„Jugonostalgija“ i dotirane kursadžije

Pre nekoliko godina, u jednom intervjuu su me pitali kako vidim književnost „eksjugoslovenskog prostora“ i da li vidim barem obrise neke zajedničke književne scene.

Odgovorio sam da ne vidim, ali vidim pokušaj grupe deklarativnih političkih istomišljenika da njeno postojanje fingiraju, naglasivši da, pored logistike za ozbiljnu priču te vrste, koja ne postoji jer nema novca, i koju kulturnjaci ne mogu da obezbede, tu nedostaje još jedna, bitnija stvar.

Bilo kakvu književnu scenu, pa ni „regionalnu“, ne mogu da čine sami „istomišljenici“, zato što ni većinu književnosti koja se pojavljuje ne jednoj sceni, pa makar ona bila i “regionalna”, ne stvaraju ljudi koji isto misle. “Istomišljenici” bi mogli da budu ti koji daju podsticaj. Ali, da bi poduhvat imao smisla, moraju da se potrude da uključe i druge. Ma koliko se s njima ne slagali. I dalje, da se pozabave time u čemu se jedni s drugima suštinski ne slažu.

Pitanje i odgovor su se neposredno ticali književnosti, ali je bilo jasno da podrazumevaju i druge umetnosti, a “i šire”. “Što bi se reklo” – “kulturu”.

Kao primer stvaraoca koji bi, zbog originalnosti i odlučnog neuklapanja u otrcane šablone, ali i zbog kultnog statusa koji ima u svim delovima “regiona”, mogao da predstavlja simbol takve, nepostojeće scene, naveo sam Branimira DŽonija Štulića. Jer – reč je o čoveku koji teško da je istomišljenik sa bilo kim, a ipak je jedini sa kojim bi najrazličitiji neistomišljenici u mnogo čemu mogli da se slože. Rekao sam da se radi o balkanskoj ikoni i upitao se – ako je u to ubeđen neko ko nikada njegov poster nije držao na zidu, kao što ga, na primer, nikada nisam držao ja – šta je sa hiljadama ljudi koji ne samo da su ga držali nego ga drže i dan danas. U svim „eks“ državama.

Sve što sam rekao tada, mislim i danas. Samo što sam tada, što zbog relativno malog prostora koji je u tom intervjuu rečenoj temi mogao biti posvećen, što iz obzira prema sagovorniku, bliskom „istomišljenicima“ koji postojanje regionalne scene fingiraju, a inače pristojnom čoveku, ocenu motiva „istomišljenika“ i iscrpniju procenu smisla i dometa njihovih akcija izostavio.

Ono što tada nisam rekao, između ostalog jeste to da „istomišljenici“, umreženi u razne, iz različitih međunarodnih fondova finansirane organizacije, u okviru dotiranih izdavačkih kuća i po dotiranim, što papirnim što elektronskim medijima – neki manje, neki više neduhovito i neinteligentno, već u skladu sa ličnim sposobnostima, prodaju u osnovi jednu te istu, „politički korektnu“ priču, koja je dosadila i bogu i ljudima.

Ono što je tada bilo dosadno i bogu i ljudima, danas , nekoliko godina kasnije, još je dosadnije. Ali, evo ga opet.

Ako nema sredstava za građenje ozbiljne regionalne scene, koja crkavica za „politički korektno“ glumljenje da ta scena postoji još uvek se nađe.

Istomišljenici i dalje žvaću svoju nikom živom zanimljivu žvaku.

A jedna od stvari koju, više svojim sponzorima, nego publici, na koju manje više i ne računaju, uporno pokušavaju da prodaju, jeste „jugonostalgija“.

Da se razumemo: ne postoji niko ko je živeo u bivšoj Jugoslaviji, a ko u izvesnoj meri nije jugonostalgičan. Kao što ne postoji niko ko je živeo u toj zemlji, a ko u određenoj meri nije na nju ogorčen. Odnos bivših Jugoslovena prema bivšoj Jugoslaviji zavisi od toga koje od ta dva osećanja kod konkretnog bivšeg Jugoslovena preovlađuje. I u kojoj meri.

A pošto neka trunka pozitivne emocije kod svakoga postoji, nije čudno što sadržaji masovne kulture, koji udaraju u tanke žice, iliti na emociju dobrano oslobođenu razmišljanja, na tržištima svih „eks“ država, bez obzira na „eks“ državu porekla, imaju više nego solidnu prođu.

To nekome može da se sviđa, nekome da se ne sviđa – ali je tako. I tako bi bilo čak i kada bi neko političkom voljom taj „trend“ pokušao da spreči. Kao što, na primer, hrvatski režim devedestih godina nije uspeo da zabrani Hrvatima uživanje u srpskim narodnjacima: oni ne daju da se održavaju koncerti, a „pučanstvo“ sluša Zvezde Granda na privatnim „tulumima“.

Pa, kad je već tako, onda i koncerti počnu da se organizuju, kako bi se zaradila kinta.

Princip ponude i potražnje.

Problem nastaje kada „pametni“ kulturnjaci pokušaju da prodaju „dubokoumnu“ jugonostalgiju. I to na do zla boga plitkouman način.

Nakon što su godinama svoje promišljanje sveta bazirali na devedesetim godinama prošlog veka kao na izvoru svih zala, ponašajući se kao da pre devedesetih svet nije postojao i kao da je zlo palo s neba, prećutno odbijajući da prihvate bilo kakvu zamerku na račun prethodnog, samoupravnog perioda, dotirani sledbenici ideje druga Tita o gradnji socijalizma kapitalističkim novcem su, u sledećoj fazi, prešli na otvorenu glorifikaciju titoizma, i obračun sa svima koji nisu spremni da u toj glorifikaciji učestvuju, kao sa mračnim silama koje stavljaju klipove u točkove revolucije, koja je by the way, propala, ali ih u lokalnim NVO podružnicama o tome, izgleda, nisu obavestili.

Istorija sveta više ne počinje devedesetih, nego četrdesetih godina prošlog veka. Ali, isljučivo ona koja je zabeležena u udžbenicima „povijesti“ iz „samoupravnog“ perioda. Sve ostalo su „klevete i laži“.

Koordinirano finansirani iz nevladinih fondova i fondova „pomiriteljski“ nastrojenih vlada „eks“ država, koje su – i nevladine organizacije i „eks“ države –sve samo ne socijalističke, akcijaši „političke korektnosti“ sada furaju „revolucionarno“, kominternovsko jugoslovenstvo na baterije, pokušavajući da sopstvenu intelektualnu konfuziju i neobrazovanje uvaljaju kao poslednju reč nauke i tehnike.

Antologije poezije u kojima Srbi izjavljuju ljubav Albancima priređuju tipovi iznenađeni prisustvom hrišćanske komponente u albanskoj kulturi – nesvesni, dakle, nezanemarljivog procenta Albanaca pravoslavne i katoličke veroispovesti – čvrsti u ubeđenju kako se ta činjenica ima zahvaliti Ibrahimu Rugovi, koji je, kako su načuli, onomad prešao na hrišćanstvo...

Pompezne festivale Krleži u čast priređuju srpski „krležijanci“ među kojima mnogi, po sopstvenom priznanju, nisu pročitali nijedno slovo koje je napisao njihov idol...

Bošnjački pozorišni bardovi režiraju interaktivne predstave u kojima se lupetaju poželjne fraze o bivšoj Jugoslaviji i u kojima naivni kupci ulaznica stenju od dosade...

A i te, naivne gledaoce, moguće je nabrojati na prste, ako ne baš jedne, ono dve ruke. Upravo kao i posetioce pomenutih festivala. Dok o broju čitalaca rečenih antologija nije zgodno nagađati. Moglo bi se, naime, doći do nezgodne pretpostavke da je za prebrojavanje dovoljan samo jedan prst. Gluvo bilo, srednji...

E – a kada – pošto im je, nedotupavnima kakve ih je bog dao, suštinsku besmislenost koncepcije koju zastupaju uzaludno objašnjavati – pomeneš kako njihovi sadržaji ne zanimaju gotovo nikoga, istomišljenici te horski optuže za populizam.

I onda čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se „pokajnički složi“ sa „činjenicom“ da je nezainteresovanost publike, istina jedini, ali zato kao zemlja čvrst dokaz njihovog „visokosofistikovanog kvaliteta“.

Pa mu dođe da se javno oglasi apelom donatorima i sponzorima da njihovu „hvale vredne“ aktivnosti nastave da podržavaju, ako je moguće – za veke vekova.

I baš onda kada se čini da je istomišljenike nemoguće probuditi iz njihovog dotiranog sna, pojavi se neko ko im naruši idilu, kao što ih je, jednim tekstom u beogradskom nedeljniku „Vreme“, nedavno uznemirio bosanski književnik i publicista Muharem Bazdulj.

Jednostavno, čovek je skrenuo pažnju da Jugoslavija nije nastala u Drugom, nego u Prvom svetskom ratu, osvrnuvši se na duhovne implikacije jugoslovenske ideje u delu „istomišljenicima“ nimalo dragog srpskog „nacionaliste i desničara“, velikog pisca Miloša Crnjanskog.

Na tekst je prilično burno reagovao izvesni Svebor Midžić, „regionalni“ „istomišljenik“ za kog nije najjasnije čime se tačno bavi, ali je izvesno da je blizak ekipi okupljenoj oko breogradskog Muzeja savremene umetnosti, jednog od poligona za praktikovanje lepo plaćenih besposlica.

Očekivano, Midžić je izneo samo neupućenima neobičan stav da Jugoslavija nije rođena onda kada je rođena nego koju deceniju kasnije. A velikom Crnjanskom je suprotstavio Marka Ristića, levog kulturtregera, koji će u istoriji ostati zapamćen samo po tome što je uzaludno pokušavao da „ubije“ gore pomenutog genija.

U odgovoru na Midžićeve mudrolije, Bazdulj je njega i njegove „istomišljenike“, duhovito i ubitačno precizno definisao kao“ Kursadžije“ iz Muzeja savremene umetnosti, referišući na istoimeni jugonostalgični humoristički serijal sumnjivog kvaliteta, čiji autori su, reklo bi se, i u estetskom i u političkom smislu, prespavali koju deceniju.

Nimalo slučajno, Muharem Bazdulj je poštovalac lika i dela DŽonija Štulića.

I mada ne delim njegovu veru u jugoslovensku ideju, reč je o neistomišljeniku kog poštujem i o čijim stavovima razmišljam sa zanimanjem i uvažavanjem. Zato što, za razliku od „istomišljenika“, misli svojom glavom.

A misliti svojom glavom nikada i nigde nije bilo i nije lako.

U Sarajevu, gde Bazdulj živi, misliti svojom glavom uvek je bio težak prestup, pa je njegov podvig time veći.

Konačno, da nije uradio ništa drugo – a uradio je dosta zanimljivih i dragocenih stvari, samo pomenuta opaska o Kursadžijama zaslužuje da mu se skine kapa.

Iako će kursadžije iz Muzeja savremene umetnosti ovu kvalifikaciju, da se pretpostaviti , shvatiti kao uvredu, neće biti u pravu.

Pošteno govoreći, pravo na ljutnju zbog rečenog poređenja pre imaju originalne Kursadžije sa televizije Pink. Iako se njihova aktivnost ne može podičiti ni originalnošću, ni duhovitošću, ni smislom, oni, naime,imaju publiku. Njihove sofistikovane kolege su kud i kamo nesuvislije i neoriginalnije, dok na duhovitost, nadam se, ni sami ne pretenduju. A, pri tom, ni publiku nemaju.