Patriotizam u začaranom olimpijskom krugu

Olimpijske igre u Rio de Žaneiru, tridesetprve po redu, su na samom početku ali je i sada više nego očigledno da će Srbija na njima doživeti debakl.

Poniženje za Srbiju nije počelo 5. Avgusta 2016, i ceremonijom  otvaranja OI, nego mnogo ranije, prijemom Kosova* u MOK, na šta je blagoslov dao i naš nacionalni Olimpijski komitet na čelu sa Vladom Divcem.  Ma koliko se podmetalo da je SOK to morao da učini zbog Briselskog sporazuma, to je netačno jer se ne radi o evropskim integracijama Kosova* što Briselski sporazum predviđa, već o nečemu ozbiljnijem što se tiče međunarodnog priznanja.

Zašto je to SOK učinio? On to nije smeo učiniti pa ma o kakvom pritisku politike da se radilo, a pogotovu to nije bilo nužno jednoj sportskoj legendi kakva je Vlade Divac – osim ako se nije radilo o nekom ličnom razlogu, a što će se sigurno saznati.

No, šta god da je po sredi, Kosovo* je na brazilskoj olimpijadi žargonski rečeno „ošišalo“ Srbiju. Naravno ne radi se ovde o sportskom aspektu olimpijskog pokreta, već političkom,  još kad se tome doda i nerazumna eliminacija ruskih olimpijaca, to je više nego očigledno, ali nije opravdanje.  Srbija je u nametnutoj konstelaciji imala dva rešenja: da bojkotuje Olimpijadu i na taj način izrazi protest protiv komadanja države i skrene pažnju na agresiju kojoj je izložena, ili da se tako dobro pripremi i da u inat osvoji više medalja nego ikada. Srbija nije uradila ništa od toga, naprotiv.

Sam nastup naših sportista od samog početka, a i pre njega bio je lišen svakog patriotskog naboja (osim ako u naboj ne računamo prisustvo Tome i Dragice na otvaranju). Bez takvog naboja nema uspeha na međunarodnoj sportskoj sceni (i ne samo sportskoj). Na taj način osim Srbije na međunarodnj sceni niko ne nastupa. Na čelu španske ekspedicije bio je Rafael Nadal, Union Jack Flag nosio je svetski teniski broj dva, Endi Marej, što dovoljno ukazuje da centralna figura naše ekspedicije nije mogao biti Tomislav Nikolić. Nikako!

Počelo se sa dilemom da li će doći Bobi Marjanović i spasiti naciju ili neće. Bobiju je očigledno  važnija NBA karijera nego nacija, i barem je po tome već znatno mlađi sustigao svoga idola Divca. Marjanović nije ni prvi, a verovatno ni poslednji srpski sportista kome je džep važniji od nacije. Ali podvlačim srpski sportista, jer drugi to ne rade.

Dirk Novicki na primer, je godinama bio najbolji beli košarkaš NBA lige, a možda i najbolji NBA košarkaš (svakako bolji od Bobija Marjanovića). Međutim, nikada nije odbijao nastup za nemački nacionalni tim, iako je tamo igrao sa saigračima znatno nižeg nivoa. Isto radi i Po Gasol u Španiji.

Kristijano Ronaldo, je znatno bolji fudbaler od Nemanje Vidića na primer, pa mu ne pada na pamet da bojkotuje svoj nacionalni tim, po cenu rizika od povrede, što mu se i dogodilo na PE u Francuskoj pre mesec dana, ali je portugalski nacionalni tim  postao prvak Evrope i svojoj naciji doneo razlog za veliku radost. 

Za razliku od Ronalda, setimo se da je Vidić bez ikakvog vidljivog razloga hvatao loptu rukama u svom kaznenom prostoru u Južnoj Africi, kada je srpskom timu put ka polufinalu bio otvoren, i od tada srpski nacionalni fudbalski tim bije ravnoprvnu bitku jedino sa San Marinom, jer su donedavni takmaci Malta i Farska Ostrva u međuvremenu napredovali.

Jesu li sportisti, ili samo sportisti krivi za ovaj fijasko? Pogledajmo ko vodi politku u sportu? Ko sedi na vodećim pozicijama sportskih klubova i saveza? Sede ljudi za koje se teško može naći iole reč pohvale, i čije biografije su sve, samo ne sportske,  pa čak iako su sportske, kao što je to biografija predsednika SOK, i one se mogu žrtvovati zarad nekakvih političkih malverzacija.

Po cenu da naljutim  jugonostalgičare i drugosrbijance usuđujem se da ukažem na to da na OI svi sportisti na dresovima i ostaloj opremi imaju engleske transkripcije svojih imena i imena svojih država osim Srbije?! Tako imamo natpise: China, Russia, Great Britain, Brasil, Bulgaria, Japan..., jedino naši ponosno jugoslovenski („postojano kao klisurine“) nose natpis SRBIJA umesto SERBIA, a engleski jezik „obogaćuju“  grafemamaČ,Ć,Ž... Čak i Hrvati,kao i sav normalan svet, nose natpise Croatia, Slovenci - Slovenia (a ne - Slovenija), ali Srbi bi da budu malo veći katolici – za svaki slučaj.

Naravno, naši sportisti tome nisu krivi. To su momci „k`o planine“ i devojke „kao vile“, koji od detinjstva vredno rade i odriču se kako bi u nekom sportu postigli uspeh. To mogu biti moja ili vaša deca, i nećemo ih kritikovati, naravno. Ni Noleta, ni Saleta Đorđevića i njegove momke. Nisu oni krivi.

Prilikom gostovanja hrvatske fudbalske reprezentacije u Beogradu pre dve godine gost RTS bio je direktor zagrebačkog Dinama, Zdravko Mamić koji je pokušao da nam otvori oči analizirajući uspehe hrvatske, odnosno neuspehe srpske fudbalske reprezntacije. On je tada rekao dve istine: „Vi Srbi ne shvatate koliko uspeh u nacionalnom timu povećava cenu igrača na tržištu“, i „Vi Srbi nemate patriotizma u nogometu“!? Ovome se nema šta dodati, a primera je mnogo - od dronova do Rio de Žaneira.

No, da se malo uozbiljimo. Da ostavimo sportiste po strani. Uostalom svetski olimpijski pokret kao i međunarodni sportski savezi su duboko zagazili u politiku, farmaceutske i ostale lobije, da je pitanje dana kada će se dogoditi bojkoti olimpijada kao što je to bilo 1980. i 1984. godine, a takođe je pitanje dana kada će se na nekom terenu, u Evropi pre svega dogoditi neki „slučaj Maksimir“.

Da se uozbiljimo i zapitamo: a gde to kod nas ima patriotizma?

Da li ga ima u politici u kojoj svako sa svakim može da formira vlast, i gde su masni brci važniji od suvereniteta države?

Da li ga ima u spoljnoj politici koja nam redovno prenosi šamarčine iz Brisela, Vašingtona, Zagreba, Sarajeva  ili Prištine?

Da li ga ima u ekonomiji koja se ponosi „pampers privatizacijama“?

Da li ga ima naše školstvo, počev od školskih programa pa do pripremanja dece za odlazak „tamo negde“, pri čemu to „tamo negde“ doživljavaju kao čvrsto tlo nakon pacifičkog brodoloma?

Da li ga ima u medijima, koji izvršavaju misiju masovne kontrole uma?

Da li ga ima u našoj vojsci, čiji oficiri pritisnuti siromaštvom jedino sanjaju odlazak u nekakve „mirovne misije“ i „združene operacije“, upravo sa onima od kojih nam i preti najveća opasnost po bezbednost?

Da li ga ima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čiji poglavar sedi u poslednjem redu galerije skupštinskog zdanja (kakva simbolika), prisustvujući promociji ekipe koja sebe naziva vladom, a kojoj je osnovni zadatak promena  Ustava, rasprodaja preostalog naionalnog blaga i trajna devastacija države?

Na sva ova pitanja postoji samo jedan odgovor, i to kratak: - NEMA! Patriotizam je pao kao prva žrtva operacije promene svesti.

Stoga deco naša, dragi olimpijci ne očajavajte zbog rezultata na olimpijadi, jer niste vi krivi.  Mnogo je drugih krivaca. Zašto biste samo vi morali da budete nosioci patriotizma, kad niko drugi neće. Napokon, ne može se sa trule odskočne daske preskočiti olimpijski kozlić.

A možda vaš i naš neuspeh u  Brazilu bude i od velike pomoći. Barem se mediji neće baviti vašim uspesima i mesecima nam skretati pažnju sa sumorne ekonomske i političke realnosti.

Možda vaš neuspeh pomogne da se iz košmarnog sna probudimo na vreme, pre nego što se u njemu ugušimo.