Srbija, EU, Rusija - između flerta i "strateškog partnerstva"

Vicepremijer Vlade Srbije i ministar odbrane Aleksandar Vučić otputovao je u Moskvu, gde se u četvrtak 23. maja 2013. susreo sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom. Ovaj susret je od istorijskog značaja po VS, jer su se Vučić i Šojgu dogovorili da ruska strana Srbiji isporuči najsavremeniju varijantu aviona „Mig-29 M/M2“, kao i najnovije radarske sisteme – ali i raketno protivavionsko naoružanje. Najnovija varijanta aviona „Mig-29“ koju Rusi uvode u svoj arsenal nosiće oznaku „Mig-35“, jer ima savršeniju elektronsku opremu i radar, što ne znači da „Mig-29 M/M2“ poseduje zastarelu opremu, naprotiv. „Mig-29 M/M2“ se proizvodi u jednosednoj i dvosednoj varijanti. Jednosedna nosi oznaku „M“ a dvosedna „M2“. Na avionu „Mig-29 M/M2“ izvršena su znatna aerodinamička poboljšanja, ovo se naročito odnosi na povećanje površine krila – što će umnogome poboljšati aerodinamičke osobine. Ugrađen je, osim toga, novi motor sa većim potiskom (oko 9000 kp po motoru) – starija verzija je posedovala motor sa potiskom na dopunskom sagorevanju od 8 300 kp. Poboljšanja se odnose i na elektronsku opremu i radar, kao i na raketno naoružanje, što je presudno u savremenim vazdušnim duelima. Veoma je bitno što novi „Mig“ može, za razliku od starije varijante, da nosi i vođene rakete i bombe kojima može gađati ciljeve na zemlji. Ono što je najbitnije za savremene vazdušne duele jeste da avion ima povećan domet radara u odnosu na stariju varijantu kao i mogućnost nošenja raketa vazduh-vazduh povećanog dometa (popularno zvane „Amramski“), kao odgovor na američku raketu vazduh-vazduh „AIM-120 AAMRAM“. „Mig -29 M/M2“ prezentira se kao savremeni višenamenski avion generacije 4 ++. Njegova višenamenost se ogleda u tome što je prilagođen za dejstva po ciljevima na kopnu, moru i vazduhu.

Na avionu „MIG-29M/M2“ „primenjen je i sistem pune digitalne kontrole tzv. Ful autoriti digital engin kontrol (FADEK). Životni vek motora je 4000 sati a međuremontni rok 1000 sati. Modularne je konstrukcije što olakšava održavanje. Po želji kupca nudi se ugradnja pokretnih mlaznika koji mogu vektorisati potisak“.[1] Elektronska oprema, koja po želji kupca ne mora biti ruske proizvodnje, sastoji se od nišansko navigacijskog sistema PrNK-29M/M2, koji se sastoji od višenamenskog radara NIIR „Fazotron“ ŽUK-ME sa elektronskim skeniranjem i faziranom antenskom rešetkom dometa 120 km pri otkrivanju cilja u vazduhu. Ovo je veoma značajno, jer je stara varijanta lovca „Mig-29“ imala domet radara koji je iznosio samo do 80 km. Novi radar istovremeno prati 10 ciljeva u vazduhu a omogućuje napad na četiri.

Što se naoružanja tiče, novi „Mig“ može da nosi rakete „Amramski“, koje imaju znatno povećani domet u odnosu na rakete koje je nosila starija varijanta. Inercijalno i aktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh R-77 (do 6 raketa na podvesnim tačkama od ukupno 9) poseduju domet pozivajući se na različite izvore od 90 do 100 km. Poređenja radi, najsavremenija američka raketa vazduh-vazduh „AMRAM“ poseduje sličan domet. Veoma je bitno istaći da aparat „Mig-29 M/M2“ ima veoma malu refleksnu površinu koja je omogućena činjenicom da su u konstrukciji aviona primenjeni savremeni materijali, pa tako udeo kompozita u ukupnoj masi aviona iznosi 15 procenata. Samom primenom kompozita smanjena je efikasna refleksna radarska površina aviona, a to se može postići i primenom specijalnih premaza za apsorpciju radarskih talasa. Na papiru i teorijski gledano, američki lovac presretač „F-15“ ima prednost zato što poseduje radar sa dometom do 180 km. Međutim, novi „Mig“ ima veoma malu refleksnu odraznu površinu tako da u hipotetičkom sukobu u vazduhu sa avionom „F-15“ ima iste šanse – zato što je moguće da radar na avionu „F-15“ otkrije „Mig“ tek nakon što i „Mig“ može da primeti svog suparnika, a pošto su rakete sličnog dometa borba u vazduhu bi bila izjednačena.

Osim nabavke novih aviona (još uvek se ne zna tačno koliko ćemo novih aviona dobiti), VS očekuje i nabavku novih savremenih raketnih protivavionskih sistema, kao i nabavku novih radara. Kada su u pitanju rakete zemlja vazduh, odnosno sistemi za protivvazdušnu odbranu, pominju se „Pancir“ i „S-300“ sa raketama „S-400“! Sistem „Pancir“ postoji u dve varijante: jedna je smeštena na guseničnoj platformi a druga na kamionu. Sistem služi za neposrednu zaštitu od niskoletećih aviona, krstarećih projektila pa čak i vođenih protivradarskih raketa kao što su „HARM“ i „ALARM“, koje su masivno upotrebljavane u dejstvu po radarskim sistemima Vojske Jugoslavije 1999. godine. „Pancir“ kao sistem ima mogućnost dejstva po ciljevima koji lete na veoma malim visinama. Čak od 2 m pa naviše! Sistem „Pancir“ je kratkog dometa i služi pre svega za zaštitu dalekometnih raketnih sistema protivvazdušne odbrane „S-300“, tako da zajedno čine jedan integrisani sistem. Od naoružanja sistem „Pancir“ poseduje dva topa kalibra 30 mm, kao i dvanaest lansera raketa dometa od 1 do 12 km.

„S-400 Trijumf pripada četvrtoj plus generaciji sistema PVO, za razliku od njegovog prethodnika sistema S-300. Gabariti jednog i drugog sistema su isti tako da se sistem S-300 može modifikovati u sistem S-400. To je sistem koji je u mogućnosti da vidi sve letelice 'nevidljive' tehnologije na svim visinama, ali je prvi PVO sistem koji može da po izboru koristiti nekoliko tipova projektila. Nova organizacija osnovne borbene jedinice S-400 uključuje povezivanje osam lansirnih vozila za razliku od sistema S-300P čiji je divizion raspolagao sa šest. Na svaki lanser dolazi po 16 kontejnera. Takav sistem, uz pomoć računarske opreme, omogućava vođenje više raketa na isti cilj i omogućava da jedan raketni divizion uništi do trećine aviona u jednom masovnom naletu na rejon odbrane sistemom S-400.“[2] Sistem „S-400 Trijumf“ je zanimljiv i po tome što na jednom vozilu može da nosi rakete velikog i srednjeg dometa tako da jedan lanser objedinjuje karakteristike sistema srednjeg i velikog dometa.

Sistem S-400  pored raketa 5V55KD, 5B55R, 48N6E i 48N6E2, može da koristi još tri nove vrste projektila: 48N6DM, 9M96E i 9M96E2.

„Raketa 48N6DM ima domet od 400 km. Namenjena je za dejstvo po najvažnijim i najzahtevnijim ciljevima tipa bojnih glava balističkih raketa, izviđačkih aviona i drugih letelica. Druge dve rakete, 9M96E i 9M96E2, jesu manje, razvijene su po uzoru na američke rakete iz sistema Patriot PAC3 i namenjene su za dejstvo po niskoletećim ciljevima koji manevrišu, ali i po inteligentno vođenoj municiji, krstarećim raketama i bespilotnim letelicama. Raketa 9M96E može da manevriše pod opterećenjem od preko 20 g, zahvaljujući ugrađenim mikromotorima. Izvozna varijanta može da pogodi cilj udaljen do 120 km, a originalna varijanta, koja je u upotrebi u VVS Ruske Federacije, može da gađa na znatno većoj udaljenosti i ima aktivno radarsko samonavođenje u završnom delu leta. Sve ove rakete se pakuju u isti kontejner, u kome je i raketa velikog dometa, pa lanser ima ukupno 16 raketa. Raketni sistem S-400 trenutno u svetu nema ekvivalenta, a američki sistemi Patriot nemaju dovoljan domet i mogućnost uništenja bojeve glave balističkih raketa, kao što to ima S-400. Cena sistema se još uvek ne zna, ali se pretpostavlja da bi iznosila više od 100 miliona dolara.“

Što se tiče radarskih sistema o njihovoj nabavci trenutno ima najmanje informacija. Uopšte nije poznato koje ćemo tačno radarske sisteme dobiti od Ruske Federacije. Jedino što je poznato jeste da se radi o dva sistema.

Aleksandar Vučić je, nakon sastanka sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom, dao ekskluzivnu izjavu za „Glas Rusije“, čiji deo ćemo preneti: 

„Glas Rusije: Danas je u Moskvi bila održana bezbednosna konferencija na kojoj je osim vas učešće uzeo i ministar odbrane Ruske Federacije gospodin Šojgu. Da li ste imali bilateralni sastanak sa ministrom odbrane RF?

Vučić: U okviru ove konferencije, imao sam poseban susret sa ministrom odbrane Ruske Federacije. Susret je trajao dvostruko duže nego što je bilo predviđeno. On ne samo što ima prijateljski odnos prema Srbiji, već smo i na konkretan način razgovarali o važnim oblastima saradnje u budućnosti. Dogovorili smo da, po njegovom dolasku u Beograd, potpišemo vojni sporazum. Istovremeno da pređemo na vojno-ekonomsku, vojno-medicinsku i vojno-obrazovnu saradnju.

Pre svega, tu imam u vidu ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovnu odbranu. Naišli smo na razumevanje i našli zajednički jezik i mi ćemo sutra videti predsednika Putina i očekujem da kada on to potvrdi da krenemo u najhitniju moguću realizaciju.

Glas Rusije: Da li to znači da će definitivno doći do nabavke ruskih „migova“ od strane Srbije, koja je već najavljena u štampi pre nekog vremena?

Vučić: Razgovarali smo o nabavci vazduhoplova, ali i o nabavci radarskih sistema i protivavionskih oruđa. Te nabavke će biti podeljene u tri faze. Deo tehničkog tima Sergeja Šojgua već u nedelju boraviće u Beogradu. I očekujemo da će se sve ono o čemu smo razgovarali u narednom periodu ubrzati.“[3]

Aleksandar Vučić je, dakle, razgovarao sa svojim ruskim kolegom o nabavci novog oružja –što govori o tome kome se okrećemo kada je u pitanju oružje za našu vojsku. To je sasvim prirodno zato što je VS do sada koristila oružje ruskog porekla, tako da će se nastaviti dosadašnja praksa koju imamo kada je u pitanju korišćenje ruskog oružja. Novi „Migovi“ i nova sredstva za PVO, uključujući i radarske sisteme, biće nabavljeni po veoma povoljnim kreditnim aranžmanima do 2017. godine – kroz kontraisporuku naše robe kao i kroz učešće Rusa u osposobljavanju zavoda „Moma Stanojlović“ za remont vazduhoplova. Dobra stvar u svemu ovome jeste da je Aleksandar Vučić prepoznao kom vidu VS je potrebna modernizacija i nabavka novih sredstava.

Od presudnog značaja je današnje (24.05.2013) potpisivanje deklaracije o strateškom partnerstvu između Srbije i Ruske Federacije u Sočiju, kome će osim predsednika Vladimira Putina i Tomislava Nikolića prisustvovati i ministri odbrane dve zemlje. Predsednici Putin i Nikolić će potpisati deklaraciju o strateškom partnerstvu, koja podrazumeva blisku ekonomsko-trgovinsku saradnju između dve zemlje. „Deklaracija o strateškom partnerstvu između Rusije i Srbije biće potpisana danas nakon pregovora predsednika dve države, Vladimira Putina i Tomislava Nikolića“, saopštio je novinarima pomoćnik predsednika Rusije, Jurij Ušakov i dodao da se „planira potpisivanje delaracije o strateškom partnerstvu između dve zemlje“. Prema rečima Ušakova, potpisivanje ovog dokumenta će podići odnose Srbije i Rusije na novi nivo i potvrditi tradicionalnu bliskost dve zemlje. Pomoćnik ruskog predsednika je istakao da se u toku pregovora predsednika država u Sočiju planira razmatranje stanja trgovinsko-ekonomskih veza Rusije i Srbije i saradnja u energetici, uključujući izgradnju srpskog dela gasovoda „Južni tok“. Pored toga, razgovaraće se o „pitanjima kulturnih i humanitarnih odnosa, kao i aktuelnih međunarodnih tema sa akcentom na kosovsko rešenje.“[4] Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, pre sastanka, izjavio je sledeće: „Nadam se da ćemo imati priliku da popričamo o bilateralnim odnosima, ali i da razmotrimo međunarodne probleme. Naši uzajamni kontakti su u porastu, imamo više zanimljivih projekata i nadam se da ćemo o svemu tome da razgovaramo danas“[5]. S druge strane, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić izjavio je: „Kao što i sami ocenjujete, naši odnosi su sve bolji i idu uzlaznom linijom. Tome doprinose i naši česti kontakti, ali i veoma česti kontakti naših saradnika. Srbija je izuzetno zadovoljna odnosom Rusije prema njoj. Uvek može biti bolje, ali Srbija je zahvalna Ruskoj Federaciji zato što je u našem problemu na Kosovu i Metohiji na pravoj strani, na strani međunarodnog prava“, rekao je Nikolić.

Posle sastanka predsednici su dali slične izjave: „Predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je da „Rusija nije promenila svoj stav o Kosovu“ i da „podržava srpske prijatelje u pregovorima sa Prištinom u Briselu“. Na konferenciji za novinare Putin je kazao da „se Rusija i dalje zalaže za rešenje za Kosovo koje će biti obostrano prihvatljivo i doneto na osnovu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN“.

Nikolić je kazao da je Srbija, a i on lično, zahvalna Rusiji za njen stav o Kosovu i „da je sve dobro za Rusiju što je dobro i za Srbiju“. „Putin je najavio da će Rusija i dalje ohrabrivati ulaganje ruskog kapitala u Srbiju. Nikolić je ocenio da saradnja dve zemlje u oblasti politike, ekonomije, kulture i nauke izuzetno dobra sa konstantnom uzlaznom tendencijom“.[6]

Zapitaćemo se, sada, otkuda najednom takav zaokret u spoljnoj politici i okretanje prema Rusiji – i to ne samo kada je u pitanju oružje već i privredno-ekonomska saradnja? Vučić odgovara na to pitanje, koje mu je upravo i postavio novinar „Glasa Rusije“, na sledeći način: „Srbija je mala zemlja, ona treba da sačuva svoju teritoriju. Mora da pokuša da ima dobre odnosa sa svima. Želimo pre svega da sačuvamo ono što je naše. Imamo velike prijatelje u Ruskoj Federaciji. I ja sam se zahvalio na tome što su nam sve vreme pružali političku podršku u očuvanju i teritorijalnog integriteta Srbije, ali i pomoći da veliki deo zemalja u svetu ne prihvati priznavanje jednostrane nezavisnosti od strane prištinskih vlasti.Ono što jeste važno, to je da Srbija svakako jeste saveznik Rusije. Mi želimo najveću moguću saradnju sa RF, jer ruskim zvaničnicima nikada nije smetao evropski put Srbije. Mi smo vojno neutralna zemlja i ne ulazimo i ne učestvujemo ni u jednom paktu. I ono što mislim da je veoma bitno, to je da Rusija uvek može da računa na Srbiju kao svog prijatelja. A naše je da na racionalnom i pragmatičnim osnovama razvijamo naše odnose, da ih unapređujemo, ekonomske i političke i sve druge. Mislim da je to veoma važno za obe zemlje. Pre svega, za Srbiju kao mnogo manju zemlju. Ali mislim da je to dobro i za građane Rusije, kao i za građane Srbije.“

Ako je tako kao što kaže Vučić, onda je trebalo da svoju spoljnu politiku odmah orjentišemo ka Rusiji, posebno kada je u pitanju status južne srpske pokrajine. Umesto toga, mi nismo potražili političku pomoć istinskog prijatelja Ruske Federacije, već smo se okrenuli Briselu i evrointegracijama – što je u startu degradiralo našu pregovaračku poziciju. Aktuelna Vlada ne odustaje od integracije u EU, a Vučić čak pri tome kaže da je ruska strana podržala evropski put Srbije; međutim, vidimo da Srbija suštinski ne može bez Rusije i da maltene zavisi u svakom aspektu od pomoći Moskve. Rusi su sretni da nam pomognu i uvek oberučke prihvataju naše molbe – bilo da je u pitanju kredit ili oružje. Zbog svega toga moramo konačno da prestanemo da vodimo besmislenu politiku na dva koloseka i da flertujemo sa Briselom a da se suštinski i životno oslanjamo na Rusku Federaciju. Ne tvrdimo da treba da u potpunosti okrenemo leđa EU, ali mora se definisati jedan stepen saradnje koji neće uključivati devizu da EU nema alternativu, jer vidimo da ona itekako ima alternativu – u pitanju je zasnivanje čvršćih odnosa sa Ruskom Federacijom u svim aspektima. Jedino tako možemo da sačuvamo integritet i suverenitet nad svim delovima države – uključujući naravno pre svega južnu srpsku pokrajinu – kako bi se zaustavilo dalje zacrtano cepanje Srbije.