47 Ronina i Srbi

U bioskopima širom Srbije i Republike Srpske se ove zime prikazuje film Karla Rinča „47 Ronina“, sa Kijanu Rivsom u glavnoj ulozi. U filmu „Univerzal pikčrsa“, koji traje dva sata, pored Rivsa, zapažene uloge igraju i poznati japanski glumci Hirojuki Sanada (Kuranosuke Oiši), Ko Šibasaki. Tadanobu Asano, Rinko Kikuči i DŽin Akaniši (Ćikara Oiši). Scenario za ovaj istorijski akcioni film sa „ispadima“ u naučnu fantastiku, začinjenu mitskim zverima i čarolijama menjanja oblika, napisali su Kris Morgan i Hosein Amini. O čemu film govori?

O odbrani časti, o dostojanstvu, vernosti, pravednosti, hrabrosti, osveti i poštovanju moralnih načela. Scenario je baziran na istinitoj priči, veoma poznatoj i poštovanoj u Japanu, o osveti 47 samuraja za smrt njihovog gospodara koja se završila njihovim kolektivnim samoubistvom. Svojevrsna tragedija 47 Ronina je s vremenom postala jedna od najpopularnijih tema u japanskoj umetnosti uopšte, a Rinčov film je prvo umetničko delo zapadne kulture koja se time bavi.

Ovaj izuzetan čin feudalnih japanskih ratnika je posle samo dve sedmice februara 1703. pretvoren u „kabuki“ i „bunraku“ pozorišne predstave, koje su vlasti ubrzo zabranile. Međutim, podalje od Tokija, u Osaki i Kjotou su ipak igrane vrlo slične predstave. Preko Filipina, Manile, priča o 47 Ronina je počela da se širi po čitavoj Aziji.

Da bi mogla bez cenzure (deo o ponašanju vlasti) da se igra skoro 50 godina posle samog događaja, autor najpoznatije predstave tog doba, iz 1748. godine, Takeda Izumo je smestio radnju u 14. vek. Ta postavka je i dan-danas vrlo popularna u Japanu i igra se sa malim adaptacijama već više od 250 (!) godina.

47 Ronina su vrlo brzo postali jedna od najpopularnijih tema za „ukiyo-e“, specifično srednjovekovno japansko slikarstvo na drvenim pločama, koje su proslavili veliki majstori Hirošige, Kunisada, Hokusai, Utamaro, Tojokuni, Jošitoši i Kunijoši.

U Japanu je snimljeno šest igranih dugometražnih filmova o 47 Ronina. Prvi još pre 100 godina (!), između 1910. i 1917.

Za potrebe „pumpanja“ patriotsko-ratnog morala, militantne vlasti Japana su 1941. naručile snimanje filma o 47 Ronina koji je prikazan u bioskopima nedelju dana pre napada na Perl Harbur. Interesantno da ovaj film, kao deo japanske ratne propagande, nije mogao da se prikaže u SAD sve do sedamdesetih godina prošlog veka.

Legenda japanskog filma Toširo Mifune je glumio u filmu o Roninima 1962. (koji je bio relativno prijemčiv za zapadnu publiku). Mifune se pojavljivao kasnije u nekoliko televizijskih verzija ove iste priče.

Najozbiljniji film o 47 Ronina na japanskom jeziku je snimio 1994. Kon Ićikava. Glavnu ulogu je glumio poznati glumac Ken Takakura. Uz mnogo nagrada i nominacija u Japanu, film je ubrzo prikazan u Evropi, na 51 internacionalnom filmskom festivalu u Veneciji, po specijalnom pozivu organizatora, dobivši sjajne kritike, ali se nije prikazivao po bioskopima.

Posle „kabuki“ i „bunraku“ pozorišnih predstava, „ukiyo-e“ slikarstva, dugometražnih igranih filmova i na desetine televizijskih serija, priča o 47 Ronina je 1997. u Tokiju izvedena i kao opera, ubedljivo i sveobuhvatno pokazujući snagu specifične etike čina samožrtvovanja vernih samuraja koja neumorno hrani japanski duh već više od 300 godina.

Zapadni svet je za 47 Ronina saznao 1822. iz knjige „Ilustracije o Japanu“, Ajzaka Titsinga, ambasadora Holandije, koji je živeo i radio u Japanu 80 godina posle osvete vernih samuraja.

Film Karla Rinča se prikazuje širom sveta od 25. decembra prošle godine, u britansko-mađarsko-američkoj koprodukciji. Kvalitet filma je u različitim kulturnim sredinama drugačije doživljen i ocenjen, ali je u svakom slučaju prvi put zaintrigirao svetsku, pa i našu javnost, pričom o 47 Ronina.

47 RONINA

Srednjovekovni Japan je bio carevina, feudalna država kojom je vladao „Šogun“, najmoćniji vojskovođa koji je često imao veća ovlašćenja i od samog cara. Potčinjeni feudalci („daimjo“) su prema Šogunu imali vojnu obavezu „sankin kotai“, koja je podrazumevala ceremoniju pozdravljanja i prihvatanja Šoguna i njegovih zvaničnika, darivanje određenim poklonima i ustupanje određenog broja svojih vojnika („samuraja“) za Šogunovu vojsku.

Na zapadnom delu Honšu ostrva su velikaši Kamei i Asano Naganori 1701. trebali da sačekaju i pozdrave šogunovu svitu koju je predvodio Kira Jošinaka, nosilac visoke titule „Kozuke-No-Suke“ kao glavni organizator protokola i ceremonija u ophođenju prema Caru i Šogunu. Umesto da mladog feudalca Naganorija uči samo protokolarnim stvarima, Kira je, nezadovoljan poklonima koje je dobio, tražio još, otvoreno zahtevajući mito. Asano odbija da mu da novac, uvređen Kirovim nipodaštavanjem vrednosti poklona koje je dobio. Prirodno nepristojan i arogantan, naviknut na korupciju, Kira počinje da vređa i ponižava Naganorija nazivajući ga „seljačinom bez manira“. Dotle stoički podnoseći sve uvrede, Asano, inače vrlo moralan „konfučijanista“, gubi kontrolu i usred carskog dvorca Edo poteže bodež teško ranivši Kiru, posekotinom po licu. Straža ih brzo razdvaja, i Kira ostaje živ.

Kako je u okviru Edo zamka bilo zabranjeno bilo kakvo agresivno ponašanje, pa nije smeo da se poteže ni samurajski mač „katana“, Asano je praktično izveo samoubilački čin. Kazna za napad je bila „sepuku“, ritualno samoubistvo, na zapadu poznatije kao „harakiri“, koje je Asano hrabro izvršio. Uz kaznu za izvršioca, obavezne su bile i drakonske kazne za članove porodice, oduzimanje imanja i robe, rasturanje lične vojske njihovim raščinjavanjem. Samuraji su postajali „Ronini“ (u prevodu sa japanskog – „ljudi talasi“), ratnici bez gospodara

Oiši Kuranosuke Jošio, glavni Asanov savetnik i zapovednik njegovih samuraja, je odmah sklonio gospodarevu porodicu na sigurno, pre nego što su stigli državni činovnici da bukvalno zatvore, tj. preuzmu Naganorijev zamak po „bakufu“ (državnim kaznenim) pravilima.

Ne samo da je da je verni Oiši sačuvao Asanovu porodicu i deo imetka, već je i organizovao samuraje da ubiju Kiru, da se osvete za smrt gospodara. Asano je imao više od 300 samuraja, koji su bez njega postali „Ronini“, samuraji bez gospodara, što je bila velika degradacija ovih ratnika u Japanu. Nisu mogli, ili vrlo teško, da služe nekog drugog gospodara, pa bi ih kao „Ronine“ ljudi iznajmljivali da se bore za njih, kao plaćenici, neki bi radili kao zanatlije, trgovci, zemljoradnici. Sa Oišijem je, posle međusobne zakletve, u osvetu pošlo 46 „Ronina“, znajući da je kazna za takvo delo – smrt.

Iako su bili pod prismotrom, da bi zavarali vladine službenike, koji su ih pratili i „špijunirali“, raspršili su se po Japanu, napuštajući svoje porodice, radeći sve i svašta. Neki su se i razvodili, spasavajući tako živote svojih supruga (pa i svoje dece), da one ne moraju da imaju obavezu da izvrše ritualno samoubistvo kao i njihovi muževi, posle planiranog Kirinog ubistva. Samožrtvovanje žena samuraja, ženski „harakiri“ se nazivao „Đigai“. Da bi im telo ostalo dostojanstveno i posle odlaska u smrt, ženama su bile, u japanskom sedu na kolenima, vezane noge. Posebnim manjim bodežom („tanto“), istim kojim bi muškarci sebi zasecali stomak, one su jednim pokretom presecale sebi jugularnu venu (v.jugularis externa) na vratu. To bi činile da prate supruga samuraja u činu očuvanja časti porodice, ili da posle izgubljenih bitaka svojih muževa spreče da budu silovane.

Oiši je, kao najsumnjiviji, morao i najviše da se pretvara da je postao pijanac, da posećuje javne kuće, čak se i preselio u Kjoto. Da bi bio što uverljiviji, stvarno bi se napijao, pa se desilo da ga je jedne noći, dok je pijan ležao na ulici, izvređao neki čovek. Vrlo ljut zbog samurajevog pijančenja, što je doživeo kao nemanje hrabrosti da osveti svog gospodara, čovek ga je šutnuo nogom u lice i pljunuo ga. U srednjovekovnom Japanu samuraji su bili zaista posebna ratnička kasta. Dodirnuti lice ovih ratnika je bila velika uvreda, a kamoli udariti ga, i to nogom. A tek pljunuti u lice. Oiši je sve to istrpeo, znajući šta je cilj takvog njegovog ponašanja.

Nedugo posle ovog incidenta, Oiši se razveo od svoje žene, da bi sačuvao porodicu. Kada je sinu ostavio da bira, da ide sa majkom i sestrom ili da se bori sa njim, mladi Ćikara je ostao uz oca.

Drugi Ronini su prerušeni kao radnici i trgovci upoznavali Kirinu kuću i ljude koji ga čuvaju. Jedan je otišao tako daleko da je oženio ćerku graditelja kuće, da bi se domogao njenih planova. Kada su saznali sve što im treba, odlučili su se za napad posle 21 meseca čekanja i življenja nekih drugih života.

Bio je utorak, 30. januar 1703. godine. Iako ratnički kodeks samuraja „bušido“ ne preporučuje, ali i ne brani ubistva neboraca, Oiši je svojim vernim saborcima izričito naredio da poštede žene, decu i bespomoćne. Uz snežnu vejavicu, pred jutro, 47 Ronina je upalo u Kirinu kuću. Mada se dobro krio, pronašli su ga. Oiši je, poštujući njegovo dvorsko zvanje kleknuo na kolena pred njim, rekavši mu da su došli da osvete svog gospodara Naganorija, i ponudio mu da on, isto kao i njegov gospodar, izvrši „sepuku“ i ipak časno ode u smrt. Kira je preplašen, drhteći od straha, ćutke kleknuo na kolena i – odbio ponudu. Oiši mu je odrubio glavu i Ronini su krenuli tamo gde su morali.

Iako je tek svitalo, vest o Kirinom ubistvu i izvršenoj osveti se brzo širila. Noseći Kirinu glavu na Asanov grob u hram „Sengaku-đi“, 47 Ronina je ponosno i odlučno koračalo oko deset kilometara, prolazeći kroz centar grada. Ljudi su izlazili na ulice da ih pozdrave, da im se poklone, nudeći im i hranu i piće (!). Kada su spustili Kirinu glavu na Asanov grob, pomolili su se, ostavili sve pare što su imali za hram, zatraživši unapred pristojnu sahranu i molitvu za njih.

Dok su se vraćali iz hrama, podeljeni u četiri grupe, prošli su pored straža četiri velikodostojnika. Niko ih nije dirao. Predali su se sami, poštujući zakon i red u državi.

Zvaničnici šogunata su bili u dilemi. Šta raditi sa 47 Ronina? S jedne strane su postupili po „Bušido“ načelima, osvetivši smrt svog gospodara, a s druge strane su prekršili zakon, jer su osvete bile strogo zabranjene, čime su narušili autoritet vlasti. Diveći im se, stanovništvo je napisalo mnoštvo peticija u njihovu odbranu. Kao i obično, bilo gde na svetu, nije se desilo to što je puk želeo i zahtevao. Osuđeni su na smrt zbog ubistva kao „Ronini“, samuraji bez gospodara. Međutim, da ne bi bili smaknuti kao kriminalci, da bi kao samuraji sačuvali čast i obraz, odobreno im je da izvrše „sepuku“, što je njih 46 i učinilo. Oišijev sin, Oiši Ćikara je imao samo 15 godina kada je uhapšen, i tek napunio 16 na dan kada je izvršio „sepuku“. Svi Asanovi samuraji su naknadno sahranjeni ispred njegovog groba.

Terasaka Kićiemon, 47-mi „Ronin“ je posle Kirinog ubistva poslat u Ako da javi o izvršenoj osveti, i sticajem okolnosti, Šogun ga je pomilovao. Umro je u 87. godini života i sahranjen je pored svojih drugova.

Supruga Onodera Junaija, jednog od 47 Ronina, takođe je izvršila „đigai“.

Grobovi 47 Ronina su ubrzo postali mesto velikog poštovanja i skupljanja ljudi prilikom molitvi. Jedan od onih koji je posetio grobove je bio i čovek iz Sacuma prefekture koji je, ispred Oišijevog groba, molio za oproštaj za svoje neprimereno ponašanje prema njemu, vređanje, šutiranje i pljuvanje, i grešku što je pomislio da Oiši nije pravi samuraj. Onda je izvršio „sepuku“ u znak izvinjenja za svoju oholost. Sahranjen je pored Ronina.

Osveta i samožrtvovanje 47 Ronina je vratila, i kasnijom formalnom odlukom Šogunata, poštovanje imena i poseda Asano Naganorija, ali i čast ostalim njegovim samurajima – kao i posao. Jer služili su „osramoćenoj“familiji Asano, pa zbog toga nigde nisu mogli da nađu posao kao ratnici, već su pravili i prodavali rukotvorine, jedva preživljavajući.

Grobovi 47 „Ronina“ u hramu „Sengaku-đi“, u Tokiju, su više od 300 godina svojevrsna škola moralnog vaspitanja miliona Japanaca. U hramu se čuvaju odeća, oružje i oklopi slavnih samuraja, koje su sami pravili, da ne bi izazvali sumnju kod vlasti svojim izgledom. U slavu „nacionalnih legendi“ koji su najpoznatiji primer poštovanja samurajskog koda časti, hrabrosti i vernosti, svake godine se 14. decembra u hramu održava festival koji podseća na ovaj izuzetan događaj.

BUŠIDO

Ratnik feudalnog Japana je bio divljeg izgleda. Obučen u dosta teško ratničko odelo i naoružan ubitačnim oružjem, u svaku bitku je ulazio sa rešenošću da se bori do kraja, do smrti. Hrabrošću i istrajnošću, on je svoju borilačku veštinu, a vernost još i više, učinio besmrtnim. Iz današnjeg ugla gledano, bio je u svakom pogledu „profesionalac“. Za svoj „rad“ je bio nagrađen posebnim titulama i statusom u društvu, zemljom kao i novcem.

Zvan je „buši“ (termin koji se prvi put pojavljuje u japanskoj istoriji još 721.g.n.e, dakle pre skoro 1300 godina), dok se termin „samuraj“ obično upotrebljava za označavanje tipa bušija iz perioda Muromaći (1392 – 1573), čiji početak koincidira sa vremenom Kosovskog boja 1389. Bušijev sistem vežbanja je bio poznat kao „bugei“ – „ratnička veština“. Bugei su osnovani i razvijani u tradicionalnim, porodično organizovanim grupama zvanim „rju“. Okrenuti i predani porodici, ratnici su primarno iz nje nosili osećaj vernosti i pripadnosti, koji je u poslu kojim su se bavili razvijen do apologetike pripadnosti njihovih života svojim gospodarima, a time posredno i državi, čiji su simboli, kao deo državnog aparata i bili njihovi gospodari, Zakletva na vernost je davana doživotno.

„Nećemo umreti mirno, ali ćemo umreti pored našeg gospodara. Ako idemo u mora, naša tela će pokriti voda, ako idemo u polja, preko naših beživotnih tela trava će rasti.“

Samuraji nisu bili samo „vojnici za jednu upotrebu“, jer su pored borilačkog obrazovanja učili i aranžiranje cveća („ikebana“), ceremoniju pijenja čaja, kaligrafiju, „haiku“ poeziju, filosofiju i slikanje, čime su se definisali kao smireni i poverljivi stvaraoci istovremeno izuzetne srčanosti ali i visoke obrazovanosti i moralnosti. Tokom Kamakura perioda (1185 – 1333), koncept vernosti i hrabrosti postaje sve važniji. Ratna pravila koja je napisao Jorimoto donose prve moralne standarde koji kao kodeks feudalne etike dostižu nacionalnu svest Japana oko 12. veka. Ratnički kodeks Muromaći i Azući-Momojama (1573 – 1600) nije imao poseban naziv kojim bi se prepoznao, ali je izraz „kjuba no mići“ („put luka i konja“) bio njihovo izjednačavanje sa konceptom koji je kasnije nazvan „bušido“ - „put ratnika“ ( od „buši“ ratnik i „do“ put).

Bušido ili „ratnički put“ je, u stvari, bio prirodan razvoj vekovnog vojničkog iskustva, koji se sumirao iz japanske kulture spojene sa etičkim i filosofskim uticajima Azijskog kontinenta. Filosofski koreni bušidoa su ponajviše konfučijanizam, taoizam i budizam. Rani razvoj bušidoa usvaja i šinto ideje, vrlo bliske konfučijanskom moralu koji se odnosio na vernost i poštovanje predaka. Taoizam bušidu donosi primat negovanja tela a ne uma, što je posebno važno za vežbanje borilačkih veština, a budizam, između ostalog „stoičko vladanje sobom kada se čovek susreće sa nedaćama“. Žene nisu bile tretirane drugorazredno, već se od njih tražilo da pokažu istu hrabrost i vernost kao i muškarci.

Bušiima je dat status društvenog sloja, ali su takođe i natovareni opterećenjima života koji je očekivan takvim statusom.

Pripadnost najvišim staležima japanskog društva i u okviru toga apsolutno poseban status samuraja, kao ratničke kaste, i glavnog oslonca feudalne japanske države, su definisali, pored životnih privilegija, i dva nihilistička društvena mehanizma – „kirisute gomen“ i „sepuku“. Naime, zvaničnom državnom dozvolom je samurajima bila data povlastica za svojevrsno gospodarenje tuđim životima ljudi iz naroda – „kirisute gomen“ ili „ubiti i nastaviti dalje“, tj. pravo da nevaspitanog i neučtivog čoveka mogu da ubiju na mestu, a da niko nije smeo da ih ometa u tome. Neverovatno je, ali istinito, da je samo strogost ratničkog kodeksa sprečavala degenerisanje ovakve povlastice u svojevoljnost. „Sepuku“ je bila druga „povlastica“ samuraja da jedino oni mogu da povrate izgubljenu čast ritualnim samoubistvom.

Bušido nikada nije bio pisani kodeks i prenošen je direktno sa učitelja na učenika, tj. sa vođe na sledbenike. Posle četiri veka praktičnog upražnjavanja „ratničkog puta“, tek je prvi Tokugava vladar, Iejasu, kada je postao Šogun 1603. odredio status bušija u delu „Zaostavština Iejasua“, a Cunemoto Jamamoto čuvenim delom „Hagakure“ pomogao rođenje bušida, koji kao pojam i kao kodeks ponašanja ratničkog staleža Japana (slično evropskim vitezovima) definitivno određuje dela i dužnosti samuraja od početka 17-og veka.

Inazo Nitobe u knjizi „Bušido – ratnički kodeks“ je zabeležio osnove Bušida, na jedinstven način, navodeći sedam karakterističnih vrlina i 5 glavnih zahteva ili principa sjedinjenih pod pojmom „Dođokun“, koje je zahtevao bušido.

Sedam vrlina su:

1. Pravednost, iskrenost („Gi“). Nepoštenje i prevare ne čine pravednost.

2. Hrabrost („Ju“). Vrlina koja je izazivala nacionalno divljenje. Staro načelo bušija kaže: „Budi pogođen strelom u grudi, nikad u leđa.“ (I evropljani imaju sjaj izuzetnosti. Čuvena je ona izreka Spartanaca, starija od bušijevih reči: „Sa štitom ili na štitu“, a iznenađujuće su snažne i istovremeno malo poznate one reči Velšana: „Neka sva krv bude ispred tebe.“)

3. Dobrota („DŽin“). Dobronamernost i „osećanje za bol“ drugoga.

4. Učtivost – uljudnost („Rej“).Samuraji su visoko cenili ovu vrlinu jer je disciplinovala dušu i usavršavala jedinstvo tela i duha.

5.  Istina ili čestitost („Makoto“ ili „Šin“). . Samurajima je laž bila ispod časti i smatralo se da vodi ka besramnoj smrti. Istinoljubivost je brat blizanac pravednosti. To je „duhovna odbrana ličnosti zasnovana na poštenju“. Ovo pravilo je dalo poleta izrazu „Buši no ići-gon“ koji je podrazumevao da je pisani zavet nepotreban zato što je reč ratnika bila dovoljna. Od početka otvaranja Japana prema svetu, pogotovo prema SAD, samuraji koji su se bavili raznim poslovima su obično propadali zato što nisu tražili pisane ugovore.

6. Čast („Meijo“). Za odbranu časti su uzimani ili davani životi, jer je jedino častan život – život.

7. Vernost („Čugi“) ili odanost, privrženost i dužnost („Ču“). Samurajeva odanost je bila nepokolebljiva. Čak i kada bi gospodar bio poražen, samuraj ne bi menjao svoju vernost, ne bi je nudio drugom gospodaru.

Pet glavnih zahteva su:

1. Vernost

Vernost prema gospodaru i ljubav prema domovini

Vernost i poštovanje prema roditeljima

Vernost prema sebi koja se ogleda kroz vrednoću u životu

2. Učtivost, uljudnost, kulturno ponašanje

Ljubav

Umerenost

3. Hrabrost

Stoicizam i hladnokrvnost

Strpljivost i izdržljivost

Snalažljivost

4. Iskrenost i otvorenost

Čast

Pravednost

5. Skromnost, umerenost

Čistoća.

I evropske duše mogu da nose cvetove sa mirisom bušida. Tako, po Žan Mari Gijou, „naša težnja za ličnim prirodno punim i intenzivnim životom može nas odvesti moralnim normama i držanjima kao što su odanost i požrtvovanje za druge ljude.“

Gijo kaže i da “za drugog čoveka, za saradnju i saučešće s njim, mi takođe osećamo prirodnu potrebu – u namaima više suza nego što nam je potrebno za sopstvene patnje i više radosti u rezervi nego što opravdava naša sopstvena sreća...Kada smo sami, i ukoliko mislimo samo na sebe, mi nismo potpuni. Egoizam je jedno sužavanje osiromašenje sfere naših aktivnosti koje vodi paralisanju samog života. U altruizmu, u odanosti drugom, naš sopstveni, lični život se uzvisuje, postaje bogatiji i puniji.“

„KRALjIČIN“ PRAKTIČNI IMPERATIV

Etika je termin koji je Aristotel prvi uveo u filozofiju. Pošto je reč grčkog porekla, nije ni čudo što današnji Srbi nikada nisu čuli za nju, pa ne znaju šta znači. Kad ne znaju šta znači, onda i ne mogu da se ponašaju tako. Mislim – etički. Ili moralno. Kod Aristotela je ta reč označavala raspravu o moralu, vrlini, dobru, sreći. Kod nekih današnjih Srba, političke kvazi-elite posebno, označava raspravu o nemoralu ali i delanje još dublje u tom istom.

E, nekada nije bilo tako. Imali su Srbi kraljicu, Majku Jevrosimu koja je izgovorila najsažetiji kategorički imperativ srpskog naroda, legendom njoj pripisan: „Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi boga istinitoga...“

Zapravo je to praktični imperativ srpskog naroda koji zahteva jednaka prava za sve ljude. Ne može se reći kada je tačno nastao, ali u svakom slučaju je star oko pet vekova (!). Interesantno je da nastaje otprilike u vreme nastajanja Bušida u Japanu. Činjenica da nije delo jednog ili nekolicine mislilaca, već je opšte prihvaćeno narodno predanje, koje se kroz vekove održalo, potvrđuje njegovu valjanost. Današnji Srbi (ona ista politička kvazi-elita pogotovo) treba samo da ga poštuju i da po njemu delaju u svakodnevnom životu.

Da se podsetimo, jer to Srbima uvek treba. Prema predanju, njega izgovara kraljica Jevrosima, koja zaklinje sina, Kraljevića Marka, da pravedno presudi kome pripada srpsko carstvo posle smrti velikog cara: careviću Urošu ili nekom drugom pretendentu na presto Nemanjića, od kojih je jedan Kraljevićev otac, a ostali stričevi. Kraljica zaklinje sina: „Marko sine, jedini u majke,

 Ne bila ti moja hrana kleta!

 Nemoj, sine, govoriti krivo,

 Ni po babu, ni po stričevima,

 Već po pravdi boga istinitoga!

 Bolje ti je izgubiti glavu,

 Nego svoju ogrešiti dušu!“

Ove visoko moralne reči, po nekim svojim odlikama podsećaju na kategorički imperativ Imanuela Kanta. Istorijski gledano, kraljičin imperativ se javlja pre Kantovog, mada svakako nije bio, a mogao je, da bude uzor Kantovom, međutim na njihovu sličnost vredi ukazati stoga što on govori o slobodi i humanoj, etičkoj univerzaliji ponikloj u dvema različitim i nezavisnim sredinama i zato može da posluži kao potvrda teze, a u daljem ishodu i kao osnova za moralno vaspitanje. Ova etička univerzalija se proteže do Japana i čvrsto dodiruje sa Bušido kodeksom.

Ovde valja naglasiti da pojmovi – sloboda, humanost, jednakopravnost – zauzimaju veoma važna mesta u Kantovom tumačenju imperativa, baš kao što je slučaj i s kraljičinim imperativom.

Jer ništa se ne sme proglasiti za univerzalni zakon što ne vodi računa o pravima drugih. Eh, da je Ugo Čavez živ, pa da poklanja američkim predsednicima knjige, kao što je umeo DŽordžu Bušu. I to komplet: Kantova „Kritika praktičnog uma“,„Bušido – ratnički kodeks“ Nitobea i srpske epske pesme. Pa posle da dođe u službenu posetu Srbiji, da našem vrlom rukovodstvu pokloni isti komplet, po mogućstvu na ćirilici, i da ih onako uz put pita da li da i Venecuela počne da priznaje Kosovo kao državu, kao što oni čine, ili da je i dalje ne priznaje, kao što je i ON činio.

Vratimo se Kantu. Nijedan filosof novog veka, pre Marksa, nije ostavio toliko traga u istoriji etike kao Imanuel Kant (1724 – 1804), osnivač nemačke klasične idealističke filosofije. Rođen dvadesetak godina posle legendarne akcije 47 Ronina, na suprotnom kraju planete, u drugačijim društvenim i kulturnim okolnostima, on je široj publici postao poznat kao moralista, kao mislilac koji je glorifikovao moralnu dužnost i moralni zakon, postavljajući čoveku stroge moralne zahteve, ali i razvijajući mu veru u sopstvenu moralnu svest, u mogućnost njegovog moralnog samoopredeljenja.

Čuvene su njegove misli u „Kritici praktičnog uma“:

„Dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopočitanijem što se više i ustrajnije razmišljanje bavi njima: ZVEZDANO NEBO NADAMNOM I MORALNI ZAKON U MENI.“

S vaspitnog gledišta, veoma je značajno Kantovo glorifikovanje osećanja dužnosti, zahtev da se ta ista dužnost vrši ma šta govorile naše naklonosti i sticaj okolnosti. Ovim je Kant jako blizak filosofskom sistemu Bušida. Ističući ovo, ne smemo zaboraviti na zloupotrebe kroz istoriju, pa i u današnje vreme,jer je Nemačka svoje strogo „shvatanje dužnosti“ ispoljavala kao bezobzirno gaženje i rušenje slobode i prava drugih naroda. To su bar Srbi dobro osetili na svojoj koži. A i Japan se nije proslavio u Drugom svetskom ratu.

U svakom slučaju, svojim pozivanjem na univerzalnu moralnost, Kant je pobornik mira i jednakosti u pravdi. Kraljica Jevrosima još i više. Nesumnjivo da su kategorički („ne treba da lažem makar mi laž ne nanela ni najmanju sramotu“) i hipotetički imperativ („ne treba da lažem ako hoću da ostanem častan“), kao i osećanje dužnosti, stubovi Kantove etike. Suština pak srpskog kategoričkog imperativa je nastajanje u stradanju, u danima koji po svojoj svireposti nemaju takmaca u istoriji, kada je divlji osvajač gušio identitet čitavog naroda, koji je ipak smogao snage da i tada ostane moralno čist.

Izvanredno je poučno da majka Jevrosima još pre pet stotina godina ne priznaje „etiku i pravdu posebnih okolnosti i bilo kakvog odstupanja od jednonačelnog morala“. Ona jednostavno kaže: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu!

Treba ponovo naglasiti da ovaj srpski kategorički imperativ nije napisao jedan ili više mislilacaca, već ga je čitav jedan narod u danima stradanja projektovao u lik pravedne majke i vekovima ga održavao kao svoju najveću svetinju, iako nije imao snagu pisanih zakona, pa se doista može reći da je vreme pokazalo njegovu valjanost. Legenda se održala tokom stoleća u prisustvu istog neprijatelja, dok je Srbija bila pod okupacijom, kao što je na drugi način i danas.

Uprkos strašnim pritiscima osvajača tokom vekova srpski narod nije menjao svoju poruku koja je i univerzalna, ali je i nacionalnog karaktera. Reči majke Jevrosime pokazuju viziju pravde u starim vremenima koja je još uvek valjana i koja se može preporučiti i danas, jer je u svakom slučaju krasi zrelo, autonomno-moralno suđenje.

Dakle vidimo da etički arhetip postoji u Srba. I to nije problem. Problem je (ne)delanje. A pitanje je i gde su naši „Ronini“? Izgubili se pojedinačno u našoj slavnoj prošlosti. Miloš Obilić, Knez Lazar, vojvoda Stevan Sinđelić, vojvoda Tanasko Rajić, major srpske kraljevske vojske Dragutin Gavrilović, piloti 6. lovačkog puka Vojske Kraljevine Jugoslavije, prvi narodni heroj (još za života) Jugoslavije Petar Leković, major Jugoslovenske narodne armije i poslednji narodni heroj Jugoslavije Milan Tepić (“Sinđelić novoga doba“), znani i neznani pripadnici Vojske Jugoslavije iz vremena NATO agresije 1999...A danas?...Gde su?...Ovo mora da je vreme i zemlja za njih, zar ne? I za neke nove Marije (Bursać, prve žene koja je proglašena za narodnog heroja Jugoslavije) ...

I za podsticajne primere. Svih kojima je stalo do Srbije, pa i Vođi. Šogunu ili Voždu. I doista, Vožd, gde nam je? Neće biti da treba da nas vode tri vožda, kao nikad do sada kroz našu istoriju? A i kakva su ta tri vožda ako su bivši komunist(i) i četnički vojvoda u mirovanju?

Priča o moralu u Srbiji 2014. očigledno nije prijemčiva priča. To je priča kojoj ovo vreme nije, a sva vremena jesu, jer Srbi u drugoj deceniji ovoga veka gube i glavu. a i greše dušu.

Ozbiljna tema za esej, za studiju, za knjigu, za državni akcioni plan. Za svakog od nas ponaosob. Da budemo bolji nego što jesmo, jer ćemo jedino tako postojati. Inače – biće, da nas neće biti.

Nije zgoreg podsetiti na ciljeve moralnog vaspitanja, koje bi, s obzirom na trenutno stanje nacije moglo da se uvede i kao poseban predmet u škole, jer bi trebalo da bude sastavni i suštinski deo celokupnog našeg vaspitanja. Ako se moralna strana ličnosti često izjednačava sa ličnošću u celini, onda se i cilj celokupnog našeg vaspitanja mora tako formulisati – vaspitati moralnu ličnost.

Moral je deo društvene svesti, isto kao što su i nauka, filozofija i religija. Kao deo društvene svesti, ideologije jedne klase, jednog društva, moral je uvek društveno uslovljen i određen. Srbija danas, kakva god da je, mora da revitalizuje proces i zadatke moralnog vaspitanja barem kroz tri odnosa:

1. Odnos prema državi Srbiji, u celini, kao odnos prema svojoj domovini, razvijanjem srpskog patriotizma, osećanja zajedništva srpskog naroda i nacionalnih zajednica koje žive u Srbiji i razvijanje radnih navika i discipline. Nije zgoreg da se u Srbiji i radi više, zar ne?

2. Odnos prema drugim ljudima, zasnovan na humanizmu, koji podrazumeva negovanje „zaboravljenih“ kategorija ponašanja, kao što su drugarstvo, prijateljstvo, korektan odnos prema drugom polu, poštovanje čovekovog rada.

3. Odnos ličnosti prema samoj sebi, koji podrazumeva učenje i razvoj moralne svesti,  i to takav razvoj čiji je cilj jedinstvo između moralne svesti, savesti i ponašanja u svakodnevnom životu.

Ozbiljni i neodložni domaći zadaci za svakog od nas ponaosob. Od najobičnijeg radnika do onih koji vode ovu državu. Ponoviću, zato što je životno važno, da budemo bolji nego što jesmo, jer ćemo jedino tako postojati. Inače – biće, da nas neće biti.

Literatura

1. Bogatinovski Zlatko - „Etički principi Karate-Do-a“, SIA, Beograd, 2000.

2. Draeger F.Donn, Smith W. Robert – Asian Fighting Arts. Kodansha International Ltd., Tokyo and Palo Alto, 1970, III izdanje.

3. Fung Ju-Lan – „Istorija kineske filozofije“, Nolit, Beograd, 1977, II izdanje

4.  Nitobe Inazo – „Bushido, The Warriors Code“, Ohara publications, Burbank, 1971.

5. Opšta enciklopedija „Larousse“ – Vuk karadžić, Beograd, 1971.

6. Pavićević Vuko – „Uvod u etiku“, Kultura, Beograd, 1962.

7. Popović Boško – „Uvod u psihologiju morala“, Naučna knjiga, Beograd, 1977, II izdanje.

8. Suzuki D.T. i From.E. – „Zen budizam i psihoanaliza“, Nolit, Beograd, 1977, III izdanje