Naše rasejanje i matica

Dve su činjenice nesporne: da naše rasejanje dosad nije bilo dovoljno u organizovanom obliku prisutno u matici i da matica nije bila u zadovoljavajućoj meri prisutna u rasejanju. Odgovornost za oba propusta leži na državi Srbiji, jer ona ima ingerencije države i upravni aparat na raspolaganju da jedno i drugo ostvari. Zašto su stvari takve? Može li rasejanje očekivati nešto od države, koja ni na delu svoje teritorije ne sprovodi svoje zakone, npr. ne organizuje popis, iako bi to morala (Kosmet)? Šta očekivati od matice čiji vlastodršci trepere od pogleda i najminornijeg „faktora“ u Briselu, uključujući tu i portira na ulaznim vratima? Može li se išta promeniti, može li Srbija dobiti šta od svog rasejanja (tu mislim na ljude u rasejanju bez obzira na nacionalnu pripadnost) i obrnuto? Može – ali samo ako dođe do korenitih promena u Srbiji. Ako do toga ne dođe, rasejanje će se otuđiti još više a Srbija ne samo da će ići, nego će juriti u sunovrat i mnoge stvari neće biti moguće povratiti ili nadoknaditi. Takozvana vladajuća „elita“ u današnjoj Srbiji u stvari je (čast izuzecima) odnarođena, primitivna, bahata, polupismena bulumenta lakomih i iskvarenih ljudi, spremnih da služe svakome – pod uslovom da je to profitabilno. Da nesreća bude veća, i deo opozicije je istog kova. Dakle, šanse postoje samo ako pomogne Sv. otac Georgije i na izborima 6. maja dođe do korenitog zaokreta na političkoj sceni u zemlji Srbiji. Pretpostavimo da će se čudo desiti na Đurđevdan. Šta onda činiti ?

Aktivnosti države Srbije prema rasejanju

Opšte mere

Pravna sigurnost u Srbiji nije baš velika. Šta očekivati od pravnog sistema u kome sud u glavnom gradu više od četiri godine ne može da završi najjednostavniju svar, da u zemljiškoj knjizi izbriše oznaku spora na nepokretnosti (primer iz ličnog iskustva)? Pravosudni sistem treba hitno odvojiti od dnevne politike a korupciju drastično kažnjavati.

Pripadnike rasejanja treba dodatno stimulisati na investicije u Matici, više nego strane investitore, jer je njihov potencijalni povratak od prioritetnog interesa za državu.

Diplomatska predstavništva i rad u inostranstvu

Prvo je potrebno stvoriti kadrovske predispozicije za ozbiljan rad. Sa sadašnjom ekipiranošću diplomatskih predstavništava ne može se učiniti praktično ništa, izuzeci su retki (jedan takav svetao primer iz vladajuće političke opcije imali smo u Ljubljani, tom čoveku iskreno hvala). Nezainteresovani, anemični i bezvoljni partijski aparatčiki su poslednju deceniju – dve napunili srpsku diplomatiju a razdoblje mrskog mi titoizma izgleda iz ove perspektive kao oličenje sposobnosti na diplomatskom planu i uzor koji je za današnju Srbiju nedostižan. Ali, ako takva bude narodna volja, stvari se mogu korenito promeniti. Zato se treba odmah zahvaliti svima nedostojnima i nesposobnima u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i popuniti ih sposobnim, mladim ljudima, voljnim da nešto učine, bez obzira na partijsku pripadnost.

Nužno je da diplomatski predstavnici :

-  budu danonoćno prisutni među našim ljudima, da ih oni osete kao svoje. Da ih potiču na povratak, na investicije, da upoznaju i privlače drugu generaciju.

-  da se omogući ljudima u inostranstvu da mnoge od upravnih postupaka vezanih za organe u Srbiji mogu brzo (!) da završe putem konzularnih predstavništava. Da ne moraju zbog jednog papira da putuju 1500 ili 2500 kilometara i potroše 500 ili 1000 evra. Pa živimo u vremenu elektonske pošte a ne poštanskih kočija!

- da se potstiče privredna saradnja, naročito izvoz iz Srbije. Nedavno sam saznao za slučaj čoveka iz arapske države koji je želeo da obiđe prijatelja iz mladosti i potencijalnog partnera, sa ciljem da sarađuje sa jednom fabrikom na polju izvoza iz Srbije. Iako je završio fakultet u Beogradu i dolazio više puta, posle šest meseci čekanja (!) nije dobio vizu, bez razloga (ta arapska zemlja inače izdaje vize državljanima Srbije na granici!). U zemlji u kojoj živim, ako bi stranac želeo da podstiče izvoz, dobio bi vizu odmah. Niko u eri interneta neće čekati u takvim besmislenim slučajevima. U svetu je dosta onih koji znaju i hoće da rade efikasno (treba npr. proučiti kako Turska potstiče svoj izvoz poljoprivrednih proizvoda i učiti se na tom i drugim iskustvima).

- Da se povećaju kvote za školovanje dece iz rasejanja na visokim školama u Srbiji

-  da se intenzivira rad na dopunskom školovanju mlade generacije u rasejanju na srpskom jeziku. Da li je 1% ili 2% obuhvaćene dece zadovoljavajući broj za državu Srbiju ? Umorili smo se u zadnjih 20 godina, jer svakoj novoj generaciji političara (predstavnika) iz Beograda koja nas poseti, ponavljamo istu priču o stanju u rasejanju a oni (opet i opet) ostavljaju utisak novih pridošlica sa planete Mars.

- da se jače koriste postojeće lične (privredne, političke, familijarne itd.) veze naših ljudi u svetu. Na ovom polju učinjeno je vrlo malo.

-  da se prilikom svih ovih aktivnosti vrši koordinisanje rada između organa Republike Srbije i Republike Srpske, koja je matični entitet za deo srpskog naroda i od te uloge ne beži.

U današnjoj Srbiji preovladao je skorojevićki mentalitet, želja da se sve učini preko noći, „na brzaka“. Mladoj generaciji treba pošteno reći da se tim putem daleko stići neće, da je to krivo vaspitanje a da je dugotrajan i strpljiv rad jedini izlaz. Što pre sami sebi priznamo istinu, šanse za oporavak će biti veće a taj proces brži. Nažalost, ni stanje u rasejanju nije blistavo. Ipak, sa promenom politike i potsticajem i podrškom države koja će znati šta hoće, može se krenuti na bolje i zadobiti poverenje ljudi. Tek onda će mnogi biti spremni i da se vrate i da plasiraju svoja sredstva u Srbiju.