Treća Prizrenska liga i „akšam“ opštine na KiM

Juna 1878, odmah nakon pobede ruske, srpske i cnogorske vojske u ratu protiv Turske, u Prizrenu je grupa albanskih prvaka hitro reagovala, organizujući se u tzv Albanski prizrenski savez (Lidhja Shqiptare e Prizrenit), koji naša „istoriografija“ već decenijama od milošte zove Prizrenska liga. Naravno da je i to podmetnuto radi zamagljivanja suštine, kao da se radi o fudbalskoj ili NBA ligi, a ne o jednoj vojno-političkoj organizaciji i o jednom nacionalnom programu, suprotnom srpskom. Ovaj savez je postavio temelje jedne države, čiju realizaciju ovih dana bukvalno gledamo pred našim očima. Radi ostvarenja tog cilja dozvoljena su sva sredstva, pa i pakt sa „crnim đavolom“.

U toku nemačke okupacije 1943, organizovan je Drugi albanski prizrenski savez („Druga prizrenska liga“) uz zaklinjanje ocu Hitleru (baba-Hitler, kako su ga od milošte zvali), koji je potvrdio ciljeve prvog Saveza, zakleo se Nemačkoj i njenom vođi na vernost, i radikalizovao mere borbe.

Juče je (naravno u Prizrenu) održana zajednička sednica vlade Albanije i vlade „Republike Kosova“, koja se mirne duše može nazvati „Trećim prizrenskim Savezom“, koji po ekspanzionističkom karakteru nastavlja tekovine prva dva. To se očituje u tome što je za cilj odabran jug Srbije, i smesta je formiran fond za „pomoć Albancima u Bujanovcu, Preševu i Medveđi“.

Samuel Žbogar i Atifete Jahjaga

Naravno, ova otvorena pretnja u Beogradu ne nailazi na odjek. Šta još Albanija treba da uradi, da bi Srbija barem verbalno reagovala? Možda i bolje rečeno: koliko još vremena treba da prođe (ovim tempom, godina-dve), pa da nas Šiptari šamaraju po Beogradu, a da nâs policija hapsi jer smo im navodno psovali „majku šiptarsku“? Nemojmo se smejati, to se već dešavalo 70-ih godina prošlog veka.

Oliver Ivanović i Samuel Žbogar

U isto vreme dok se u Prizrenu svečarilo, i dok su se pravili planovi za dalje ugrožavanje Srbije, u Kosovskoj Mitrovici je specijalni predstavnik EU na Kosovu, Samuel Žbogar (otoič u Dečanima odlikovan ordenom Svetog Save prvog reda) iza zatvorenih vrata (kako će se po Majklu Devenportu i pregovarati sa Srbijom oko pristupanja EU) uvrtao ruke Vučićevim i Vulinovim političkim predstavnicima Srba sa severa, koji su naprasno shvatili da su izigrani, i da su oni u stvari funkcioneri jedne druge države, a to nije Srbija, a da oni to ne žele da budu.

Krstimir Pantić

Ali kasno! „Dala baba dinar da uđe u kolo, a dala bi dva samo da izađe“! Iz EU kola i iz velikoalbanskih čengela se ne izlazi tako lako. Zaboravili su kako su ljude silom i ucenama terali na izbore „republike Kosova“, čime su se sve služili radi falsifikovanja volje svojih sugrađana, a sada kad su već sa đavolom tikve posadili, hteli bi da budu malo i Srbi. Teško to ide jedno s drugim.

Elem, Žbogar ih je zaključao, opominjao, pretio i konačno počeo da iznosi neke smešne predloge. Nakon prvog sastanka ostavio ih je nekoliko sati da razmišljaju, a onda se vratio i doneo „ponudu koja se ne može odbiti“, što bi rekao Majkl Korleone.

Aleksandar Vulin

Žbogarov jezičak na vagi u ovom ubeđivanju bio je Oliver Ivanović. On je danima pre ovoga najavljivan kao osoba čija će uloga biti odlučujuća u ovom procesu, i koji je nakon svega što se ovih dana dešavalo oko konstituisanja lokalnih vlasti, postao faktički pobednik kosovskih izbora na severu, ako tu uopšte pobednika ima.

Osoba koja je sebe smatrala pobednikom do juče, Krstimir Pantić, shvatila je da nije bila favorit Beograda, kako se mislilo, već je to bio njegov oponent. Treba jedanput shvatiti da evropskoj Srbiji trebaju samo oni koji su spremni da idu do kraja. Kolebljivcima tu nema mesta.

Dekoncentrisan tim saznanjem i Žbogarovim „nepristojnim ponudama“, a pre konsultacija sa „državnim vrhom“ , Pantić podnosi ostavku na mesto Vulinovog zamenika. Usput onako u magnovenju otkriva šta mu je na duši, a to će ga politički skupo koštati. Ali barem smo iz prve ruke saznali sledeće:

Da su izbori koji su održani na Kosovu i Metohiji bili jedna velika prevara od strane međunarodne zajednice;

Da su predstavnici OEBS nakon što su preuzeli izborni materijal na njemu nalepili grb Kosova i natpis Republika Kosovo, i takav poslali u Prištinu;

Da je OEBS na taj način direktno priznao Kosovo kao nezavisnu državu, iako Kosovo nije članica te iste misije;

Da su predstavnici EU (čitaj Samuel Žbogar) pokušavali ih ubede„da zažmure na jedno oko i ponudili im nekoliko vrlo nepristojnih predloga”.

Da je Žbogar konačno doneo predlog po principu „uzmi ili ostavi“, da gradonačelnici u prisustvu novinara polože usmeno zakletvu (kao bajagi), a onda bez prisustva novinara potpišu izjavu na kojoj će biti grb Kosova prekriven stikerom (valjda nalepnicom);

Da je Oliver Ivanović, koji je osvojio šest odborničkih mesta u lokalnom parlamentu „lobista i zastupnik albanskih interesa na severu Kosova i Metohije“.

Da pošto je izgubio izbore za gradonačelnika Kosovske Mitrovice, a i nakon dogovora koje je postigao s Albancima, Ivanović pokušava da se izbori za mesto predsednika Privremene uprave u Kosovskoj Mitrovici, a što mu je obećao Slobodan Petrović, ministar lokalne samouprave, tzv. vlade republike Kosova i njegov venčani kum (Sic!), a sve zarad lične koristi i na štetu građana Kosovske Mitrovice, i da je na taj način po ko zna koji put prodao građane Kosovske Mitrovice.

Da je samo ovo pa je strašno, a ima toga još.

Ipak sednice su pod pritiskom Samuela Žbogara (a za sada se ne pominje ko mu je bio saradnik iz Beograda, jer bez Beograda se ovo ne bi moglo uraditi), održane ne samo iza zatvorenih vrata, već i u vreme kada se vampiri spremaju za noćni provod. Odbornici su po „akšamu“ potpisivali zakletve lojalnosti „republici Kosova“, čiji je grb bio prekriven nalepnicom, i to je navodno bio znak statusne neutralnosti. Sve i da jeste tako, a nije, ako je OEBS već jedanput lepio te grbove, šta ga sprečava da to opet uradi?

Sve u svemu ružno da ružnije ne može biti. Jučerašnji dan, i po onome što se dešavalo u Prizrenu i po onome što se dešavalo u Kosovskoj Mitrovici, može se sa sigurnošću svrstati u mračnije dane naše istorije. Ostaje da se vidi, da li će ogromna većina naroda koja nije dala legitimitet Velikoj Albaniji na novembarskim „izborima“, pre svega sa severa Kosova ikako reagovati na ovo nasilje bez presedana. Ili će apatija prevladati, do neke četvrte „prizrenske lige“.

Konačno u svoje lično ime, molim Njegovu Svetost, patrijarha Srpskog g. Irineja da povuče odluku o odlikovanju Samuela Žbogara, i svih onih koji rade protiv našeg naroda i naše države. Sve ovo gore navedeno je dovoljan razlog. Možda bi to bio simboličan čin, ali i znak nepristajanja na nestajanje srpskog naroda i srpske države. Ako to Crkva ne uradi, ko će?