Postaje li Srbija saveznik Trećeg rajha pola veka posle Drugog svetskog rata?

Zakon o rehabilitaciji je donet 2011. godine, a važi od 1. januara 2012. godine. Iz obrazloženja saznajemo da je donet zbog navodnih manjkavosti prethodnog zakona koji je uređivao istu materiju. Iako se zakon poziva na odredbu člana 35. Ustava koja zaista nosi naziv Pravo na rehabilitaciju i naknada štete zakonodavac je kod ovog zakona promašio Ustavni osnov. Naime, kod ovog zakona je reč o političkoj i retroaktivnoj rehabilitaciji, a ne onoj o kojoj govori član 35. Ustava. Kada je politička rehabilitacija u pitanju onda nema potrebe pozivati se na odgovarajuće odredbe Ustava ili pravnih akata, već na metafizičke vrednosti kao što su pravda, istina ili nacionalno pomirenje. Štaviše, pozivanje na pravne akte je bespredmetno. Za najveći deo radnji koje zahvata ovaj zakon, pravno pokriće je postojalo u odgovarajućim aktima donetim nakon Drugog svetskog rata. Ako i nije, treba se setiti Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije od oktobra 1946. godine. On je imao odredbu u stavu 2. članu 10. koja glasi:

“Odluke u krivičnim stvarima koje su imale politički karakter ili koje su izrečene na osnovu propisa donetih od strane organa vlasti okupatora i njihovih pomagača ukidaju se i nemaju pravnog dejstva, bez obzira da li su donete od strane redovnih ili drugih sudova ili drugih organa (vojnih sudova, vanrednih sudova, policijskih organa i dr.). U ovim slučajevima javni tužilac može staviti predlog za donošenje nove odluke od strane nadležnog državnog organa.”

Koliko ta odredba liči na odredbu člana 3. Zakon o rehabilitaciji koja daje definiciju rehabilitacije:

„Rehabilitacija je utvrđivanje ništavosti odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode i drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga.“

Koliko je Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije 1946. godine kada je donet bio politički zakon, neosnovan u pravnim propisima toliko je to i ovaj o rehabilitaciji danas. Zakon o rehabilitaciji, ne samo da nema osnov u Ustavu RS, nego ni ne može da ga ima. Takvi zakoni, kojima se obeležava politički preobražaj jednog društva, nisu posledica evolutivnog razvoja ideja, vrednosnih stavova ili opredeljenja istog društva, već su posledica moralnih odnosno vrednosnih revolucija. A takve preobražaje, pravni propisi, naročiti oni koji se retko menjaju kao što su Ustavi, jednostavno nisu u stanju da prate. Niti jedan ustavotvorac ne predviđa vrednosnu revoluciju društva pa zato i ustavi nemaju ugrađene odgovarajuće mehanizme koji bi ovakve zahvate u pravni poredak činili osnovanim. Koji to ustav predviđa da će se pravni akti osnovani na njemu samom posle pola veka proglašavati „ništavim i nepunovažnim“? Niti jedan. Tako ni Ustav RS. Stoga se ni ne može tražiti osnov u njemu za ovako radikalan retroaktivni zahvat u pravni poredak kojim se proglašavaju ništavim akti doneti pre 65 ili 70 godina.

Osim što nema pravni osnov u Ustavu, zakon mu je najneposrednije protivan. Na prvom mestu jer je potpuno retroaktivan. Ustav u stavu 2. člana 197. kaže da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu da imaju retroaktivno dejstvo, a ovde je kompletan zakon retroaktivan. Čak i tada, kada su pojedine odredbe zakona retroaktivne Ustav zahteva da se prilikom donošenja takvih odredbi zakona utvrdi opšti interes za povratnim dejstvom akta, što u slučaju Zakona o rehabilitaciji nije učinjeno. Na drugom mestu zato što uvodi pravnu nesigurnost u pogledu prava trećih lica zasnovanih na aktima koje posle 65 ili 70 godina proglašava ništavim.

Zakon istu mogućnost rehabilitacije ostavlja i onima koji su „bez sudske ili administrativne odluke vojnih ili drugih jugoslovenskih organa, ako su imali srpsko državljanstvo ili samo prebivalište u Srbiji“ i opet ako su „lišena života, slobode i drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“.                

Zakon, inače, obiluje pravnotehničkim i logičkim nedostacima i propustima, koji su neoprostivi u bilo kojem urednom pravnom poretku. Obim ovog referata dozvoljava da se navedu samo najznačajniji i najveći.

Vremensko važenje zakona je prvi od takvih nedostataka. S jedne strane zakon ima povratno dejstvo koje je zahvaljujući neoprostivom propustu neograničeno u vremenu, a s druge strane omogućava rehabilitaciju sve do 31. decembra 2011. godine. Za istorijske događaje rehabilitacija možda može da ima smisla, ali za savremene svakako ne. Postoje toliki mehanizmi u sadašnjem pravnom poretku koji omogućavaju da se svaka sudska nepravda ispravi, da je to potpuno besmisleno i nepotrebno. Ipak, veći je problem neograničeno povratno vremensko važenje rehabilitacije.

Tako rehabilitaciju mogu da traže sva lica koji su na teritoriji Srbije bez sudske ili administrativne odluke „lišena života, slobode i drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“, bez ograničenja povratnog važenja u vremenu. To znači da bi bez problema potomci Kučuk-Alije i Aganlije mogli da traže rehabilitaciju.

Zakon istu mogućnost rehabilitacije ostavlja i onima koji su „bez sudske ili administrativne odluke vojnih ili drugih jugoslovenskih organa, ako su imali srpsko državljanstvo ili samo prebivalište u Srbiji“ i opet ako su „lišena života, slobode i drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“. Ova odredba neodgovarajućom legislativnom tehnikom ostavlja neshvatljivu mogućnost da se rehabilitiju i ljudi koje su sa Srbijom imali sam vezu putem prebivališta, i ništa drugo. Naravno da to sve zavisi od tumačenja pojma „teritorija Republike Srbije“ koji koristi zakon. Koja teritorija je u pitanju? Današnja teritorija Srbije ili nekadašnja? Ovo pitanje nije neumesno jer, kako je već rečeno, zakon nema vremensko ograničenje u povratnom važenju. Teorijski i potomci sultana Murata mogu da traže rehabilitaciju jer je ubijen iz verskih razloga na teritoriji koju je i nekada bila i danas jeste Srbija. 

Osim onih lica kod kojih nema sudskih ili administrativnih odluka po kojima su „lišena života, slobode i drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“, rehabilitaciju mogu da traže i oni kod kojih takvih osuda ima, ali uz uslov da su takve odluke donete „protivno načelima pravne države ili opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava“. Ovo je još jedan primer politizacije prava putem ovog zakona. Kako je moguće da se 65 do 70 godina unazad sele postavke i koncepti koji tada nisu ni postojali. Posle Drugog svetskog rata ne postoje „opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda“. Štaviše, pitanje je da li uopšte postoji zaokružen i jasan koncept ljudskih prava i sloboda. Ideja o ljudskim pravima i slobodama je tek u povoju u posleratnom periodu. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima je doneta 1948. godine, a Evropska konvencija o ljudskim pravima i slobodama 1950. godine. Takođe, otvoreno je pitanje šta su to „načela pravne države“? Na koju pravnu državu se odnose? One posleratne ili današnju? Čini se da je zakonodavac mislio na današnju državu i današnje standarde. Ako se presele današnja „načela pravne države“ i današnji „opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava“ 65 godina unazad da bi se proverila koja onovremena sudska presuda jeste u skladu sa njima, lako će se utvrditi da niti jedna neće izdržati tu proveru, bila ili ne bila zahvaćena rehabilitacijom. Događaje jednog vremena možemo suditi samo aršinima tog vremena. Inače neće opstati niti jedna presuda sudova u krivičnoj stvari posle Drugog svetskog rata. Kada bi se pravila Zakona o rehabilitaciji primenila na Nirnberšku presudu, i Gering bi bio rehabilitovan jer mu je suđeno bez prava na žalbu, na primer, a to pravo svakako bi se moglo nazvati „načelom pravne države“ ili „opšteprihvaćenim standardom ljudskih prava“. I Šandor Kepiro bi mogao da mu se pridruži.

Dobar dokaz da je naš zakonodavac nekad bio svestan ovog jeste odredba člana 573. ZKP RS iz 2001. godine prema kojoj se na postupke dovršene pre 1954. godine primenjuju odredbe ZKP iz 1948. godine.

Dobar dokaz da je naš zakonodavac nekad bio svestan ovog jeste odredba člana 573. ZKP RS iz 2001. godine prema kojoj se na postupke dovršene pre 1954. godine primenjuju odredbe ZKP iz 1948. godine. Ovo je razumno rešenje koje uzima u obzir upravo argument koji je iznet. Događaji jedne vremenske epohe mogu se procenjivati samo merilima koja su tada bila na snazi.  

Zakon zauzima nejasan stav oko pripadnika okupacionih vojski i raznoraznih oružanih formacija koje su zakonom nazvane „kvislinške formacije“. Prvo se u stavu 4. člana 1. se jasno kaže da pripadnici ovih oružanih formacija nemaju pravo na rehabilitaciju ako su lišeni života u toku Drugog svetskog rata. Pri tome nije jasno zašto je lišenje života u ovim oružanim formacijama uslov. Da li to znači da ako je neko samo ranjen ima pravo na rehabilitaciju? Zašto je on privilegovan u odnosu na onog koji je ubijen u ratu? Zatim se u stavu 1. člana 2. se ponavlja rešenost zakonodavca da ovim licima ne dozvoli rehabilitaciju, ali se on sada slabi. Ne mogu se rehabilitovati ako su „izvršili ili učestvovali u izvršenju ratnih zločina“. Na kraju se, u stavu 3. ovog istog člana, pojašnjava ko su ti pripadnici okupacionih vojcki i kvinsliških formacija čime se stav o rehabilitaciji još više labavi. Sada se mogu rehabilitovati pripadnici ovih oružanih formacija ako se u „postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina“. Dakle, u samo tri različita stava u dva člana ovog zakona, pripadnici okupacionih oružanih formacija i kvislinških snaga se prvo uopšte ne mogu rehabilitovati, pa zatim mogu ako nisu bili zločinci, i na kraju se može dokazati da nisu bili zločinci, pa će tako zaslužiti rehabilitaciju.

Zanimljivo je da se o teretu dokazivanja u ovom članu zakona ne govori ništa jer ta odredba zakona koristi pasiv. Da li zainteresovano lice dokazuje da nije bio ratni zločinac? Ili država, po drugi put posle 65 ili 70 godina dokazuje da jeste? Član 13. zakona koji nosi nazivom „Istražno načelo“ kaže da „Sud pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija...“. Da li to znači da će se u vanparničnom postupku, koji prema zakonu jeste postupak rehabilitacije, utvrđivati nečija krivična odgovornost za događaje stare 60 ili 70 godina?! Zašto se zakon o rehabilitaciji nije pozvao na ZKP RS koji poznaje vanredni pravni lek Ponavljanje krivičnog postupka koji nije ograničen u vremenu? Njime bi se dobilo isto što i zakonom o rehabilitaciji, osporavalo postojanje krivičnog dela, ali u jedinom postupku koji je primeren tom zadatku - krivičnom.

Ako bi se i prihvatilo ovo rešenje, kako će se 65 ili 70 godina posle izvršenih krivičnih dela utvrđivati da neko, ko je osuđen kao zločinac, to ipak nije? Kako će se izvesti dokazi, na primer, ispitivanje svedoka? Utvrđivanje da li je neko pre 65 godna izvršio ili nije neko krivično delo, će se pre voditi po pravilima istorijskog naučnog metoda nego pravilima krivičnog postupka. Time se dolazi do možda najznačajnijeg propusta ovog zakona, koji je više u sferi politike nego krivičnog prava, ali svakako zaslužuje da bude pomenut.

Načinom na koji je postavio Zakon o rehabilitaciji naš zakonodavac se odlučio da promeni istoriju odnosno da promeni ishod Drugog svetskog rata. Naime, u zakonu se u stavu 4. člana 5. nalazi odredba koja najneposrednije cilja da rehabilituje nemce proterane nakon Drugog svetskog rata. Ona kaže da se „po sili zakona rehabilituju lica koja su po principu kolektivne odgovornosti proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, a koja nisu izgubila jugoslovensko državljanstvo i nisu izvršila ili nisu učestvovala u izvršenju ratnih zločina.             

Iako je u Nirnbergu Međunarodni vojni sud obeležio nekoliko masovnih deportacija civila koje su izveli nemci kao ratne zločine ili zločine protiv čovečnosti,[1] Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine nema ni pomena zabrane proterivanja, bilo ličnog, bilo grupnog, kao radnje koja bi bila zabranjena zato što krši ljudska prava. Isto se može reći za Evropsku konvenciju o ljudskim pravima iz 1950. godine.[2] Razlog za ovo je jednostavan. I same sile pobednice su se odlučile da upotrebe istu meru, masovno proterivanje, prema pobeđenim nemcima. Član 12. Protokola iz Potsdama koji je donet 2. avgusta 1945. godine određuje „transfer na uredan i čovečan način“ delova ili sve nemačke populacije iz Poljske, Čehoslovačke i Mađarske.[3] Sasvim je jasno da je reč „transfer“ upotrebljena samo da se sakrije pravi karakter tog masovnog proterivanja odnosno deportovanja.[4] U svakom slučaju međunarodno pravo nakon Drugog svetskog rata nema zabranu masovne deportacije, sve do 4. Protokola na evropsku konvenciju o ljudskim pravima iz 1963. godine, koji je stupio na snagu 1968. godine.[5]

Ako bi se i prihvatilo ovo rešenje, kako će se 65 ili 70 godina posle izvršenih krivičnih dela utvrđivati da neko, ko je osuđen kao zločinac, to ipak nije? Kako će se izvesti dokazi, na primer, ispitivanje svedoka?

Jedino što je međunarodno pravo u ovoj oblasti zabranjivalo, to je masovna deportacija ili proterivanje stanovnika okupirane države od strane okupatora, i to članovima 42. do 56. tzv. Haškog pravilnika dodatog uz 4. Hašku konvenciju iz 1907. godine, što se odnosi na nemce u okupiranoj Nemačkoj.[6] Ove norme međunarodnog prava se ne odnose na nemačko stanovništvo u nekadašnjoj Jugoslaviji zato što ona posle Drugog svetskog rata, više nije okupirana teritorija, niti masovne deportacije odnosno proterivanja vrši okupator, već je vrše suverena vlast države, u ovom slučaju FNRJ.[7] Drugim rečima, nema norme međunarodnog prava koja je u ono doba štitila nelojalne građane Jugoslavije, a u takve su svakako spadali folksdojčeri, od proterivanja kao sankcije za iskazanu nelojalnost u toku rata.

Češki ustavni sud je 1995. ispitijući ustavnost češkog zakona o restituciji iz 1992. godine koji proteranim nemcima nije vrati imovinu pozivom na tzv. „Benešove dekrete“ iz 1945. godine, akte kojima je Čehoslovačka ponovila odredbu člana 12. Potsdamskog protokola i odlučila da protera nemce, presudio da je zakon u skladu sa ustavom jer predstavlja „ustavni temelj države“.[8] Stav češkog zakonodavca izražen u skupštinskoj rezoluciji iz 2002. godine, donet u oslonu na odluku ustavnog suda iz 1995. godine, jeste da su „Benešovi dekreti“ stvar pravne istorije. Oni su prosto sprovedeni u vreme kada su doneti i danas više ne važe tako da su pravni odnosi stvoreni na njima nepromenjivi i da se ne mogu dovesti u pitanje.[9] 

Ako niko od država pobednika u Drugom svetskom ratu ne pokazuje nameru da menja rezultate istog i da se odrekne privilegija koje nosi položaj pobednika, a Britanija, Rusija i SAD izričito kažu da neće,[10] nije jasno zašto se Srbija upušta u tako nešto? Ovim zakonom stvara se mogućnost da se izvrši svojevrsna dekontekstualizacija naše prošlosti i da se prekine veza između nacističke politike radikalnog nacionalizma i rasnog istrebljenja, s jedne strane i proterivanja nemaca posle Drugog svetskog rata, s druge strane.[11] Srbija tako dolazi u opasnost promeni status žrtve u Drugom svetskom ratu u status krvnika. Zašto bi smo se mi kao država i narod pridružili zlikovcima i 67 godina nakon Drugog svetskog rata postali nemački saveznik?