Kako bi se mogao podići natalitet u Srbiji

Najčešća mera plodnosti, broj dece po ženi, danas je u Srbiji nepouzdan pokazatelj. Stvar je tome što roditeljstvo počinje sve kasnije. Naime, ukupna stopa fertiliteta pada kako se rođenja odlažu, što postaje običaj koji je zahvatio i Srbiju. Kada starije roditeljstvo postane široko rasprostranjeno, stopa fertilita će ponovo porasti. Ovo bi značilo da ‘bebe ipak nisu izašle iz mode’.[1]

Odlaganje rađanja se vidi i po tome u kojoj godini žene dobijaju prvo dete (u 28. godini; pet godina kasnije nego njena majka), a posredno i po tome kada ulaze prvi put u brak (sa nešto više od 27 godina). Svi ti pokazatelji rastu poslednjih decenija. Trend je sličan na Zapadu, ali je Srbija u fazi kroz koju su ove zemlje prošle pre deceniju ili dve. Npr. u Nemačkoj devojčice rođene 1970. danas imaju u proseku 1,5 dece, a one rođene devet godina kasnije blizu 1,6 dece. Sličan trend prisutan je i u Francuskoj (rast za dvoje na 2,1 dete). U Japanu žene rođene 1975. imaju blago više od 1,4 dece prosečno, a one sa 1979. godištem blizu 1,5 dece.

Kada žene izađu iz fertilnog perioda, onda ima smisla praviti statistiku o broju rođene dece po svakoj ženi, međutim, taj podatak ne možemo imati brzo. Ono što je utvrđeno popisom 2011. indikativno je i ukazuje da su žene sa 49. godina u proseku imale blizu 1,8 dece, što je daleko veći broj od trenutne stope fertiliteta od nešto preko 1,4.

Stimulativne mere

U svakoj razvijenoj zemlji, osim Izraela, stopa ukupnog fertiliteta je ispod 2,1: nivoa koji je potreban da bi se stanovništvo samoreprodukovalo. U većini ostalih zemalja, osim afričkih i južnoazijskih, takođe je stopa fertilita ispod 2,1. Mnoge države zbog ovog problema uvoze radnike, koji pored toga što podižu nivo ekonomske aktivnosti povećavaju i stopu fertiliteta. Ali, to ima i svoje mane, kao što je npr. negativan stav prema imigrantima. Zbog toga se brojne zemlje okreću pronatalitetnoj politici.

Pronatalitetne politike pokušavaju uvođenjem transfera od države ka roditeljima da podstaknu rađanje. To može biti isplata pri rođenju ili tokom detinjstva, ili plaćena odsustva ili subvencionisani vrtići. Neke zemlje nude i poreske kredite ili poreske olakšice, a te mere posebno ohrabruje one sa visokim primanjima, što je politički problematično.

Nordijske zemlje su usled izdašnih podsticaja nagrađene sa više beba, dok škrti mediteranci imaju najmanje beba u Evropi.

Parovi moraju da plaću za bebe direktno, u vidu odeće, ekstra spavaće sobe i školarine, kao i indirektno, povećanim vremenom za brigu od deci. U Evropi se računa da jedno dete košta 20-30% prihoda domaćinstava. Roditeljima sa oskudnim ekonomskim prihodima ovo su velike pare.

U Turskoj je vlada uvela isplate za svaku rođenu bebu i duže roditeljsko odsustvo za državne službenike. U Singapuru parovi dobijaju 4450 dolara kada dobiju prvo dete, za drugo isto, te dodatnih skoro 6 000 dolara za treće. Porodice sa bebama imaju prednost pri dobijanju državnih stanova, u kojoj inače živi većina Singapuraca. U Južnoj Koreji subvencionišu se troškovi venčanja. U Rusiji, žena koja rodi tačno posle devet meseci od "dana plodnosti"; ima povećane šanse na lutriji da dobije auto.

Istraživanja ukazuju da plaćanja i pokloni podstaknu parove da brže imaju decu, ali ne i da imaju više dece nego što bi imali inače. Kao najbolja mera se pokazalo subvencionisanje brige o deci (npr. pristupačne jaslice i vrtići olakšavaju ženama da kombinuju rad i materinstvo). Čini se da su to glavni razlozi zašto Francuska i Švedska imaju visoke stope nataliteta, mada im masovna imigracija iz zemalja sa visokim natalitetom, takođe, pomaže.

Indikativno je da žene koje žive blizu granice Belgija-Nemačka, a govore nemački imaju različite stope fertiliteta. Dok Belgija dugo subvencioniše jaslice, Nemačka nije sve donedavno eksplicitno vodila pronatalitetnu politiku, jer je to bilo politički riskantno budući da su nacisti bili skloni tome. Na belgijskoj strani granice, žene rođene u drugoj polovini 1950-ih imale su prosečno 1,8 dece, a na nemačkoj strani 1,65.

Dakle, ako država želi više beba, trebalo bi da troše više novca na jaslice i vrtiće. I ovo je verovatno najpraktičnija i relativno jednostavna politika koju vlasti mogu sprovoditi. U zemljama poput Turske, problem je što muževi praktično ne rade kućne poslove, te se Turkinje suočavaju sa izborom između rada i roditeljstva. U istočnim azijskim zemljama radno vreme je toliko dugo da je gotovo nemoguće da se kombinuju rad i uloga aktivnog roditeljstva. [2]

Mere za domaću pronatalitetnu politiku

Nažalost, dubina demografskog pada Srbije tako je velika da bi intenziviranje već postojećih mera za subvencionisanje vrtića, jaslica i plaćenog roditeljskog odsustva, bilo definitivno nedovoljno. Dakle, potrebna je snažnija, odnosno radikalnija mera.

Naime, po demografskim tendencijama iz prvih sedam meseci ove godine broj živorođenih dostići će 67 hiljada (rast za 1%), dok bi broj umrlih, usled trenutnog porasta od čak 6%, prešao 107 hiljada, što se ipak čini preteranim.[3] Natalitet će iznositi 9,4 promila, što je blisko decenijskom proseku, a mortalitet nešto ispod 15 promila. Procene relevantnih demografa ukazuju na mehanički odliv od prosečno 9 hiljada godišnje[4], što ukazuje da će se populacija Srbije i 2015. snažno umanjiti po ta dva osnova (negativan prirodni priraštaj i neto-emigracija), kao i prethodnih više nego dve i po decenije.[5]

Uspehom se može smatrati i to što održavamo broj rođenih na oko 67 000 (isto kao 2012), uprkos konstantnom padu broja žena u reproduktivnom periodu. Stopa mortaliteta se procenjuje na oko 15 promila u narednu deceniju, dve, te će stopa negativnog prirodnog priraštaja ostati i dalje visoka.

Bez dodatnih aktivnih demografskih mera narednih godina možemo očekivati sličan nivo smanjenja populacije. Srbija bi, dakle, 2025. optimistično mogla biti zemlja koja će imati 400 hiljada ljudi manje, i čini se da će upravo za desetak godina taj drastičan pad populacije postati prvorazredno ekonomsko pitanje. Naime, sredinom sledeće decenije stopa nezaposlenosti će biti znatno ispod proseka EU, ali još veći problem je što će broj zaposlenih biti znatno manji nego sada (smanjenje populacije se skoro proporcionalno odražava na pad broja lica koja pripadaju potencijalnoj radnoj snazi). Ponuda radne snage biće skromna i uglavnom neadekvatnih profila (npr. puno obrazovanih, umetnika, a malo automehaničara ili montera). Posledični pritisak na rast zarada, te slabljenje konkurentnosti domaće privrede, značiće i manje investicija u Srbiji.

Na makroekonomskom planu moguća su dva scenarija. Prvi je ravnoteža na nižem nivou, i to kada su u pitanju relativne zarade i penzije, zaposlenost, privredna aktivnost, uz održiv nivo javnog duga, odnosno fiskalnog deficita. Drugi scenario je pristup koji bi se svodio na odlaganje suočavanja sa problemom, što bi značilo stalno zaduživanje za finansiranje penzija, zarada i kamata na javni dug. Naravno, ovaj drugi scenario nije dugoročno održiv; verovatnije je da bi se on relativno brzo završio bankrotstvom, te prelaskom u prvi scenario, na još nižem nivou ravnoteže.

Ključno ekonomsko, socijalno i (naravno) političko pitanje postaće održivost penzionog sistema (a ne pustošnje sela, jer snažno raste produktivnost u agraru[6]). Naime, penzije se ne isplaćuju iz fonda, koja praktično ne postoji, već sistem počiva na međugeneracijskoj solidarnosti: dakle, od trenutnih plata (penzioni sistem je u stvari protočni bojler, i to je slučaj u skoro svakoj zemlji).

Kako se smanjuje broj onih koji rade, a povećava broj penzionera (trenutno ih ima 1740 hiljada, a trend neto povećanja poslednje decenije iznosio je oko 1% prosečno), to znači da će biti manje para za penzije. Ili će se doprinosi za PIO povećavati, što bi smanjilo konkuretnost privrede usled rasta bruto plata, odnosno troškova za poslodavce. Ili će se transferi iz budžeta za penzije povećavati, što bi ostavilo manji prostor za npr. kapitalne investicije, koje bi trebalo da proizvode nova radna mesta.

Slika izgleda suviše mračna i uteha je da se dobar deo evropskih zemalja, kao i Japan ili Koreja, suočavaju sa sličnim problemom. Ekonomska politika nudi neke odgovore, poput pomeranja starosne granice za penzije ili podsticanja imigracije u reproduktivnom periodu. Ovo prvo Srbija je već uradila, mada nije nemoguće da se u narednoj dekadi starosna granica za odlazak u penziju, po ugledu na broje evropske zemlje, fazno pomeri na 67 godina za oba pola. Što se tiče imigranata, Srbija nije interesantna zemlja za njih, jer je mogućnost da se dobro zaradi kao i uslovi života za došljaka su relativno loši.

Naravno, najbolja mera bi bila snažan rast tehnološkog napretka, odnosno produtkivnosti rada, što bi bio omnipotentni lek za rešavanje problema ponude radne snage kao i finasiranja fiskusa, odnosno penzija. Međutim, iskustvo u poslednjih petnaestak godina, a posebno od Velike recesije, nas uči da tako nešto kod nas nije realistično (pre svega, zbog niske inovativnosti i tehnološke opremljenosti domaće privrede), a usporavanje tehnološkog progresa je planetarni problem.

Ono što se nameće kao jedino rešenje za ublažavanje ogromnih problema s kojima ćemo se tek suočiti može se verbalizovati frazom koju tako često slušamo: borba protiv bele kuge. Postojeće skromne mere podrške natalitetu dale su male učinke, dok bi rad na povratku iseljenika takođe dao marginalne neto rezultate, jer bi smanjio snažan priliv koji Srbija ostvaruje od doznaka. Naime, zemlja koja nema obilne resurse niti tehnologiju praktično mora da izvozi radnu snagu, kao što to Srbija i čini punih pola veka.

Po autoru teksta, stimulativna ali i ekonomična mera bila bi da se zakonskim aktom odredi da svako treće novorođeno dete dobija finansijski dodatak jednak prosečnoj mesečnoj penziji, koji bi trajao do punoletstva. Jedino ovako radikalan i za zainteresovane veoma opipljiv benefit bi mogao da motiviše kritičan broj roditelja da dobiju bebu.[7] Ovakvim zakonom bi se povećao i broj drugorođene dece, budući da bi mnogi planirali da imaju i treće. Konzervativna procena je da bi ovakva mera povećala natalitet za deset posto[8] (za sedam hiljada beba godišnje), na oko 10,5 promila. Ovakva mera bi ublažila depopulaciju i već bi 30-ih godina ovog veka u radnu snagu uvela desetine hiljada lica.[9]

Budžetski trošak ovakve akcije bio bi skromnih 23 miliona evra prve godine (računa se da bi se broj trećerođene dece uvećao za oko tri četvrtine, dok bi broj drugoređene blago porastao, za oko hiljadu), druge godine dvostruko više, dok bi 18. godine od početka primene zakona rashod po ovom osnovu bio stabilizovan na nešto više od 400 miliona evra (oko 1,2% današnjeg BDP-a Srbije). U svakom slučaju ova mera ne bi bila preterano veliki izdatak po fiskus, barem ne u prvih deset godina primene.[10]

Slične mere mogla bi da preduzme i RS koja ima veoma slične demografske trendove Srbiji. Naime, Republika Srpska (u kojoj se u negativan prirodni priraštaj prešao 2003) ima godišnji minus od preko pet hiljada ljudi ili oko 4,5 promila.[11]

[11] rzs.rs.ba/static/uploads/saopstenja/stanovnistvo/vitalna_

statistika/2014/RodjeniUmrliuRepubliciSrpskoj_2014.pdf