Za odbranu srpskog kulturnog i istorijskog nasleđa na Kosovu i Metohiji

Srpska pravoslavna crkva stalno nastoji da aktuelizuje i osnaži izuzetno značajno pitanje zaštite i obnove našeg kulturnog i istorijskog nasleđa na Kosovu i Metohiji jer se radi o odbrani temeljnog uporišta da je kosovsko opredeljenje jedna od sastojnica našeg identiteta, tradicije i istorijskog pamćenja. Ono dobija na važnosti upravo u ovom vremenu, kada je uveliko u toku diplomatska i politička borba za sprečavanje prijema tzv. nezavisne države Kosovo u organizaciju za nauku, obrazovanje i kulturu (Unesko) jer se tako onemogućava kosovizacija srpske kulturne baštine.

"Otimanje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji u duhu je albanske vlasti, to je i u karakteru Evropske unije i Amerike", rekao je patrijarh Irinej, govoreći o pokušaju da se hramovi Srpske pravoslavne crkve predstave kao baština Kosova. Darko Tanasković, ambasador Srbije pri Unesku, još je pregnantnije izrazio svu složenost i nedoslednost međunarodne politike i međunarodnog prava, koje mi možemo prepoznati ne samo kada je u pitanju pokušaj Kosova da uđe u ovu organizaciju Ujedinjenih nacija.

„Za očuvanje istorijskog nasleđa na Kosovu i Metohiji neophodno je tražiti podršku svih sestrinskih pravoslavnih crkava, ali i Vatikana, crkava reformacije. Ovo posebno dobija na značaju jer na Uneskovoj listi srpski spomenici kulture na Kosovu i Metohiji nalaze se u okvirima Srbije, ali je u julu na sednici Komiteta za svetsku kulturnu baštinu bez diskusije odlučeno da su u pitanju srednjovekovni spomenici na Kosovu.

I podnosioci zahteva za prijem Kosova u Unesko svesni su da im je rušilački, maćehinski, ignorantski i otimački odnos prema srpskoj kulturnoj baštini na KiM slaba tačka dokazivanja da zaslužuju prijem u ovu organizaciju posvećenu visokim civilizacijskim ciljevima, pa se u poslednje vreme taktički lukavo, ali prozirno, utrkuju u izjavama kojima nastoje da uvere svet u svoje časne namere i uvažavanje srpskog karaktera kulturne baštine pod zaštitom Uneska, uključujući i to da je ono u vlasništvu SPC. Ne možemo im verovati."

Kada je u pitanju odbrana srpske kulturne baštine, mnoga pitanja su već uveliko otvorena, a prijem u Unesko je odavno postao i važno političko pitanje kao deo ukupnog procesa tzv. normalizacije odnosa Beograda i Prištine, u kome je Srbija stalno u poziciji da pravi ozbiljne ustupke, koji vode priznavanju nezavisnosti pokrajine. To je i najvažniji uslov za nastavak, ali i za okončanje evropskih integracija, bez obzira na to što se to sada ne postavlja otvoreno kao uslov za ulazak u Evropsku uniju.

Veliku bojazan izaziva način na koji je do sada, u sklopu međunarodnog prava, primenjivan princip duplih standarda u rešavanju pitanja Kosova i ne treba da imamo nikakvih iluzija da nam pozivanje na principe međunarodne praavde može biti od pomoći. Čak ni pozivanje na očiti paradoks da oni koji su rušili i ruše naše svetinje na Kosovu sada treba da ih čuvaju, ali pod okriljem Uneska, neće ganuti one koji su i do sada donosili nepravedne odluke o sudbini srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Vrhunac licemerja je izjava Hašima Tačija, koja najbolje svedoči o kakvom se paradoksu radi: „Kulturna baština na Kosovu sigurnija je nego u poslednjih hiljadu godina. Naša policija štiti 95% lokaliteta Srpske pravoslavne crkve. Snage NATO su nam poverile zaštitu i zadovoljne su bezbednošću.“

Nameće se pitanje zašto je potrebno štititi pravoslavne svetinje kada je na Kosovu, upravo uz podršku NATO, EU i SAD, uspostavljena pravna država i vlada opšta sigurnost. Sama činjenica da se bodljikavom žicom brane Dečani i Pećka patrijaršija dovoljno govori o kakvoj se hipokriziji i nedoslednosti radi. Ali to međunarodnu zajednicu nije nikada mnogo ometalo u njenoj nameri da normalizuje stanje na Kosovu, bez obzira na to što se na taj način gaze elementarna ljudska prava srpskog naroda, ugrožava njihova egzistencija i nacionalni interes.

"Srpska akademija nauka će dokumentaciju njenog odbora za Kosovo staviti na korišćenje državi u naporima da spreči eventualni prijem Prištine u Unesko", kaže njen predsednik Vladimir Kostić. Ona će uputiti u narednom periodu pismo nacionalnim akademijama širom sveta u kome će ukazati na opasnost promene civilizacijskog i svakog drugog konteksta srpske kulturne baštine. Ovo je, pored angažovanja predstavnika Srpske pravoslavne crkve, bila prva izjava koja dolazi izvan državnih struktura, a predstavlja delovanje naše najznačajnije naučne ustanove u aktivnostima koje do sada vodilo pre svega Ministarstvo spoljnih poslova Srbije kako bi se zaustavio prijem Kosova u Unesko. Samo oglašavanje SANU je od posebne važnosti jer se na taj način podstiče i uključivanje naše najšire stvaralačke i umetničke javnosti u ovaj proces, jer se na ovom pitanju pokazuje veoma jasno da li imamo aktivnu i delatnu intelektualnu i društvenu zajednicu, spremnu da bude deo napora da se sačuva naše kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji.

Sudećo po dosadašnjoj zainteresovanosti i angažovanju umetničkih i strukovnih organizacija iz oblasti kulture i prosvete, značajnih imena naše kulture i nevladinih organizacija, možemo slobodno reći da smo još jednom bili u prilici da se uverimo da u našem društvu ne postoji ozbiljna i delatna umetnička i intelektualna zajednica koja je posvećena zaštiti našeg nacionalnog interesa i identiteta. I sam nagoveštaj da će tzv. nezavisno Kosovo zatražiti prijem u Unesko morao je da aktivira celokupnu našu kulturnu i društvenu zajednicu u zaštiti i odbrani srpskih svetinja i ukupnog srpskog spomeničkog i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji. To se nije desilo (kao ni mnogo puta do sada), što jasno govori da i ovako značajno i sudbinsko pitanje ne može da pokrene našu kulturnu i intelektualnu zajednicu, inače utonulu u pasivnost, dezangažovanost i otužnu apatiju.

Zar je trebalo čekati poziv na angažovanje od Ministarstva spoljnih poslova, čija je i osnovna dužnost da se bavi odbranom državnih i nacionalnih interesa? Ali postoji dobar deo naše dobro etablirane umetničke zajednice koja dobro procenjuje da se odbrana srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji ne isplati, da nije ni dovoljno konjukturno, a može im zatvoriti pristup američkim i evropskim grantovima i projektima. A to se sve odvija u senci tvrdnje da moramo biti realni i priznati da je naša južna pokrajina definitivno za nas izgubljena. Još je interesantnije zašto nema jačeg i organizovanijeg reagovanja i angažovanja onih udruženja i uglednih stvaralaca koji znaju važnost i presudnost odbrane srpskog kulturnog i istorijskog nasleđa, pri tome se neprestano pozivaju na svoj patriotizam i zalaganje za srpski nacionalni interes.

Zar su važnije sitne, prizemne i kalkulantske politikantske igre u našem estradizovanom političkom životu od najšireg angažovanja za odbranu srpskog identita i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji? U svemu tome je najžalosnije ponašanje Ministarstva za kulturu i informisanje, koje je našlo za shodno da 27. avgusta 2015. godine pompezno objavi da se Vlada Srbije i ovo ministrstvo odlučno protive prijemu Kosova u Unesko.

Ovo je poručio ministar Ivan Tasovac u pismu generalnoj sekretarki Uneska Irini Bokovoj, kao i na adrese više od 190 ministara kulture zemalja širom sveta. Postavlja se veoma jednostavna dilema - gde je do sada bio naš ministar kulture, on kao da živi u nekom svom svetu, odvojen od realnosti, jer se oglašava, kao i uvek, sa velikim zakašnjenjem, a i to, očigledno, samo formalno. Zar nije bilo logično da se ministrastvo na čijem je on čelu javi i deluje čim se pojavila prva informacija o nameri Kosova da pokrene inicijativu za prijem u Unesko.

Ovakvo zakasnelo i rutinsko oglašavanje Ministarstva kulture ne govori samo o njegovom radu već svedoči i o tome na koji način se ova vlada suočava sa značajnim pitanjem odbrane našeg nacionalnog identiteta i dostojanstva.

Nastojanje Prištine da na mala vrata, preko Uneska, utre sebi put za prijem u Ujedinjene nacije mora da se što pre i snažnije vrati u žižu pažnje, posebno sada kada se očekuje primena parafiranih sporazuma, koji ne garantuju stvaranje uslova za trajno rešavanje kosovskog problema i obezbeđenje zaštite ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda.

Pitanje prijema Kosova u Unesko mora se posmarati kao deo započetog briselskog procesa normalizacije odnosa Prištine i Beograda, i tim više je naša bojazan opravdanija i razumljivija. Neophodno je da naša javnost, kulturna i intelektualna zajednica prevaziđu postojeću bespomoćnost i pasivnost i osnaže ceo proces odbrane našeg kulturnog nasleđa, istorijske svesti i nacionalnog dostojanstva. Važno je da budemo svesni nepovoljnih posledica koje bi donela još jedna izgubljena bitka za zaštitu interesa srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

O tom izazovu najjasnije se odredio Dušan Bataković: „U tom kontekstu, prijem samoproglašene `Republike Kosovo` u članstvo u Uneska ne bi imao samo političku dimenziju postepenog približavanja članstvu u UN, nego i versko-politički karakter, sračunat na preregistraciju srpskih u kosovske spomenike i, sledstveno tome, prenos nadležnosti za njihovu zaštitu sa srpskih na kosovske institucije. Kako bi eventualni zahtev Beograda za eksteritorijalnost najvećih srpskih manastira de fakto značio i priznanje nezavisnosti `Republike Kosova`, sva je prilika da će se trend daljeg osamostaljivanja Kosova poslednjih godina, posebno ohrabren Briselskim sporazumom, nastaviti, i to na štetu Srbije, sa nesagledivo teškim posledicama u godinama koje su pred nama. `Velika Albanija`zaista kuca na naša vrata.“