"Nezavisno Kosovo" 2008-2013.

Februar, 2008. Kosovo proglašava nezavisnost. Ljudi se u Beogradu okupljaju na poziv tadašnje vlade, u ogromnom broju (verovatno poslednji put) i stvar s početka izgleda kao sprovod. Zatim se pojavljuju večiti „momci“, guraju se kroz masu, pale Mekdonlads na Slaviji. Dalje ne znam, otišla sam kući.

Početak marta 2008. Na severu Kosova protesti. Novinari u hotelima. Srbi deluju jedinstveno, i nikome ne pada na pamet da izveštava o paljenjima u mešovitom naselju Bošnjačka Mahala. Smrznuti radnici suda u severnoj Mitrovici stoje po ceo dan i noć ispred zgrade. Onda neki tenk, i odjednom bodljikava žica deli hotel od suda. Ljudi uleću u hotelski restoran držeći se za glave, s ljudima ulazi i suzavac. Neko zaključava vrata. Čitav haos gledamo kroz velika stakla. Prvi put čujem: „Ne slikaj ništa“. Zašto? U takvim situacijama se ne slika. A šta radimo onda ovde? Nije važno.

Noć pre toga, a to je bila godišnjica 17. marta, Priština. Ulice su tople i lokali puni sveta. Sedimo kod glumca u kući, ljudi iz srpskog pozorišta i ja, i pijemo viski. Niti on slavi niti oni žale. Sve deluje kao da se dešava po ko zna koji put. Možda se i ne dešava ništa, ali ja to tada ne znam. Posle shvatam. Ne dešava se ništa. Samo su Albanci proglasili nezavisnost i to je sve.

Posle, to kad je završeno i paljenje i proslava 17. marta, sedim u albanskoj kafani u Bošnjačkoj Mahali. Sve je smešno. I kafana i Albanci i mi, nas nekoliko novinara, ko pijani turisti.

Onda neka rupa, polusuteren, kafana gde sedim s predsednicima srpskih opština s Juga. Pijani su. Zovem urednika i paničim kako su oni mrtvi pijani i kako će takvi da vode narod. Umiruje me, to je normalno u tim situacijama. Zna on da oni nikoga i nigde neće voditi, ja tada ne znam. Zato se ponašam blesavo.

Tada još uvek ne poznajem Srbe s Kosova. Uglavnom sam sa beogradskim novinarima i ljudima iz pozorišta – a oni se ne računaju. Hoću da kažem, nije to narod. To su neozbiljni ljudi koji se vesele i piju usred haosa. Zabavlja me to. I zamara.

Nekom novinaru razbili vilicu.

Nekoliko meseci kasnije. Idu bajkeri na Kosmet, i muzičari. Umesto na koncertu u severnoj Mitrovici završavam s onima iz pozorišta u motelu nekog Albanca. Pozorišni Srbi naručuju ko ludi, bahati su i prave se važni. Na kraju dolazi vlasnik i zabavlja srpsko društvo, pijano. Kako je i red. Onda vadi članski kartu DPK (Tačijeva stranka) i priča o ratu. Nudi Srbima (nama) najbolje sobe, besplatno sve, da se vidi kakav je domaćin. Ne dolazi u obzir, i vraćamo se na Sever. Tamo za inat pišem sve najbolje o koncertu koji nisam videla, a kojem su se ovi rugali. I pričali ko je uzeo koliki honorar. I beskrajno me nerviraju. Ponašaju se kao ostavljene devojke. Ne valja kad ih posetiš, mrze te kad ih ne posetiš. Ne shvatam koliko su u pravu.

Januar 2009, stanujem u Bošnjačkoj Mahali. Doručkujem u onoj albanskoj kafani sudžuk i ćevape. Vozikam se gradom s nekim bivšim braniteljem mosta. O toj „paravojsci“ posle pišem sve najgore. Ali tada mi je to jedini izvor informacija i jedina osoba koju ne mrzi da me vozika na svako božje „lice mesta“ gde je eksplodirala neka naprava. Nema povređenih, stanari nisu videli počinioce, načinjena manja materijalna šteta. Posle više i ne idem. Pišem na pamet, znam šta će reći očevici koji nisu videli ništa i znam šta će reći portparol kosovske policije za Sever. Posle me sramota što sam pisala sve najgore o tim mostadžijama. U stvari, kako kad. Upoznali me s nekim licima s poternica koja su pobegla od organa gonjenja, srpskih. Na Kosovo. Cela Mitrovica smrdi na naftu. I na pare. I ko zna šta još, što ću saznati kasnije i neću pisati. Odvratno je.

Taksisti uglavnom neće, kada padne mrak, da voze u Bošnjačku. Bežim i ja uskoro iz te „zone poverenja“ koju zovu „Čovićeva“. Tu se šetkaju i neke vehabije, pokazali su mi njihove radnje i kuće. Tada su mi smešni. Ne shvatam šta rade i šta hoće, sad pa i oni, na celu zbrku.

Zvečan je na brdu, večni grad. Zovu ga „mitrovačko Dedinje“. Imam kuću, gledam u brda, već mislim da ću tu ostati zauvek jer sam poludela. Baš me briga za eksplozije, počela sam da shvatam da se nešto važnije dešava.

Proleće 2009, mnogi uveliko idu u južnu Mitrovicu, u to vreme je gradonačelnik Bajram Redžepi, i uzimaju kosovska dokumenta. Nemam stomak da pišem o njima da su izdajnici, ja bih ih prva uzela.
Na leto 2009. Srbija ukida normalne lične karte za građane Kosova. mi smo ušli u bezvizni režim – oni nisu. Kada idu po vizu u Beograd, iz ambasada ih vraćaju u Prištinu. Kada dođu u Prištinu, traže im kosovska dokumenta. A ljudima s kosovskim dokumentima niko ne želi da daje vize. Često idu preko Makedonije. Ne znam kako, ali tamo im uspeva.

Srpske enklave na jugu su cele te zime, 2009, bile bez struje. Mi smo im govorili da ne plaćaju šiptarskoj distribuciji, a onda smo digli ruke. Namučili se ljudi, mesecima, bez razloga. Posle više nisu hteli ni da čuju za nas. Kažu: „Samo nemojte vi da nas branite.“

U Prilužju žive Srbi proterani iz Vučitrna. Tamo sede bez struje, isto zima 2009, i u Domu zdravlja jedan čovek počne o nekim silnim lekovima koji se šalju iz Beograda ali nikada ne stignu na Kosovo. Pokušavam da shvatim ali neće da detaljišu. Posle nekog vremena čujem da je direktor tog doma zdravlja umro. Koliko sam dugo ovde, već imam i pokojne poznanike.

Jedan radikal mi, još uvek je 2009, daje neka dokumenta. Ugovore o otkupu albanske zemlje. Hoće da napišem kako je predsednik opštine Severna Mitrovica lopov jer je sklonio pare na neki privatni račun. Ništa ne shvatam, pitam jednog od lidera Srba. Kaže, nikako, nikako, o tome se ne piše, to je tajni nacionalni plan. Otkup šiptarske zemlje. I onda prođe neko vreme i pošto Srbi nisu platili imanja, i Bog sveti ne zna ko je tu koga izdao i zašto, Albanci dođu i počnu da obnavljaju ta, neisplaćena, imanja. I onda neredi. Preko dana. Predveče mir.

Vozim kola bez tablica (uživam u blagodetima anarhije) i – ne da mi mira – nego odem u to naselje koje zovu Brđani. Lepo veče, sve mirno. Nemam baš neki osećaj za orjentaciju i izgubim se u naselju uskih uličica, uđem kolima u avliju nekim ljudima, Albancima. Kažem „Izgubila sam se“, smeju se. Pokažu mi put.

Posle neki mostadžija iz Zvečana, sedi stalno u kafiću ispred kuće gde stanujem, dobacuje mi. Ne plaši me nego me nervira. Sednem s njim na kraju („Šta je novinarka iz Beograd, nismo dobro društvo za tebe, a?“) i dva tri piva, skida majicu. Pokazuje ožiljke. Priča o zvukovima za vreme rata. Ništa ti ne znaš, novinarka. Ne znam. Ja sam 1999. provela između Novog Sada i Beograda, glavno je bilo snaći se za gorivo i cigarete (snašla se) i sve ostalo – ko letnji raspust. Shvatim da lupetam gluposti, prekasno.

Posle idem naokolo do kuće, da me ne vidi.

Onda se na par dana vratim u Beograd. Gledam svetla. Izloge. Grad koji noću živi. Niko se ne boji. Tek tad shvatim da je tamo dole stalno mrak, u stvari. Stalno. Čak i danju. I kad sija sunce, mrak je. Ali ne umem sada to da objasnim.

U centru severne Mitrovice izbeglice. U staroj školi, napušteni, izludeli, stari i nemoćni Srbi iz Hrvatske. Pitala sam lidere zašto im ne pošalju makar medicinsku pomoć. Kažu, nije deo projekta. U Gračanici izbeglice u kontejnerima. Za njih kažu: „More pusti uh, prodali zemlju i sad čekaju stanove“. Žive u kontejnerima da bi jednom dobili stan?

Onda ne mogu više. I kod Vučitrna – Malen Banjska. I mislim da sam milion puta pisala o njoj, ali tamo je bila jedna učiteljica. I nabrajala je mrtve u familiji. I muža, i brata, i koga su oteli i koga ubili... I kao majka devet Jugovića, tvrda srca bila, i od srca suzu ne pustila. Dok se ne seti crkve, svetog Nikole, Nikole koji je leteo i preletao s jednog brega na drugi, da ga turska ruka ne uprlja. A onda ga Šiptari spalili. I tu staneš. I nemaš reči. I ne možeš ni da ustaneš i ne možeš da ostaneš, a zovu te i već spremaju postelju, strah te je. Ne onih koji pale. Nek pale. Nego onih preživelih, i svega što od njih možeš da čuješ. A posle ne znaš šta s tim da radiš.

Kosovski izbori, jesen 2009. Na dan kada je umro patrijarh Pavle. Na Severu viču, „Nikad! Izdaja“. Na Jugu znaju, kažu: „I vi ćete uskoro.“ Prestonicu ne zanima. Idu ljudi, iz tadašnjeg Ministarstva za KiM, i prete. Po jugu Kosova prete i kažu, ako izađete na te izbore nećete više primati plate! Novine pišu gluposti.

Onda prođe i to. I bude 2010. godina, i opet zima i sad Gračanica. Neki se žale, išli peške do Čaglavice da mole za neko imanje. Da prodaju valjda. To za vreme rata. Neki mole da im se dete zaposli u Domu zdravlja, ne pitaju za cenu. Pomislim, mogla bih. Onda pomislim, ma kako bih mogla? Nikako. Ne zbog toga što sam poštena. Samo gadljiva.

Užasne su noći u Gračanici. I ne valja spavati u prizemlju. Preko puta kuće u kojoj sam se obrela, bela vila. To je vlasništvo Haradinaja. Vodi neki crni Slaviša. Javna kuća. I kockarnica. Sad prazno. To jest 2010. godine prazno. Al­­' ima drugih. Neki ljudi, imena ne pamtim, povedu me jer sam novinarka (znam, i njima je smešno – kakva budalasta funkcija) u javnu kuću. Odvratno mesto. Stižu flaše viskija. Nema struje. Peva neki Ciganin. I „devojke iz Srbije“ igraju za oko tridesetak evra na veče. Navodno studentkinje, svi se s njima izruguju. Siromašne, iz „doline gladnih“ (Niš, Kruševac...).

Upoznaju me s gazdaricom na lokal. Plava, blajhana, kratkokosa, nije s Kosova. Posle se kandidovala da bude neki đavo u parlamentu. A to je već 2011. Ili 2012.

Od leta 2010. ne idem na Sever. Nešto me plaši. Nije anarhija. Jer anarhija koju sam upoznala između 2008. i 2010. jedna je strogo kontrolisana anarhija, i tada gineš samo ako to odgovara nekom važnijem od onih koji ti se čine važnim. Instinkt ti kaže – a nemaš čega da se bojiš. A 2012. kaže – Beži odavde da te niko ne prepozna, da te niko ne vidi. I tada, a to je bilo vreme barikada Borka Stefanovića i malo posle (kad se predomislio), tada su Mitrovicom jurila silna kola, muzika je treštala iz lokala, u zgradama su, navodno, stajali momci iz civilne zaštite. Da se vidi ko gde i kod koga ide.

Noć jednu nisam smela da ostanem. Nego samo na Jugu. Među nekadašnjim „izdajicama“, ili među onima koje je Srbija ostavila dovoljno davno da shvate stvari. I ne gaje lažne nade.

Godine 2012, došli su „njihovi“ na vlast u Srbiji. Kad kažem njihovi, mislim na ove na koje su se pozivali mnogi tužni ljudi sa Severa i stavljali ruke u vatru da će (p)ostati deo Srbije.

Neće, kao što se znalo i 2009, a verovatno i mnogo ranije. Osećalo se da neće, svakog meseca je Sever bio sve dalje od Srbije ali niko nije hteo (smeo) da prizna. Sever je previše želeo da ostane u Srbiji, da bi to naglas rekao. Srbija je Kosovo izgubila i sa njim i Sever, i nije smela naglas da kaže. Dakle tišina, a sve se zna (kako je to već u manjim mestima).

I onda ti „njihovi“ koji se hvale izgubljenim ratovima, kao da se radi o ljudima s amnezijom, sada objašnjavaju i nama i Kosovcima (a ne znaju ni da se Srbi s Kosova ne zovu Kosovari – što je albanska reč, nego Kosovci, srpska), dakle objašnjavaju loše naučene fraze o evropskom putu. Sa simpatijom ih gledaju Albanci (kako i ne bi) i sa tužnom samopotvrdom, koja kaže „znali smo“, gledaju ih Srbi.

Dovoljno sam dugo u Beogradu (posle mojih kosovskih ciklusa) da znam koliko nas ne zanima. I koliko smo naivno poverovali u priču o nekim milijardama koje idu na Kosovo koje je balast. Rešili smo se balasta i siromašniji smo nego ikad. Pa kako sad to?

Dovoljno sam dugo bila na Kosovu da znam da nikakve milijarde fizički nisu ni stizale na Kosovo. Stizale su fakture. Novac je ostajao u Beogradu, opran i čist ko suza.

I dovoljno sam bila, šetala uličicama Orahovca, vozila se Prokletijama i u čudu gledala Prizren, dovoljno dugo da znam, sasvim sigurna u ono što kažem – mi ne znamo šta smo izgubili. Mi predstavu nemamo.