Zašto su zemlje bez mora siromašnije?

Srpska država, koja u rudimentarnom obličju (a da to nije savez plemena sa vođom), postoji od 11. veka, veći deo svog postojanja imala je izlaz na otvoreno more. U srednjem veku srpske zemlje imale su širok izlaz na Jadran, da bi tokom perioda despotovine (tokom prve polovine 15. veka) Srbija kontrolisala tek po neki grad na današnjem Crnogorskom primorju (poput Bara), da bi u poslednjoj fazi svog postojanja (1455-1459) naša zemlja postala kontinentalna.

Ubrzo posle obnavljanja naše državnosti izlazak na more postaje jedan od vodećih ciljeva srpskih državnika. Tokom 19. veka izlaz na more imao je još veći značaj nego danas, i pored toga što turizam nije postojao u današnjem smislu, jer se smatralo da bez sopstvene luke zemlja ne može da se ekonomski razvija niti da bude dovoljno bezbedna od spoljnih opasnosti. Konačno, pobedonosnim Prvim svetskim ratom Srbi dobijaju širok izlaz na more. Sporazumom o stvaranju Banovine Hrvatske iz avgusta 1939. implicitno je srpskim delom Jadrana smatrana teritorija današnjeg Crnogorskog primorja (deo teritorija naseljenih većinski Srbima a koje su bile uz obalu, posebno oko Obrovca i Benkovca pripale su novostvorenoj banovini).

Tokom socijalističke Jugoslavije, odnosno odlukom AVNOJ-a, SR Srbija postaje opet kontinentalna. Konačno, otcepljenjem Crne Gore 2006. država u kojoj živimo ostaje odsečena od mora. Republika Srpska, jedan od dva entiteta (kon)federalne BiH, gde Srbi čine oko 90% populacije, takođe nema izlaz na Jadran (iako je tokom raznih pregovora 1992-95. i to bilo predviđano, najčešće u predelu Konavla). Inače, ako bismo posmatrali Republiku Srpsku kao državu, ona je sa 7 km udaljenosti od mora, a da nema izlaz na isto, svetski rekorder, i što je dodatno zanimljivo, jedina je takva zemlja sa pogledom na more (iz naselja Jablan Do golim okom vidi se Jadran, što se vidi na priloženoj slici). Republika Srpska je zbog posedovanja Trebinja jedina mediteranska zemlja bez izlaza na more. Crna Gora ima skoro polovinu naselja iz obalu u kojoj su Srbi većinski narod, tako da se može reći da Srbi žive na Jadranu, iako njihova država nema izlaz na more. 

Ekonomski problemi kontinentalnih (landlocked) zemalja

Kontinentalne zemlje, a takvih je 42 u svetu (koje su obojene na priloženom grafiku), odsečene su od važnih morskih resursa, kao što je ribolov ili pak potencijalna nalazišta nafte ili gasa. Neizlazak na more praktično znači da ne postoji pomorska privreda, niti brodogradnja (ne misli se na rečne brodove). Pored toga, priobalni regioni imaju tendenciju da budu bogatiji i naseljeniji od unutrašnjosti.

Landlocked zemlje zavise od susedne tranzitne zemlje za svoju spoljnu trgovinu i pate od visokih troškova trgovinskih transakcija. To može biti ozbiljan problem u njihovoj integraciji u globalnu ekonomiju, i u velikoj meri narušava izvoznu konkurentnost ili priliv stranih investicija. Jasno je da su kontinentalne zemlje delom ograničene u svojim trgovinskim aktivnostima, te su uskraćene za efekte rasta koje imaju pomorske zemlje. Prema Svetskoj banci (1999), slabo razvijene zemlje bez mora plaćaju oko 50% više za transportne troškove nego primorske zemlje, i imaju do 60% manji obim spoljne trgovine. Neefikasne carinske procedure i problem u tranzitnom saobraćaju (npr. kašnjenja) predstavljaju veću prepreku za trgovinu sa ovim zemljama nego same carine. ‘Landlocked’ zemlje u razvoju imaju znatno veće troškove međunarodnog prevoza tereta u poređenju sa primorskim zemljama u razvoju (npr. u Aziji je taj odnos čak 3: 1). Bitno je naglasiti da se oko 80% obima međunarodne trgovine robom vrši morskim putem, a taj procenat je još veći za većinu zemalja u razvoju.[1] 

Istina, danas industrijske zemlje pružaju pomoć za trgovinu sa kontinentalnim zemljama (pomoć da poboljšaju svoje luke, aerodrome i telekomunikacionu infrastrukturu). Konvencija UN o pravu na more (UN Convention on the Law of the Sea) propisuje da ‘landlocked’ zemlje imaju pravo pristupa moru (i od mora do sopstvenog kopna) bez oporezivanja prometa preko tranzitnih država. Inače, UN ima programe za pomoć zemljama u razvoju bez izlaza na more. 

Trgovinskim sporazumima se mogu urediti tzv. Free ports (slobodne luke), čime se omogućava pretovar za brodove koji plove na malim udaljenostima ili za rečne brodove. I TIR sporazum omogućava zapečaćen drumski transport bez carinske provere, uglavnom u Evropi. Dosta je slučajeva dogovora država, kojima se obezbeđuje besplatan prevoz robe kroz susedne zemlje do otvorenog mora. Npr. Srbija je dobila posle balkanskih ratova slobodnu luku u Solunu. Versajskim sporazumom Nemačka je dala Čehoslovačkoj zakup na 99 godina delova luke u Hamburg, dozvoljavajući joj plovni put preko reke Elbe i Odre.

Interesantno je da je kao rezultat minimalne teritorijalne razmene sa Ukrajinom Moldavija 2005. dobila oko pola kilometara obale reke Dunav (koji je međunarodni plovni put), gde je kasnije izgradila luku i naftni terminal Giurgiulesti (u zamenu za zemljište površine puta kod sela Palanca). Današnja Demokratska Republika Kongo dobila je uski pojas obale (od Angole) na Konferenciji u Berlinu 1885.

Na kraju, biti zemlja bez izlaza na more može biti i pozitivno jer se stvara "prirodna carinska barijera" koja štiti zemlju od jeftinog uvoza. U nekim slučajevima ovo je dovelo do snažnog razvoja agrarno-prehrambenog kompleksa. Pored toga, ove zemlje nemaju trošak mornarice, niti strepe od pomorske invazije ili cunamija.

(Najčuveniji) Bolivijski problem gubitka mora

Gubljenje pristupa moru je veliki udarac za narod, politički, vojno, a posebno u vezi sa međunarodnom trgovinom, odnosno ekonomijom. Mađarska je vrlo teško podnela "Trijanon", Bolivija poraz od Čilea krajem 19. veka, Etiopija nezavisnost Eritreje, Srbija osamostaljenje Crne Gore. Možda je najdublji trag u svesti Bolivijaca, koji su posle rata na Pacifiku izgubili obalu. I danas postoji mornarica te zemlje koja i dalje trenira u velikom jezeru Titicaca, čekajući povratak mora, a Bolivijci jednom godišnje slave "Dia del Mar" (Dan mora). Teritorijalni gubitak Bolivije uključivao je i primorski grad Antofagasta, gde je kasnije otvoren jedan od najunosnijih rudnika bakra u svetu, dok je pre desetak godina izbor trase gasovoda iz Bolivije do okeana bio povod za narodni ustanak.

Posle dugotrajnih bilteralnih pokušaja (čak je i Pinoče navodno nudio uzak izlaz na more Boliviji, što se vidi na priloženoj mapi) La Paz se obratio Međunarodnom sudu pravde u Hagu 2013. Kao argumente Bolivija navodi da joj je otežan transport prirodnog gasa i minerala do Pacifika. Advokati Čilea naglašavaju da postojeći sporazum daje pravo Boliviji da prevozi robu kroz Čile, ali bez prava suvereniteta. Bolivija plaća troškove prevoza, ali ne i tarife za izvoz tereta kroz Čile (nikl, olovo, srebro, kalaj). Inače, La Paz je motivisan rešenjem istog suda kojim je Čile izgubio veliki deo svojih teritorijalnih voda u Pacifiku u korist Perua 2014. Odluka bi trebalo da bude doneta do kraja ove godine.[2]

Ruski faktor i problem srpskog izlaska na more

Izlazak na more otvara mogućnost da zemlja vodi samostalniju spoljnu politiku koja može biti okrenuta i geografski udaljenim zemljama. Npr. postoji mogućnost da vam druga pomorska zemlja dostavi pomoć u slučaju ratne opasnosti, a da to ne mogu da blokiraju susedi.

Ipak, upitna je teza da bi izlazak na more povećavao šanse za strategijsko povezivanje Srbije sa Rusijom koja se eksplicitno ili implicitno izvodi iz mnogih stavova i analiza domaćih eksperata, novinara, javnih delatnika uopšte.

Naime, mogućnost projekcije moći ruskih sredozemnih pomorskih snaga, koje inače nisu samostalne nego su samo deo relativno slabe i malobrojne crnomorske flote, čine tu mogućnost malo verovatnom i bez posebnog značaja, pre svega za Rusiju. Takva vrsta povezivanja praktično bi bila samo simbolička bez značajnog strateškog karaktera. Dakle, ne bi mogla pružiti Srbiji vojnu zaleđinu, a navukla bi na našu zemlju politički odijum NATO i zemalja zapadne Evrope. Vrlo je verovatno da se Srbiji ne isplati da bude ruska vojna saveznica na Balkanu, čak i sa izlazom na more. Jednostavno rečeno, Rusija u ovom delu sveta ne može da projektuje moć na način koji bi Srbiji bio od veće koristi nego štete (usled pogoršanja odnosa sa Zapadom).

Posmatranje Srbije kao ekstenzije Rusije svakako je u poslednja dva veka uticalo na stav zapadnih sila po pitanju izlaska Srbije na more. Ovde se ne radi o inherentno antisrpskom stavu, nego je ta pozicija uslovljena zapadnom percepcijom srpske politike.  

Naučne studije o problemima ‘landlocked’ zemalja

Sachs, Faie, McArthur & Snov (2004) pokazuju da se zemlje u razvoju bez izlaza na more, uprkos tehnološkim poboljšanjima u transportu, i dalje suočavaju sa strukturalnim izazovima u pristupu svetskim tržištima. Kao rezultat toga, te države često zaostaju za svojim susedima u pomorskom i razvoju spoljne trgovine. Iako se relativno slab privredni učinak mnogih zemalja bez izlaza na more može pripisati velikoj distanci od obale, ovaj rad tvrdi da su nekoliko aspekata zavisnosti od tranzitnih suseda takođe važni. Autori potenciraju četiri vrste zavisnosti: zavisnost od infrastrukture suseda; zavisnost od prekograničnih političkih odnosa; zavisnost od stabilnosti suseda (rizik od rata u susedstvu) i zavisnost od administrativne prakse komšija.[3]

Borchert, Gootiiz, Gosvami i Mattoo (2012) ukazuju da su usluge trgovinske politike u telekomunikacija i sektoru vazdušnog saobraćaja restriktivniji u landlocked nego u primorskim zemljama (ova pojava je veoma oštroj vidljiva u podsaharskoj Africi). Postavlja se pitanje zašto su landlocked zemlje sklone restriktivnoj politici ako ovi sektori imaju tako veliki udeo u unapređenju međunarodnih veza? Autori pokazuju da bi objašnjenje moglo biti povezano sa slabim političkim institucijama i lošom geografskom lokacijom. Pored toga, potrošači imaju manje izbora, posebno u transportnim uslugama. Studija slučaja o drumskom saobraćaju u Africi (Malavi) pokazala je da ograničenja tržišnog pristupa i ‘freight-sharing’ šeme ograničavaju konkurentnost i podižu trgovinske troškove. Ukazuje se da sama ulaganja u puteve ne bi bitnije smanjila troškove prevoza, što pokazuje da nije problem samo infrastruktura već i tržišna struktura, što je verovatno povezano sa politikom. [4]

Arvis (2010) tvrdi da su ne samo transportni propisi u kontinentalnim zemljama, već i isti propisi u tranzitnim zemljama od suštinskog značaja za smanjenje troškova trgovine. Npr. Zambija ne može jednostrano uvesti veću konkurenciju za rute Lusaka-London ili Lusaka-Johannesburg. [5]

Indikativni su i nalazi iz čuvene knjige Paul Colliera: The Bottom Billion (2007). On ukazuje da je biti kontinentalna (landlocked) zemlja u lošem geografskom susedstvu jedna od četiri glavne razvojne "zamke" kojom zemlja može biti ekonomski unazađena (ostale su zamka konflikta, kao što je npr. građanski rat, obilje mineralnih resursa koje dovodi do političke nestabilnosti i loše upravljanje). Ovaj profesor ekonomije na Oksfordu je, istražujući razloge zašto mnoge siromašne zemlje ne napreduju uprkos međunarodnoj pomoći, pokazao da postoji čak 58 država sa milijardu ljudi, čiji stanovnici praktično nisu imali bitniji rast prihoda tokom 1980-ih i 1990-ih.

Kolijer je pokazao da je za kontinentalne zemlje sa problematičnim susedima gotovo nemoguće da se adekvatno uključe u globalnu ekonomiju, odnosno rast. Naime, primorske zemlje su u potencijalnoj trgovini sa celim svetom, dok kontinentalna država može samo da trguje sa svojim susedima. Ako te države imaju i slabu putnu infrastrukturnu vezu sa susednim zemljama, onda će upravo zbog toga imati ograničeno tržište za svoje robe. Na sreću, Srbija nije među tim zemljama, ali, osim Moldavije, nisu ni ostale evropske države.

Zaključci i implikacije za Srbiju

Zemlje bez izlaza na more ne mogu u potpunosti imati koristi od tokova trgovine, turizma i znanja. Nedostatak teritorijalnog pristupa moru, udaljenost i izolacija od svetskog tržišta, te visoki troškovi tranzita nameću ozbiljna ograničenja za ukupni socio-ekonomski razvoj kontinentalnih zemalja u razvoju.

Razvoj turizma vezanog za topla mora danas postaje veoma bitan jer on donosi ogromne prihode, a u slučaju Srbije velike odliv deviza u instranstvo. Razvoj turizma utiče na ekonomski razvoj priobalja tako da su obale zemalja na toplim morima najčešće najrazvijeniji delovi država, a primeri Crne Gore, Grčke, Turske u našem okruženju to potvrđuju. Hrvatska npr. 15% BDP ostvaruje u turizmu, što je velika prednost u odnosu na Srbiju, čiji je udeo iste delatnosti u BDP-u tek oko 1%.

Srbija, usled nedostatka izlaza na more, ne može da se orijentiše na izvoz usluga, turističkih ili trgovačko-pomorskih. Potencijala komparativna prednost zemlje koja nema izlaz na more i čija bi primarna proizvodnja (poljoprivreda, energija i rudarstvo) trebalo da se modernizuje, jeste industrija (jer je teško u globalizovanoj privredi konkurisati jeftinim radom). Dodatna prednost za Srbiju jeste i regionalno tržište, koje je dovoljno veliko da bude od interesa većim, odnosno multinacionalnim kompanijama (indikativno je da Srbija ima čak osam suseda, što je za zemlju naše velične apsolutni svetski rekord).

Za Srbiju je od posebnog značaja da je Dunav međunarodni plovni put, kojim kontinentalne zemlje: Austrija, Mađarska, Moldavija, Srbija i Slovačka imaju slobodan pristup do Crnog mora. Problem je što prekookeanski brodovi ne mogu da uplove u Dunav, pa teret mora mora da se pretovaruje. Istina, Srbija stoji bolje od ostalih zemalja jer do Beograda mogu da uplove rečno-morski brodovi do 7000 tona nosivosti, a već uzvodno kapacitativnost Dunava, a posebno Save i Tise, mnogo je manja.

Ipak, teško je govoriti od bezbednosnom ili strategijskom aspektu odsustva izlaska na more bez prethodnog sagledavanja geografske i geopolitičke pozicije države u širem smislu. Kada je u pitanju Srbija ili Austrija, Švajcarska, Češka, jasno je da je taj nedostatak mnogo manji nego što je to slučaj kod afričkih zemalja. Na kraju treba pomenuti da imati izlaz na more ima i simbolički karakter, odnosno stvar je nacionalnog ponosa.