Razgraničenje sa Albancima? Da, ali ne na Vučićev način

Danas je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio da je razgraničenje sa Albancima državna politika. Iako je predsednik Vučić odavno najavio razgraničenje kao svoj plan, ovo je prvi put da se to zvanično, praktično u obavezujućoj formi, i kaže.

Drugo, lako  je moguće da su Tači i Vučić uspeli da u privatnim pregovorima dovoljno približe stavove o razgraničenju, pa da je sazrelo vreme da se proces iz takoreći privatne sfere prebaci u političku. To bi značilo da su principi razgraničenja dogovoreni, čak i ako mape nisu do detalja razrađene. Mislim na principe koji se odnose na metod razgraničena (na primer, na nivou seoskih atara), na zaštitu srpskih kulturno-istorijskih dobara, na plaćanje kosovskog duga koga je Srbija do sada plaćala i plaća i dalje i slično. Bar bi trebalo da se na početku dogovore takvi principi, o čemu sam jesenas pisao. To verovatno znači i da je Vučić svečano obećao da će po razgraničenju usledeti priznanje Kosova, što je Albancima presudno važno.

Kako će se u Srbiji gledati na ovaj stav?

Mondijalistička strana srpskog političkog spektra želi rešenje spora po svaku cenu, ne pitajući šta košta, pa i po cenu unilaterlanog priznanja nezavisnsti Kosova od strane Srbije, bez ikakvih albanskih ustupaka.  Važno je samo zadovoljiti Evropsku uniju i otvoriti još dva poglavlja na bezizglednom putu ka Briselu. Da o papagajima iz pronatovske struje ne govorimo.

Radikalno-patriotski deo ne prihvata nikakve kompromise i teži punoj suverenosti Srbije nad pokrajinom. Nejasno je samo kako bi to moglo da se ostvari, odnosno kakav je njihov plan da pokrajinu vrate u okvire Srbije. Sudeći po nekima od njih (na primer, Ković) ideja je da Kina pobedi Zapad, postane hegemon i ispuni sve srpske želje. Ne znam samo zašto bi to ona učinila. Ne misle valjda da nas Kinezi obožavaju i da će sve učiniti da pravda pobedi na Balkanu. A i ta propast Zapada najavljuje se bar jedan vek, pa nikako da dođe.

Politička opozicija takođe odbija razgraničenje i drži se ustava Srbije i rezolucije 1244 kao svog programskog načela. To je razumljivo – nije njihov posao da rešavaju kosovski čvor – pa su gledali da zauzmu poziciju koja je protiv Vučićeve „izdajničke“, a da deluje poznato i smisleno. Međutim, problem opozicije sada je besperspektivnost njihovog programa, jer će rezolucija 1244, kako sada ide, otići u zaborav čak i pored zvaničnog Putinovog stava u njenu korist. Jer, iza stava o 1244 nikada nije stajao neki razuman plan.

Umereniji deo rodoljubive struje (gde sam i ja) spreman je na kompromis sa Albancima i uz razgraničenje, ali ne na svaki. Srbija ima svoje adute koje ne treba zanemariti tokom pregovora: prisutno stanovništvo, državno pravo, određenu podršku dveju velesila, promenjenu atmosferu na Zapadu, želju Albanaca da legalizuju samostalnost i slično. Nije malo, mada ni previše.

I šta će biti? Ko zna. Ukoliko bude razuma na albanskoj strani – pristojno razgraničenje bi moglo da bude moguće. A ukoliko ga bude samo na srpskoj (plačljivi Vučić), tada bi moglo doći do vrlo nepovoljnog ishoda po Srbe, odnosno da Albanci dobiju sve, a Srbi minimalnu korekciju granice u nekom sektoru, samo radi zamazivanja očiju.  Teško je verovati Vučiću posle svih izgovorenih laži.

Videti jop:

Časlav D. Koprivica: Zamrznuti konflikt, ili "umereno rodoljublje" - odgovor Bošku Mijatoviću

(Srbija i svet)