Nevladine organizacije u depešama Ambasade SAD u Beogradu

Političke organizacije koje danas nazivamo „nevladine organizacije“ (NVO) nisu proizvod koji je nastao poslednjih decenija 20. veka u Americi. Istorija kazuje da je kod Srba prva takva organizacija bila „Kolo srpskih sestara“, formirana prvenstveno za pomoć srpskom narodu u Turskoj. Deo te pomoći odlazila je i četničkoj organizaciji. Ima osnova za tvrđenje da je to bio projekat nastao u poslednjoj deceniji 19. veka u kancelarijama vlade u okviru tajne spoljne politike Kraljevine Srbije.

Danas kada se kaže „nevladina organizacija“ najpre se pomisli na organizacije koje stvaraju diplomatske i druge službe Sjedinjenih Američkih Država širom sveta radi sprovođenja sopstvene globalne politike u određenoj državi. Tek onda se pomenu takozvane patriotske nevladine organizacije.

Teško je utvrditi kada je smišljena sintagma „nevladina organizacija“. Nesporno je da je nastala u stručnim elaboratima pojedinih službi u Americi koje planiraju budućnost na raznim stranama sveta u okviru geopolitičkih planova. Da bismo to donekle razumeli, morali bismo da se vratimo malo u prošlost.

Teško je utvrditi kada su posle Drugog svetskog rata Amerikanci stvorili svoju obaveštajnu organizaciju u Beogradu. Zna se da je njihova ambasada obilovala stručnjacima raznih znanja i interesovanja. „Predhodnica“ je bila grupa naučnika raznih naučnih disciplina koja je počela delovati već posle davanja garancija Jugoslaviji o pomoći u slučaju napada Sovjetskog Saveza. U toj grupi posebno mesto imali su etnolozi odnosno antropolozi (DŽoel M. Halperm), a kasnije istoričari (Jakob B. Hoptner, Dejvid Mekenzi). Oni su svojim nalogodavcima sastavljali posebne elaborate na zadatu temu, dok su ostatak svojih saznanja pisali u formi manjih radova i doktorskih disertacija. Ostalo je zabeleženo da je 1953. jedan Amerikanac u pregovorima sa visokim jugoslovenskim političarem oko pomoći u slučaju napada Sovjetskog Saveza tražio otklon od istoka i zamenu ćirilice latinicom. Vreme je potvrdilo da je uslov uspešno ispunjen. Da je tako, govori i činjenica da nijedna od tih proameričkih nevladinih organizacija nikada nije koristila ćirilicu!

Slanje naučnika radi „upoznavanja“ Srbije neprekidno je trajalo i trajaće ko zna dokle. Pojedinci među tim stručnjacima zadržavali su se na radu u diplomatiji u Beogradu obavljajući razne poslove. Tako je, na primer, nekadašnja zamenica šefa Misije, boravila više meseci na studijskom radu u Srbiji daleke 1973. godine u jednom selu kod Kraljeva. Ona je 26. januara 2008. posetila svoje nekadašnje stanodavce istoga dana kada je i Boris Tadić imao predizborni skup u centru grada. (08BELGRADE111 od 29. januara 2008.) Poseban uspeh te diplomatkinje bila je „obrada“ Maje Gojković da krajem 2007. napusti Srpsku radikalnu stranku (07BELGRADE1553 od 15. novembra 2007.) a kasnije, najverovatnije, i Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića da se okrenu evroatlantskoj politici.

Da su među američkim diplomatama u Beogradu stručnjaci koji poznaju, na primer, sociologiju i etnopsihologiju, pokazuje i izveštaj povodom desetogodišnjice NATO bombardovanja u kome je rečeno: „Srbija je poznata, čak i među Srbima, po svojoj fiksiranosti na istorijska predanja i povremeno zadrtoj rešenosti da radi protiv svojih interesa.“ (09BELGRADE1166 od 9. oktobra 2009.)

Poseban vid aktivnosti američkih diplomata predstavlja organizovanje, usmeravanje i kontrola rada brojnih takozvanih nevladinih organizacija. Prema kazivanjima pojedinaca u srpskim (kontra)obaveštajnim službama, oko izbora u Srbiji na „radu“ je oko 7.500 delatnika dok u normalnih okolnostima taj broj iznosi oko 2.500! Na moja pitanja o glavnim ličnostima zaduženim za te poslove nisam dobio konkretne odgovore, mada mi je rečeno da se ti podaci uglavnom dobijaju od domaćih saradnika tih organizacija.

Srpska državna administracija nema tačnu evidenciju nevladinih organizacija. Zna se da su one počele da „niču kao pečurke posle kiše“ krajem 1998. godine, a procvat su doživele posle 5. oktobra 2000.

Nije tajna da američki Kongres određuje velike kvote dolara koje su daju nevladinim organizacijama u Srbiji. To je javno, ali postoji i tajno finansiranje o čemu nema previše tragova. A i to što je dostupno, dovoljno je da se zaključi ko radi za interese svog finansijera, u ovom slučaju administraciju Sjedinjenih Američkih država, i za koje pare odnosno dolare.

O malom segmentu delovanja nevladinih organizacija u Srbiji tokom poslednje decenije možemo da saznamo iz depeša ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu objavljenih na internet sajtu Vikiliks. Mada toga nema previše, ipak se može napraviti mala rekonstrukcija najvažnijih proameričkih organizacija, njihovog delovanja i vođa. Posebna saznanja odnose se na direktne kontakte predstavnika najviših diplomatskih predstavnika sa pojedinim ličnostima iz tog sveta.

Teško je utvrditi koje su sve teme interesovanja nevladinih organizacija, iz prostog razloga jer ih ima i previše. Moguće je pretpostaviti da im je među najvažnijim obrada, odnosno priprema javnog mnjenja u Srbiji za određenu predstojeću političku aktivnost koja treba da ima bitan značaj na opštu stvar u državi. To su pitanja: Kosovo i Metohija, autonomija Vojvodine, prilike u Raškoj oblasti i u opštinama sa većinskim albanskim stanovništvom, republički, predsednički i opštinski izbori...

Da bismo to razumeli, red je da pođemo od početka! Prvo o ličnostima koje vode te nevladine organizacije. Uglavnom su to članovi porodica komunističke vrhuške, stipendisti raznoraznih američkih fondacija, pripadnici nove „elite“ stvarane na britanskim koledžima. Svima im je zajednička odbojnost prema srpskom nacionalnom interesu.

Druga bitna činjenica u delovanju nevladinog sektora su finansije.

Legalan način finansiranja nevladinih organizacija ide preko USAID. (06BELGRADE489 od 28. marta 2006.)

Nije tajna da pojedine nevladine organizacije dobijaju novac radi pripreme stanovništva Srbije za izbore, to jest za usmeravanje ka onoj političkoj opciji koja odgovara finansijerima. Jedna od takvih kampanja odrađena je i 2006. godine pod naslovom „Izađi i glasaj“ (koja je ponovljena i kasnije). Tako je, na primer, posle saznanja o rezultatima istraživanja javnog mnjenja po kojima je popularnost Srpske radikalne stranke i dalje velika, što se može reflektovati i na rezultate predstojećih izbora, američki ambasador Majkl Polt zaključio sredinom septembra 2006: „Tokom meseci koji su pred nama, blisko ćemo sarađivati sa drugom stranom ove jednačine, u agresivnom terenskom radu sa drugim strankama u okviru naše Izađi i glasaj kampanje.“ (06BELGRADE1502 od 16. septembra 2006.)

Ta akcija imala je i svoju drugu stranu: „Ambasada u Beogradu je pokrenula sveobuhvatnu akciju Izađi i glasaj (Go to vote – GOTV) kampanju za srpske parlamentarne i predsedničke izbore, koji će verovatno uslediti u najskorije vreme. Ova kampanja, koja se umnogome oslanja na NDI, IRI i lokalne NVO, boriće se protiv glasačke apatije i frustracije, pokušavajući da ojača demokratske snage protiv nacionalističkih/estremističkih partija. Finansijskim sredstvima vlade SAD takođe će biti finansirane aktivnosti manjeg obima (podučavanje birača i paralelno prebrojavanje glasova) za ustavni referendum 28. i 29. oktobra. Kampanja Izađi i glasaj je poduhvat pružanja indirektne podrške demokratskim partijama na više frontova, u kombinaciji sa podučavanjem glasača, pozivima preko medija i slanjem direktne pošte. USAID je odvojila budžet od oko 2 miliona dolara za taj poduhvat sa 1,4 miliona dolara podeljenih između Internacionalnog republikanskog instituta (IRI) i Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) i još 600.000 dolara datih Institutu za održive zajednice za programe civilnog društva i programe zagovaranja.“ (06BELGRADE1719 od 20. oktobra 2006.)

Akcija „Izađi i glasaj“ provedena je i januara 2007. Tada su najaktivniji bili CeSID, Evropski pokret u Srbiji, organizatori festivala Egzit i Udruženje studenata Univerziteta. A sve pod budnim okom Međunarodnog republikanskog instituta (IRI). (08BELGRADE118 od 30. januara 2008.)

Treći segment u nevladinom sektoru su posmatrači odnosno moderatori.

Posebno mesto u nevladinom sektoru ima Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID). U početku su se bavili istraživanjem javnog mnjenja uoči izbora i davanjem prognoza. Ipak, najveći „uloga“ dodeljena je toj organizaciji ove godine oko drugog kruga izbora za predsednika Srbije, 20. maja. Naime, tada je već u 20 časova i 15 minuta direktor Marko Blagojević saopštio preliminarne rezultate, naglasivši vođstvo Tomislava Nikolića! To je pokazalo da CeSID ima ekskluzivnija prava na pobednika od Republičke izborne komisije! Nije nikakva tajna uticaj koji ima CeSID na rezultate izbora. Zanimljivo bi bilo istražiti sadržaj nekog od njihovih kurseva na kojima pripremaju posmatrače kako će da izvrše prebrojavanja glasačkih listića i sve to da jave centrali pre bilo koje državne institucije zadužene za kontrolu izbora.

Američki diplomati izdvajaju nekoliko nevladinih organizacija od ostalih. Tako je, na primer, posle izbora nove vlade Srbije maja 2007. ambasador okupio predstavnike nevladinog sektora u svojoj rezidenciji 15. maja: „Tokom večeri kada je formirana nova vlada, ambasador je posedeo sa grupama za zaštitu ljudskih prava, kako bi saslušao razloge njihove zabrinutosti, prodiskutovao o zajedničkim interesima i izrazio podršku njihovoj ulozi u građanskom društvu.“ Bili su tu: Nataša Kandić (Centar za humanitarno pravo), Sonja Biserko (Helsinški komitet), Biljana Kovačević Vučo (Komitet pravnika za ljudska prava – JUKOM), Dragana Popović (Inicijativa mladih za ljudska prava), Miljenko Dereta (Građanske inicijative), Staša Zajović (Žene u crnom), Borka Pavićević (Centar za kulturnu dekontaminaciju) i Vesna Petrović (Beogradski centar za ljudska prava). (07BELGRADE709 od 21. maja 2007.)

Ta grupa čelnika nevladinog sektora s vremena na vreme dostavljala je svoje viđenje pojedinih događaja, političkih ličnosti i grupa ambasadoru Kameronu Manteru, a on prosleđivao u Vašington. Tako je bilo i krajem decembra 2007. godine. Ambasador je još nešto uradio da bi zaštitio svoje miljenike: zajedno sa Organizacijom za bezbednost i saradnju u Evropi i predstavnicima osam ambasada objavio je saopštenje u kome pružaju podršku nevladinom sektoru i nezavisnim medijima. (07BELGRADE1744 od 31. decembra 2007.)

Proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. imalo je svoje brojne pripreme. Tako su, na primer, američki diplomati instruirali čelnike brojnih nevladinih organizacija šta i kako da rade povodom toga čina iniciranog od SAD. (08BELGRADE171 od 14. februara 2008.)

Aktivnosti nevladinog sektora u korist nezavisnosti Kosova bile su takve da su iritirale javnost koja je reagovala na razne načine, što ih je nateralo da se žale američkom ambasadoru Kameronu Manteru. „Lideri NVO u Srbiji zabrinuti su za svoju bezbednost i za one u društvu koji zagovaraju tolerisanje nezavisnosti Kosova.“ Posebno se isticala Biljana Kovačević Vučo tvrdnjama da je pod presijom. Nisu se aktivisti samo žalili na prilike, znali su da Amerikancima kazuju još po nešto. Tako je jedan od čelnika Jukoma Dušan Bogdanović kazao: „Sam Tadić je marioneta. Zahvaljujući svojoj intelektualnoj paralisanosti, on nije sposoban da shvati ozbiljnost trenutne situacije.“ (08ZAGREB181 od 3. marta 2008.)

Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, predstavnici nevladinih organizacija, i to onih koje se bave ispitivanjem javnog mnjenja, objašnjavali su američkim diplomatama razvoj situacije u Srbiji. To su radili Marko Blagojević iz CeSIDA, Srbobran Branković iz agencije Medium Galup Internacional, Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga. (08BELGRADE1502 od 21. marta 2008.) Iste organizacije dostavile su Amerikancima svoje prognoze uoči majskih izbora 2008. godine. (08BELGRADE450 od 7. maja 2008.)

Biljana Kovačević-Vučo i Sonja Biserko dale su Amerikancima svoje prognoze mogućih reakcija na hapšenje Radovana Karadžića 21. jula 2008. „Ovaj put je na vladi da prikaže Karadžića kao ratnog zločinca i dokaže srpskoj javnosti da treba da bude krivično gonjen i zašto“, ustvrdila je Kovačević-Vučo. Srđan Bogosavljević je smatrao da bi tih dana Radio televizija Srbije trebalo da emituje bilo kakav film o zločinima Srba u Bosni i Hercegovini, „kako bi se narod suočavao sa prošlošću“ na način kako su to učinili na Televiziji B92. (08BELGRADE744 od 24. jula 2008.)

Televizija B92 imala je specifično mesto u medijskoj sferi povodom izručenja Radovana Karadžića. Njeni najčešći gosti bili su Nataša Kandić, Sonja Biserko i Vojin Dimitrijević, direktor Centra za ljudska prava. (08BELGRADE773 od 30. jula 2008.)

Posle okončanja hapšenja haških optuženika u depešama iz Beograda nema previše reči o nevladinom sektoru, pa američki diplomati beleže sporadično njihove aktivnosti. Teško je zaključiti da li su iscrpele svoje obaveze ili je neštodrugo posredi.

Za proteklih desetak godina nevladin sektor nije se brojno smanjio već se, naprotiv, proširio. Osnovni razlog za to su prvenstveno političke promene u Srbiji. Novi zadaci i teme traže nove ljude pa je već primetna zasićenost kod Amerikanaca dosadašnjim čelnicima tih nevladinih organizacija i potreba za novim ličnostima koje će odrađivati nove obaveze. Nove obaveze su hvaljenje evroatlantske i NATO budućnosti Srbije, forsiranje loših vesti iz Rusije. A ovih dana to potvrđuju brojni tekstovi o zabrani prikazivanja jednog kontroverznog filma iz Srbije.