Srbi, patriotizam i Evropska unija

(NIN, 4.3.2010)

Evropskoj uniji Kosovo je postalo neka vrsta traume i griže savesti. Ukoliko hoće da bude dostojan sledbenik one Evrope, koja je, od stare Atine pa do Aušvica, Evropa mora da postane domovina slobode i ljudskih prava

Kad je reč o odnosu Srbije prema Evropskoj uniji, na srpskoj političkoj sceni mogu se uočiti tri osnovne orijentacije. Svaku od tih orijentacija ponaosob podržava, na načelnom nivou, više različitih političkih stranaka i drugih subjekta, tako da su razlike između stranaka koje imaju slične strateške ciljeve pre svega rezultat njihovih različitih taktika.

Jedna od tih glavnih orijentacija, koja sebe razumeva kao radikalno patriotsku opciju, ima, u suštini, negativan ili radikalno skeptičan odnos prema ulasku Srbije u EU. Polazeći od pretpostavke da je komunizam izvršio nasilje nad tradicijom, ona se zalaže za obnovu srpske kulturne tradicije, tj. za „povratak korenima”. Stoga je politika identiteta ugaoni kamen njene ukupne političke koncepcije: sve druge politike treba da se stave u funkciju politike održavanja vlastitog kulturnog identiteta, jer se on tretira kao temelj same države. To posebno važi za spoljnu politiku koja prvenstveno treba da bude usmerena na saradnju sa zemljama sa srodnim kulturama, među kojima pravoslavna Rusija ima privilegovani status. Iz ovog osnovnog postulata sledi da ova politička strategija shvata kulturnu tradiciju ne kao otvoreni i dinamički, već kao u velikoj meri zatvoreni i statični identitet. Zato je njen patriotizam ksenofobičnog tipa: kulturna razlika se tu shvata kao isključivanje interakcije sa drugim nesrodnim kulturama, jer se komunikacija sa Drugim ne poima kao sredstvo razvoja i proširenja horizonata vlastite kulture, već kao pretnja njenoj čistoti i duhovnom integritetu. Drugi, tj. Zapad, shvata se isključivo kao carstvo hladne kalkulativne racionalnosti koja bi ugušila nepatvorenu slovensku dušu. Logična posledica ovakvog pristupa sferi političkog jeste nespremnost za politiku kompromisa: nema kompromisa sa „zapadnom imperijom zla i laži“ koja, vođena čisto pragmatičkom logikom, iskorenjuje svaku privrženost vlastitoj kulturnoj tradiciji i duhovnosti i uzvišenim moralnim principima koji svoje izvorište imaju u Vizantiji. Posle raspada Srpske radikalne stranke na dve partije, od kojih se jedna, Srpska napredna stranka, okrenula ka proevropskoj orijentaciji težeći da se oslobodi ksenofobičnog patriotizma, navedena politička tendencija gubi sve više i više podršku u biračkom telu, što ne znači da pod određenim okolnostima ona ne bi mogla doživeti renesansu.

Druga politička koncepcija na srpskoj političkoj sceni je, bar po samorazumevanju, antipod onoj prvoj. Prednosti svoje bezuslovne usmerenosti ka evroatlantskim integracijama ona obrazlaže pretežno argumentima „cost-benefit” analize: u Evropi će se živeti mnogo bolje, a gde se živi bolje tamo je i domovina. Problemi srpskog kulturnog identiteta nalaze se u središtu pažnje i ove strategije, ali ona ima izrazito odbojan odnos prema srpskoj kulturnoj tradiciji, pošto smatra da pomenuta tradicija nije liberalizovana niti civilizovana, tj. da u njoj još dominiraju premoderne, uglavnom patrijarhalne vrednosti. Ako se ovo ima u vidu, ne treba da čudi što se njeni predstavnici odnose pretežno paternalistički prema građanima, tretirajući ih kao nedoraslu decu: prosvećena elita treba spolja, na autoritaran način, da unosi zapadne vrednosti u svest ljudi jer ona zna bolje od samih građana kakvi su njihovi interesi i šta je bolje za njih. Nemali broj njenih istaknutih predstavnika je čak i NATO bombardovanje srpskog stanovništva, ma koliko da je ono bilo i nelegalno i nepravedno, pozdravio kao efikasan način „prosvećivanja” srpske „svetine” navodno uronjene u svet arhaičnih tradicionalističkih vrednosti. Njihov radikalno nekritički odnos prema Zapadu uslovljava njihov izrazito kritički odnos prema Rusima koje portretišu kao antidemokratski usmerene Azijate nasuprot demokratski usmerenim Evropljanima ili kao rigidno autoritarne „Spartance” nasuprot Evropi kao demokratskoj i otvorenoj Atini. Kad je reč o Kosovu, njihov stav je da Srbija treba što pre da prizna nezavisnost ove srpske pokrajine, kako bi ubrzala proces svoga učlanjenja u EU.

Nekritičko slavljenje Evrope i Zapada, diskvalifikatorski odnos prema Rusiji, vidan prezir demokratskih potencijala srpskog naroda i njegove kulturne tradicije, sklonost ka prosvećenom autoritarizmu, tržišni fundamentalizam u periodu duboke krize neoliberalnog kapitalizma, a posebno ravnodušan odnos prema Kosovu – sve su to razlozi zbog kojih ova politička linija ima izrazito slabo uporište u biračkom telu, i pored činjenice da su nju jedno vreme favorizovali spoljašnji, zapadni faktori. Ta politička tendencija nije naprosto shvatila da proevopska orijentacija ne može pobediti u Srbiji sve dok se ne dovede u vezu sa odgovarajućim patriotskim odnosom prema Kosovu i sa ispoljavanjem dužnog respekta prema onim elementima srpske kulturne tradicije koji su eminentno demokratskog karaktera, što nikako ne znači da ne treba kritički preispitivati one aspekte te tradicije koji više nisu u dosluhu sa duhom vremena.

Ovo je razumela upravo treća politička strategija koja nastoji da sintetizuje proevropsko i patriotsko opredeljenje. Većina Srba ima poseban odnos prema zajednici: zajednica, za njih, ima određenu vrednost po sebi, i utoliko se ona ne može redukovati na puku sumu interesa pojedinaca koji je sačinjavaju. Treća politička strategija nastoji da pokaže da proces učlanjenja u EU i proces pravno-političke borbe za teritorijalnu celovitost nisu međusobno nespojive stvari. Štaviše, ona tačno uviđa da je borba za kompromisno rešenje kosovskog pitanja - kojim nijedna od strana u sporu, ni srpska ni albanska, neće biti potpuno poražena - nužni uslov za pobedu proevropske opcije. Evropeizacija i patriotizam jedno drugo ograničavaju i uravnotežuju. Zahvaljujući vezi sa patriotizmom, proces evropeizacije dobija uporište u kontekstu srpske realnosti, čime on prestaje biti bezuslovni cilj koji se spolja nameće građanima Srbije i čije ostvarenje zahteva radikalni raskid Srba sa dosadašnjom kulturnom tradicijom; s druge strane, zahvaljujući procesu evropeizacije, patriotizam biva stavljen u realistične, neekscesne okvire u kojima on teško da može skliznuti u težnju za autističnim zatvaranjem. Otuda se zagovornici ovakvog tipa evropeizacije, upravo zato što je ne odvajaju od borbe za odbranu nacionalnih interesa, ne pokazuju kao politički pokret koji je, u ime postizanja nekog apstraktnog cilja, postao ravnodušan prema pravu na odbranu vlastitog teritorijalnog i kulturnog identiteta pravnim i političkim sredstvima. Uz to, ova strateška linija dobro uviđa da ostvarivanje njenog prioritetnog cilja – ulazak u EU - ne treba da bude smetnja razvijanju široke privredne i kulturne saradnje sa Rusijom i Kinom. Kako stvari zasad stoje, to je dobitnička formula jer ima masovnu podršku stanovništva.

Sve u svemu, izgleda da će one političke stranke koje insistiraju ili isključivo na patriotskoj ili isključivo na proevropskoj orijentaciji, tj. koje ne objedinjuju u svojim programima i delovanjima, i jednu i drugu orijentaciju, biti sve više potiskivane na političke margine, sem ako se ne dogodi neki iznenadni preokret. Da li će se taj preokret desiti, to zavisi najviše od postavljanja stranih činilaca prema Srbiji.

Ako Evropa hoće da se na dugi rok obezbedi mir i stabilnost na prostorima bivše Jugoslavije i Balkana kao takvog, onda ne bi bilo dobro da ona i dalje insistira na dosadašnjem maniru da Srbiji postavlja uvek iznova nove uslove za ulazak u EU, već bi bilo preko potrebno da ona omogući Srbiji relativno brzi ulazak u EU i da, prihvatajući posredničku ulogu, podstiče strane u sporu da iznađu pravično rešenje „kosovskog čvora”. Svako dalje uslovljavanje i postavljanje novih prepreka Srbiji na njenom putu u EU bilo bi krajnje kontraproduktivno, jer bi to osnaživalo evroskeptike i ekstremističke snage i poboljšavalo njihove izglede da opet postanu dominantni na srpskoj političkoj sceni. Što je moguće skorije uključivanje Srbije u EU i što pravednije razrešenje kosovskog pitanja koje bi omogućilo Srbiji da „sačuva svoj obraz” i svoju čast – to je jedini način na koji se može obezbediti dugoročna pacifikacija Balkana i njegov prosperitetni razvoj unutar EU. Evropska unija - kojoj je Kosovo postalo neka vrsta traume i griže savesti - ukoliko hoće da bude dostojan sledbenik one Evrope, koja je, od stare Atine pa do Aušvica, bila uvažavana kao domovina slobode i ljudskih prava, koja se suprotstavlja ponižavanju kako pojedinaca tako i država.