни и невредни, познати и непознати посленици културе штрајковали и бунили се што држава неће више да одваја паре за њих, фолклораши нису били ту. Нису имали времена за протесте јер су радили. У скромним условима, тамо где могу, у Народном универзитету „Браћа Стаменковић“ – установи културе Палилула.

Иако је „државна институција“, једини професионални ансамбл у Србији нема своју сцену (тренутно „гостују“ у Народном позоришту), али су зато све сцене света њихове. „Коло“ је гостовало на свим континентима, приредило више од 6000 концерата пред око 12 милиона гледалаца у најпрестижнијим концертним дворанама: Карнеги холу, Метрополитану, Ројал фестивал холу, Палати Шајо, Опери у Сиднеју, Бољшој театру, Националном центру уметности у Пекингу, Опери у Келну, Театру Фениче, Опери у Амстердаму, Кембриџ театру...

У оквиру турнеја „Коло“ има чак око 100 наступа годишње. Од почетних тридесетак Ансамбл данас броји скоро 100 чланова. Особеност „Кола“ је да су врхунски професионални играчи истовремено и изванредни певачи и глумци.

Ако позоришта, драмску књижевност, оперу и балет имају скоро сви на свету, овакво фолклорно наслеђе као исказ духовне и материјалне културе има мало народа. Зато ови амбасадори српске фолклорне традиције с поносом носе опанке широм света.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер