Јубилеј „Сведока“ - хиљаду живота једног умирања

Уважени Читаоче,

Изашао је и 1000. број „Сведока“!

 За нас велики јубилеј.

Без прославе, коктела за „хиљаду душа“, без старлета и гламура, без помпе и музике, без специјалних ТВ емисија. Цак и код пријатеља, газди тих ТВ-а, код којих је главни уредник овог листа водио више стотина емисија. Такво је време стигло. Ниси уз „најбољу власт на свету и шире“, ниси ни за моју телевизију.

Овај, јубиларни по броју, радни, а видите, не и свечани „Сведок“ направили смо најбоље што смо знали и умели.

Он није на најбољем папиру, нема најмодернији дизајн, није га уређивала ниједна популарна јавна личност, нема „ексклузивних фотографија“ старлета и политичара, ни транскрипата, нема ниједног јединог огласа сем понуде књига у издању, махом наше куће и наших личних пријатеља, нема „испегланих“ фотографија и текстова и виртуелне Србије.

Након што прочитате неке од рубрика у овом, али и сваком другом броју „Сведока“ неће вам бити боље! Нећете свет гледати ружичастим наочарима, нећете добити кесице Нес кафе, купоне за супермаркет, нећете прочитати нова обећања о светлој будућности... Нећете знати шта је било на Фарми, у Великом брату, Паровима, Малдивима...

Ми из „Сведока“ нисмо толико „европски“ да добијамо донације од ЕУ фондова и западних НВО; нисмо толико „демократски“ да би за наша питања редовно били доступни представници власти (ма ко био у њој) и амбасадори; нисмо толико „повезани“ да би добили новац из државних и међународних пројеката („пројектно финансирање“); нисмо толико „поштени“ да нам се не зна власник и извор финансирања; нисмо толико „независни“ па да нам додељују силне награде, нисмо толико „објективни“ да би нас звали на прелиставања штампе и у политичке емисије... Не, нисмо толико „утицајни“ да би имали силне огласе...

Не – „Сведок“ није независтан, није неконтролисан, није слободан, није објективан, није непристрасан, није демократски, није европски, није патриотски, грађански, национални, није српски...

То су сви други листови.

  И свака им част на томе.

„Сведок“ је, ево – око 20 година, био и остао лист опозиције! Ко год је био на власти: или нас је пљувао, покушавао да забрани, или критиковао, или се правио да нас игнорише. Наравно, када се из власти пређе у опозицију, друга је прича. Заправо, увек иста прича!

У Србији је, нажалост, увек више разума, памети и критичке свести било у опозицији него кад се дође на власт, ма ко год био у њој. Уосталом, то може бити један од узрока зашто живимо стално у причама о будућности, пљујемо прошлост и чинимо све само да се не суочимо са садашњошћу.

Што се „Сведока“ тиче, наш циљ је да текстовима и анализама дамо што прецизнију слику о садашњости. Јер, у њој живимо!

„Сведок“ је лист читалаца који желе да сазнају нешто другачије од онога што се свуда пласира и сугерише, да не кажемо – чиме се испира мозак... А управо тим вестима којима нас обасипају од јутра до сутра потребна је озбиљна анализа да би ствари биле представљене онако какве оне јесу. Најчешће у нијансама црног.

За 20 година нисмо променили ни власника, ни главног уредника. Још важније – нисмо никада крили те податке! Уосталом, једини смо лист који је објавио комплетан извештај о притиску на медије у време владавине ДС, када су сви ови „објективни“, „демократски“ и „европски“ медији ћутали.

Нисмо слепо веровали ни у званичну верзију убиства Зорана Ђинђића, ни у бајке о светлој будућности сваке црвено-црне, ДОС-ове, „жуте“ или ове „напредне“ власти.

Ми нисмо ћутали ни тада, ни када су медији 1999. били слепи за колоне прогнаних са Косова притиснуле све путеве по Србији, ни уочи 5. октобра... Једини смо лист били који је објавио извештај са бројним сликама са сахране о убиству Славка Ћурувије! Други, од којих многи данас, на Ускрс и годишњицу Славкове смрти држе високоумне, демократско-срцепарајуће говоре... тада су били уз скуте тадашње власти и ондашњег министра информисања.

Нисмо слепо веровали ни у званичну верзију убиства Зорана Ђинђића (и сад сумњамо, а сумња је уосталом покретач свега), ни у бајке о светлој будућности сваке црвено-црне, ДОС-ове, „жуте“ или ове „напредне“ власти.

 Велику захвалност дугујемо бројним сарадницима у ових хиљаду бројева. „Сведок“ је увек настојао да буде простор за оне који су спремни да изнесу став/идеју и то поткрепе аргументима, именом и презименом, а не „нашим изворима“, „екипама“ и измишљеним иницијалима. Износили смо и бранили ставове. Отворено и директно. Када смо грешили – то смо признали.

Свесни трагичне ситуације у којој се Србија већ годинама налази, као национално одговоран лист, увек смо настојали да подстакнемо дебату о томе шта и како да се учини да свима који воле ову земљу и живе у њој буде боље. Неки су то радо прихватали и на страницама „Сведока“ о томе писали... Али, многи (посебно из такозване интелектуалне елите) од тога су бежали јер им није ишло уз тезгарошке пројекте по разним европским НВО, а бројнима је то – национално – у „Сведоку“ сметало...

Као што видите, на страницама овог 1000. броја „Сведока“ говоре они који су некада били на власти и који су се и те како љутили на оно што смо писали.

Као што видите, на страницама овог 1000. броја „Сведока“ говоре они који су некада били на власти и који су се и те како љутили на оно што смо писали.

Када је један политичар, до пре коју годину јако високи функционер, послао поруку нашем новинару критикујући „Сведок“ како га тобоже хапси насловом текста, наш одговор је био: „Ми никога не хапсимо већ се ви хапсите међусобно. Ми преносимо информације и дајемо анализу. А кад све ово прође, једино ћете код нас моћи да говорите“.

И, тако је и било.

Не само за њега, већ и за многе друге.

Наша уређивачка политика је једноставна и скупа:

1. Што не желимо себи, не чинимо другоме;

2. Свако има право да критикује и буде критикован – коментар је слободан, чињенице су светиња.

Скупоћа оваквог приступа је у томе што до огласа долазимо тешко, односно никако, и што нас третирају као некакве чудаке који упорно „терају своју причу“ у умреженом систему кланова, дилова, улизиштва и полтронизма.

Додуше, није све ни до политичара. Што каже један велики привредник: „Како да се огласим код тебе кад стално пљујеш власт, ко год да је у њој. То ми лично и не смета. И треба да критикујете! Али, ако ти дам оглас неће бити добро за мене!“

И, можда је тај човек у праву...

Можда би паметнији свих ових хиљаду бројева, хиљаду недеља, седам хиљада дана, 168.000 сати и скоро 20 година дали за један дан – дан када је одштампан први примерак овог листа, 3. маја 1996. - и уместо у новине, отишли у неки уносан криминогени бизнис, или у странчарење, естраду...

Да би се радило ово што ми радимо и како радимо, мора да постоји вера у нешто што је веће од пуног стомака и даље од задњице. 

Све ово што смо прошли за око 20 протеклих година излажења, од Милошевићевог до демократског мрака, од физичких претњи до економских уцена – преживели смо делећи судбину наших читалаца и људи у Србији. И јако добро, из свог искуства, знамо да се у Србији новине мање читају не само зато што већина воли власт данас Вучића/јуче Тадића, што воле Великог брата, Фарму, Парове, Малдиве… већ зато што су млеко и хлеб важнији.

Да би се радило ово што ми радимо и како радимо, мора да постоји вера у нешто што је веће од пуног стомака и даље од задњице. Или, мислите, што и нама понекад падне на памет, да смо – мазохисти? Могуће!

Верујемо, ипак, да ће једног дана неко ко буде желео да сагледа шта се у Србији стварно дешавало у протеклих двадесет година моћи да у страницама 1000 до сада одштампаних бројева „Сведока“ пронађе прилоге за историју која је далеко од оне маркетиншки увијене коју пишу победници, било ови домаћи или страни.

Зато: ако вам је до истине – читајте „Сведок“. 

(Сведок)