Neko je rekao nezavisnost?

Politika se kao umetnost mogućeg po svom strukturnom određenju opire ideji konačnih ishoda i završene situacije. Ona se uvek odvija ispred golom oku vidljivih realpolitičkih događaja, u sferi potencijalnosti koja se nikada ne može do kraja instrumentalizovati i predstaviti u pojednostavljenoj šemi „sredstvo–cilj–rezultat“. Stoga nije nužno posmatrati stvari sub specie aeternatitatis da bi se znalo da Srbija u ovom trenutku vodi jednu od odlučujućih kosovskih bitki koja ni u kom slučaju nije okončana i o čijem kraju će – kao i o sveukupnoj srpskoj politici prema Kosovu – moći legitimno da se sudi tek kroz koju deceniju.

Ono što je sada prilično izvesno je da je srpska politika prema Kosovu prethodnih meseci, kao i tokom pregovaračkog procesa, demonstrirala jedinstvo, odlučnost, konstruktivnost i principijelnost ostajanja u granicama međunarodnog prava. A činjenica da zvanična politika Srbije u tom specifičnom međuvremenu u kojem se u više navrata izborila za „dodatne produžetke“ ipak nije uspela da odvrati vodeće zapadne zemlje od ideje o kosovskoj nezavisnosti, međutim, ne povlači sa sobom nužno ma kakav prigovor kvalitetu vođene politike. Baš kao što ni tzv. nova albanska deklaracija ne znači da je Srbija izgubila bitku i da ćemo u narednom periodu biti svedoci okončanja nezaustavljivog procesa. Paradoksalno i logično: srpska borba za Kosovo i Metohiju u izvesnom smislu nalazi se tek na početku. Tačnije, ako je NATO bombardovanje predstavljalo prvi čin u fazi nasilnog otimanja dela teritorije jednoj suverenoj zemlji, a samovoljno albansko proglašenje poslednji čin razvoja te neslavne ideje, onda se upravo sadašnjom situacijom otvara mogućnost i realnost novih početaka i politički prostor za razvoj drugačijih ideja. Dodatno, konkretna situacija novonastalog konteksta kvazidržave u zemlji Srbiji, tzv. nove realnosti koja daleko više postoji na virtuelnom nivou kao plutajuća postmodernistička polurealnost – od nekih priznata i od mnogih nepriznata, labilna, vrlo zavisna i sasvim neodređena – upravo znatno pre može dovesti do ozbiljnijih preispitivanja i novih zaokreta.

Zato svaka dilema o pitanju da li je Srbija mogla učiniti nešto drugo ili više od onog što je u prethodnom vremenu učinjeno da uopšte i ne dođe do ove farsične epizode (osim što baca loptu u pogrešno dvorište odvraćajući pažnju kako od dugogodišnjih strateških motiva i odlučnosti SAD i NATO da uspostave sopstvenu novu kvazidržavu, sledeći u isti mah ideju Mortona Abramovica o rušenju postojećih međunarodnih institucija, tako i od činjenice da do poslednjeg časa zapravo nije bilo izvesno da će Evropa u kosovskoj bici potpisati sopstveni poraz) zanemaruje osnovni momenat – da je duboka podeljenost zemalja i unutar SB UN i EU, kao i mnogih drugih država, upravo i nastala kao rezultat srpske diplomatske ofanzive i politike suverene demokratije i prava suprotstavljenoj politici sile, baš kao što zanemaruje značaj kolateralnih potencijalnosti novonastalog konteksta.

Iz tih razloga, svaki zaključak koji bi se kretao u pravcu toga da je srpska politika prema kosovskom pitanju u proteklom periodu bila neefikasna, neadekvatna ili nedorasla zadatku – osim što sadrži neutemeljenu dozu kritike ili samokritike – zapravo počiva na pogrešnim premisama. Na sličan način, u ideji da je pretnja upotrebom sile ili upotreba sile u prethodnom ili narednom periodu mogla preokrenuti tok događaja zaboravljaju se dve stvari: da sa realpolitičke tačke gledišta čak ni složeno pitanje odnosa SAD–Rusija zasada nije dovelo do takvog preobraćenja, a da se, sa druge strane, pozicija principijelne demokratske politike nalazi u jednoj vrsti odnosa međusobnog isključenja sa takvom retorikom. Kao i da je baš zahvaljujući demokratskom i mirnom držanju Srbija ne samo zadobila mnoge podrške već i potvrdila svoj evropski identitet.

Da su stvari sa tzv. albanskom deklaracijom o nezavisnosti južne srpske pokrajine izuzetno komplikovane upravo i na realpolitičkom planu – čak i sasvim nezavisno od principijelne demokratske politike Srbije, Rusije i mnogih drugih zemalja – jasno je čim se ima u vidu da je kosovsko pitanje deo znatno širih previranja na međunarodnoj političkoj sceni, čiji tok narednih meseci nije lako predvidljiv. Donekle paradoksalno, a donekle upravo posledično zahvaljujući principijelnosti i istrajnosti srpske pregovaračke pozicije i odlučnom stavu Ruske Federacije, debata o pitanju statusa Kosova obnovljena je u analitičarskim krugovima i u samom vrhu Bušove administracije upravo u prethodne dve nedelje. Porast zabrinutosti u republikanskoj stranci SAD, delimično i među demokratama, praćen javnim angažovanjem bivšeg američkog ambasadora u UN DŽona Boltona, bivšeg američkog državnog sekretara Lorensa Iglbergera i bivšeg pomoćnika sekretara za odbranu Pitera Rodmana, kao i univerzitetskih eksperata za Rusiju poput Roberta Legvolda, ili eksperata za međunarodno pravo poput Rut Vedžvud, a takođe i zahvaljujući otvorenim polemikama kao što je ona između Dimitrija Sajmsa i Frenka Viznera – pre svega je uzrokovan procenama da će kosovsko pitanje bitno narušiti ionako krhke američko–ruske odnose , pri čemu može predstavljati opasan presedan za druge slučajeve u regionu i svetu i nepotrebno destabilizovati Balkan.

Da se prisetimo: upravo odbacivanje Ahtisarijevog plana kao rešenja za status Kosova pre nekoliko meseci označilo je početak povratka Rusije kao ozbiljnog igrača na svetsku političku scenu i signal nove političke moći sa Istoka. Zato se glavni razlog sve većeg broja disonantnih tonova u SAD i narastajućeg skepticizma u pogledu američke politike forsiranja nezavisnosti srpske pokrajine prevashodno i odnosi na činjenicu da će Rusija – i to ponajviše upravo prema procenama eksperata SAD – u neposrednoj budućnosti nastaviti da jača na diplomatskom, ekonomskom, vojnom, a posebno energetskom planu.

Priznanjem tzv. nezavisnosti Kosova od strane SAD i vodećih zemalja članica EU otvara se, dakle, novo poglavlje konfrontacije i zaoštravanja odnosa između SAD i Rusije , kao i Rusije i EU , i ulazi u period u kojem će eventualna očekivanja Zapada o pasivnosti Moskve biti izneverena taman u onoj meri u kojoj su se pokazale neosnovanim prethodne nade da do ozbiljnijeg ruskog protivljenja ideji nezavisnosti neće ni doći. Činjenica da čak ni vrh američke administracije, ni relevantna stručna javnost u SAD više nisu jedinstveni u pogledu odluke o priznanju nove kvazidržave samo je jedan od značajnih indikatora provizornosti, krhkosti i nedovršenosti planiranog kosovskog projekta.

Za zajednicu EU stvari stoje još kudikamo gore. Nije reč samo o tome da se unutar same Unije nije uspelo postići željeno jednoglasje (najmanje šest zemalja članica neće priznati Kosovo za zasebnu državu), već i o daleko složenijoj činjenici da je EU nelegitimnom odlukom o slanju misije „Euleks“ i preuzimanjem na sebe ostvarenje scenarija tzv. nezavisnosti direktno prekršila sopstvene principe na kojima je osnovana (Ugovor o EU i Ugovor o osnivanju EZ), čime je posvedočila da još ne postoji kao samostalan politički subjekt nezavisno od SAD. Za Evropsku uniju ovakav ishod je zapravo višestruko frustrirajući s obzirom na to da nelegalnim priznavanjem Kosova dovodi u pitanje ne samo sopstvene vrednosti i svoj formalni identitet kao saveza, već otvoreno staje na stranu politike intervencionizma, dok se, sa druge strane, realna moć Rusije i njen ugled kao branioca međunarodnog prava koji je na strani politike demokratije nalaze u dodatnom porastu.

Osim što, dakle, de jure Kosovo i Metohija ne postoji kao nezavisna država i što na nivou legaliteta nije reč čak ni o situaciji pravnog vakuuma već izričitog pravnog nasilja i anomije, tj. stavljanja s druge strane zakona, južna srpska pokrajina čak ni de facto ni na jednom nivou ne može da funkcioniše kao samostalna jedinica, i svi su uslovi da će u narednom periodu ona najviše podsećati na delimično paralizovan entitet pod svojevrsnim i višeznačnim civilnim i vojnim međunarodnim protektoratom.

Upravo iz tih razloga u periodu koji sledi najbitnije je delovanje Srbije. Sa jedne strane, to se odnosi na izgradnju i funkcionisanje institucija, ekonomsko ulaganje u pokrajinu i pojačavanje svakog oblika realnog prisustva Srbije na Kosovu, dok sa druge strane podrazumeva ozbiljno preispitivanje i razradu diplomatske strategije zasnovane na demokratskoj volji naroda prema kojoj je očuvanje južne srpske pokrajine najvažnije državno pitanje – a takođe volje koja sadrži većinsko opredeljenje za evropske integracije samo i ukoliko cena za to nije implicitno ili eksplicitno prihvatanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Ova vrsta srpskog jedinstva nesumnjivo je najjači argument za delotvornost politike u narednom periodu.

A godine koje su pred nama biće pre svega presudne upravo za Evropu. Evropski identitet, kao i zamisao Evrope kao zajednice, moguće je tumačiti ili kao zajednicu zasnovanu na vrednostima ili kao zajednicu zasnovanu na pravu. Poraz Evrope na Kosovu po oba osnova iz temelja je, na taj način, doveo u pitanje sâm opstanak prvog transnacionalnog saveza u istoriji. U vremenu koje dolazi ili će doći do daljeg procesa kršenja međunarodnog prava i rušenja postojećih međunarodnih institucija i saveza (u slučaju u kojem nije izvesna ni sudbina opstanka EU), ili do ozbiljnog redefinisanja i reinterpretacija događaja i vodeće politike. A pitanje koja ideja će prevladati u SAD, kao i u EU, biće predmet političkih sukoba i otvoriće novo poglavlje u međunarodnim odnosima.