„Multietnika“ i Kosovo

„Multietnika“ je, već duže vreme, jedna od najčešće upotrebljavanih reči kada je reč o Kosovu. To je reč koju svi vole i svako ko želi da piše o Kosovu (ili da se bavi njime na bilo koji način) mora da se i na to osvrne. Što se tiče pisanja, volela bih da napomenem da svi mi koji smo sa ovih prostora možemo samo da zavidimo stranim novinarima, jer je ta naša „kosovska multietničnost“ neuopredivo zabavnija iz ugla nekoga ko nema veze sa Srbijom, Kosovom, i uopšte srpsko-kosovskom problematikom. Mi, za razliku od njih, celoj problematici moramo da pristupamo sa dozom opreza (što, opet, pomalo loše utiče na verodostojnost naših izveštaja). Dakle, multietnika na Kosovu. Priča o više naroda, mada je zapravo reč o dva (bez želje da umanjim značaj Roma, Goranaca, Turaka, Bošnjaka, pa čak i Slobinih Egipćana, te nekolicine Alškalija i možda još ponekog) koji se među sobom razlikuju i ne vole se baš preterano, ali su iz nekog razloga prinuđeni da žive zajedno, i sada bi trebalo da se nekako slože. I da svima bude dobro. 

 Multietnika I – Moj taksista Šiptar

Kako mi je vrlo brzo postalo jasno da neću mnogo videti od Kosova ukoliko se što pre ne „osamostalim“ kada je reč o prevozu, nakon kraćeg raspitivanja pronašla sam „svog Šiptara“, taksistu iz južne Mitrovice, koji me je vozio gde god bih poželela da idem južno od Ibra po mnogo povoljnijoj ceni nego njegove srpske kolege. Prva destinacija bila je Priština. Iz Zvečana do „Istočnog mosta“, koji spaja ili razdvaja severnu od južne Mitrovice u naselju Bošnjačka Mahala, vozio me je srpski taksista i kada smo stigli do automobila šiptarskog taksiste – koji me je, po dogovoru, čekao na mostu – Srbin je izašao iz svojih kola bez tablica i tri puta se poljubio sa svojim albanskim kolegom. Kasnije sam, tokom vožnje do Prištine, od „svog Šiptara“ saznala da je pre rata živeo u severnoj Mitrovici i da „puno ljudi zna“.

Iako smo se dogovorili da me u Prištini sačeka sat–dva, koliko da napravim reportažu o Srpkinjama koje rade na RTK (Radio-televizija Kosova), moj dobri taksista Šiptar proveo je čitavih pet sati u kolima ispred zgrade televizije. U međuvremenu, ja sam sa urednikom nekakvog multietničkog programa išla na ručak, šetala gradom, pila kafu sa dve Srpkinje koje rade na radiju i za sve to vreme napravila jednu prilično dosadnu i nategnutu reportažu u kojoj se nije radilo ni o čemu, jer su svi moji sagovornici (i taj urednik Albanac i ove dve novinarke Srpkinje) pričali istu praznu priču, koja se cela svodi na nekoliko naučenih floskula o „integraciji“ već-nekoga u već-nešto, te o „implementaciji“ određenih „multinacionalnih projekata“ iz čega se jedino moglo zaključiti da su svo troje uredni polaznici svih mogućih seminara i treninga koji se u ovom trenutku održavaju u Prištini.

Kao što nije teško pogoditi, jedina prava priča, koju doduše nisam opisala u svojoj reportaži iz Prištine, jeste ona koju sam po povratku čula od svog taksiste – Šiptara.

Kada smo se moj domaćin – urednik „multietničkog programa“ i ja vratili iz obilaska centra grada, na vratima RTK-a čekao je taksista vidno uzrujan zbog mog velikog kašnjenja. Moram da naglasim, on nije bio ljut, bio je uznemiren i zabrinut, što ga je u mojim očima učinilo još simpatičnijim nego što je to već postao tokom prve vožnje, pričajući mi kako bi voleo da „ide u severnu Mitrovicu, ali ne sme“. „Da nisi novinarka“, rekao je čim nas je ugledao, „ja bih mislio da si ti pobegô“. Ne znam da li je hteo da kaže da misli da novinari ne beže taksistima i da uvek plaćaju vožnje ili se zabrinuo jer veruje da se novinarkama dešavaju neprijatnosti – tek sve ovo zajedno, uz to što mi se obraćao u muškom rodu, učinilo ga je meni nesvakidašnje dragim. Pre povratka je pristao da ga častim kafom u Prištini, ali nije hteo da prihvati da mu platim više od dogovorenih 20 evra za ovo celodnevno čekanje i vožnju. Ispričao mi je da je samo jednom bio u Beogradu posle rata (’99), ali da svi njegovi „kad se razbole idu samo u Srbiju“. Kasnije sam od mnogih čula da je to istina, i da veliki broj Albanaca sa Kosova ide uglavnom na VMA, jer još uvek nemaju poverenja u doktore iz Prištine. Zatim se dugo žalio na „KS“ tablice na kolima, jer „sad ne znaš ko je odakle – svi su KS. Ne postoji više ni Mitrovica, ni Priština, ni Dečan, ni ništa“, objašnjavao mi je, „sve KS i ne znaš ko je ko“.

Pričao je kasnije o krizi i tome kako su svi nezaposleni, kako „nije dobro otkad smo država“ jer sad više „nigde ne može da se ide“. A gde bi moj taksista Šiptar išao? On bi na more u Grčku ili Crnu Goru. A zar nije Crna Gora priznala Kosovo? „Ma jeste, al’ nas sad baš ne vole.“ Moj taksista, istina, nije mislio na Ulcinj ili Adu Bojanu, gde su uglavnom njegovi sunarodnici, nego se njemu jednom jako dopalo „u Kotor i u Herceg Novi“.

O tome, nažalost, polaznici seminara o multinacionalnom društvu na Kosovu i o političkoj korektnosti ništa ne uče. O tome da, u ovom trenutku, na Kosovu ima puno Albanaca koji nisu srećni u „novoj državi“, koji su išli u srpske škole i tamo učili i jezik i istoriju, da su gledali srpske filmove i da znaju imena skoro svih poznatijih srpskih glumaca i pevača, i da je ta, na brzinu sklepana i neprirodna albanska država na Kosovu, jednako nasilje i nad njima kao i nad Srbima koji, čak i kada bi želeli, ne mogu da je prihvate.

Multietnika II – Istorijska rasprava ili stari Šiptar recituje Smrt majke Jugovića u jednoj kafani, u Bošnjačkoj mahali

Problematično mešovito srpsko–albansko naselje, Bošnjačka Mahala, uprkos (ili baš zahvaljujući) činjenici da se tamo okupljaju pripadnici zloglasnih službi kakva je ROSA, ili kakve su vehabije i raznorazni belosvetski doušnici, idealno je mesto za pokazivanje svakom radoznalom gostu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog jedne šiptarske kafane koja je veoma poznata čak i među stranim novinarima i za koju može da se kaže da je uveliko turistička atrakcija.

Kafana se, kao i mnoge druge stvari na severu Kosova, zove naravno „Trepča“. Neobičnog starog gospodina, koji je glavni lik ove priče, upoznala sam kada sam prošlog marta prvi put u životu boravila u Mitrovici, i na Kosovu uopšte, pa i u toj kafani „Trepči“ ili „Kod Šere“ (kako Mitrovčani, po gazdi, zovu ovo mesto). Sećam se da smo te večeri, nekoliko dana posle nereda pred mitrovačkim sudom kada je Kfor hapsio srpske sudije, Nebojša Jevrić, direktor mitrovačkog pozorišta, i ja bili jedini Srbi u Šerinoj kafani i da je za naš sto u jednom trenutku seo i moj glavni junak, neobični stari gospodin – Albanac.

Tada nam je, praveći se da ne primećuje da je na stolu uključen diktafon, „otkrivao“ kako je Slobodan Milošević trebalo da bude krunisan za kralja, na Gazimestanu, ali se tome, kako smo saznali od njega, usprotivio patrijarh Pavle. To je bila zabavna priča, namenjena beogradskim novinarima: on je sad kao glupi Albanac, deda koji svašta priča, a mi se kao smejemo, i to je neka blesava igra na koju svi pristaju, kao što seljaci na pijaci umeju da izvode gluposti kako bi zamajavali kupce. 

Kasnije, kada sam posle godinu dana i sama kratko vreme stanovala u Bošnjačkoj Mahali, umela sam da svratim „Kod Šere“ na ćevape ili sudžuk i viđala sam ponekad tog gospodina kako sedi za nekim stolom, ne pokazujući posebno zanimanje za mene iako je bio prisutan čak i kada sam pravila reportažu o njihovoj kafani, razgovarala sa Šerom i fotografisala zidove na kojima su raširene zastave skoro svih zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo, kao i beretke sa oznakama UČK, značke, bedževi i fotografije njihovih boraca.

Onda sam jedne večeri, baš uoči Uskrsa, ni sama ne znam šta me je navelo na to, dovela jednu svoju prilično nepripremljenu gošću iz Beograda baš tamo, u Mahalu, u Šerinu kafanu. Važno je reći da je moja gošća jedan ozbiljni i veliki nacionalista, osoba kojoj parole kao što su „Pravoslavlje ili smrt“ ili „Sloboda ili smrt“ nimalo ne bodu oči, ali ja sam računala na to da ona poseduje potreban nivo socijalne inteligencije da nas na ovom mestu neće dovesti u nepriliku. U stvari, više sam se oslonila na to da se „Kod Šere“ ipak svi znaju, da Šera zna da sam ja novinarka i da je ovo mesto zapravo bezopasno, iako ne odaje uvek takav utisak. Ali, na kraju, istina je da sam se pokajala čim sam prvi put čula moju gošću gde „naseda na provokaciju“ i ulazi u debatu zvanu „čije je Kosovo“.

Uglavnom, jedva da smo i provirile u kafanu „samo da joj pokažem sva ona znamenja po zidovima“, kada je gazda Šera ustao da nas pozdravi i uveo nas. Za našim stolom nedugo potom našao se i stari gospodin. Ne znam da li treba naglašavati da smo nas dve, osim što smo bile jedine Srpkinje u lokalu, bile i dve jedine žene. Međutim, Albanci u urbanim sredinama navikli su da se srpske žene „slobodnije“ ponašaju, što se ogleda u tome da oni „tolerišu“ običaj srpskih žena da bez muške pratnje sede u kafanama. Njihove žene, još uvek, ne sede ni sa, ni bez pratnje, a u javnosti se mogu videti eventualno za tezgom, kao prodavačice. Ukoliko su starije od tridesetak godina ili ukoliko ne pripadaju nekom posebnom „višem“ sloju, koji ne zalazi na ovakva mesta.

Dakle, za stolom u kafani „Kod Šere“, u Bošnjačkoj Mahali, veče pre Uskrsa, sedele smo moja beogradska gošća i ja sa dva Šiptara – Šerom i starim gospodinom koji je u jednom času počeo da recituje Smrt majke Jugovića. „Kakva provokacija!“ čudila se kasnije moja gošća. „Ovaj je neki opasan šejtan“, ponavljala je.

Zašto pišti Damjanov zelenko; Jal je žedan vode sa Zvečana – zaista čudno zvuči iz usta jednog osamdesetogodišnjeg Šiptara, posebno imajući u vidu ono što nam je, kasnije, o sebi ispričao – ukoliko je, naravno, pričao istinu. Naime, gospodin je studirao na sarajevskoj Medresi, ali se, kako je rekao, nikad nije bavio teologijom. Međutim, skoro svaka njegova rečenica ima jedan prizvuk, moglo bi se reći, čiste metafizike. A životna priča je čak „standardna“ za jednog Šiptara njegovih godina koji je bio mladić ’44, u zrelim godinama ’68, a deda ’99, ’04. i ’08.

Putovao je po Evropi, posebno je često išao u Nemačku. Šta je radio u Nemačkoj? Svašta je radio. Bio je i taksista, i električar, i gradio je kuće... U Beogradu je jednom bio uhapšen i proveo je nekoliko godina u zatvoru. Zašto? On se ne seća. Sada živi „iznad Mitrovice“, šta god to značilo.

Naizmenično nas je zabavljao i provocirao pitanjima poput „A je l’ vi uopšte znate zašto je ubijen Draža Mihajlović?“ ili „Zbog čega kažete Stefan Dečanski kad on nije iz Dečana?“. On i njegov prijatelj Šera ponašali su se prema nama u isto vreme i onako kako se meštani ponašaju prema turistima, sa tom razlikom što nama nije bilo dopušteno da bilo šta platimo, i kao što se verovatno ponašaju pobednici prema onima koji su izgubili rat i zemlju, samo što toga još uvek nisu svesni, pa nam je čak, u jednom trenutku, ovaj stari gospodin rekao da „istorija nije više važna“, kao što ni „ime neke zemlje nije više važno“, a ni „jezik nije važan“, mada je on u prednosti jer on zna naš, a mi ne znamo njegov. „Istorija je ono što se dešava na pozornici kada se spuste zavese”, rekao nam je.

Šta želim da kažem? Stari Šiptar u kafani svakom svojom pričom ili dosetkom koja u nekom momentu deluje zaumno, a već u sledećem ima prizvuk nekog „višeg“ saznanja, upravo naglašava starost srpske kulture na Kosovu. On ne samo da ne osporava činjenicu da je Kosovo srpsko, on insistira na njoj. Međutim, šta on sve vreme govori? Da se „kolo sreće“ okrenulo na njegovu stranu, ali da ni to ne mora da bude zauvek. Na kraju, i Skenderbeg se zvao Đurađ i pred kraj života, posle svih ratova, vratio se u hrišćanstvo. Nije nepoznato ni to da su Jašarijevi srpskog porekla, da su iz Brnjaka u Ibarskom Kolašinu, i da se neki njegov pradeda pomuslimančio kada je ćerka bega za kojeg je radio rodila njegovo dete. Da ga beg ne bi ubio, Kokerić je postao musliman, a jedan od njegovih potomaka bio je i Adem Jašari. Znakovito, kao i mnoge druge priče o Kosovu.

Još par reči o Mahali – Nevidljivi spomenik UČK, „Kosovo je Srbija“ i benzinske pumpe

Na samo desetak metara od ove kafane nalazi se Ministarstvo za Kosovo i Metohiju ispred koga je ceo zid oblepljen crvenom plakatom na kojoj velikim belim slovima piše „Kosovo je Srbija“. A na nešto manje od sto metara u drugom pravcu, na poljančetu ispred zgrada koje su nedavno sazidane za interno-interno raseljene Srbe, stoji spomenik UČK borcima, a na njemu i pored njega uvek bar jedan venac i cveće.

Neobično je da se ovom spomeniku ništa nije desilo čak ni kada su u decembru prošle godine goreli pojedini albanski lokali, ni tokom tuča Srba i Albanaca, pa ni kada su zimus eksplodirale bombe po „rizičnim“ krajevima severne Mitrovice. 

Ne postoji nijedan političar sa severa koga nisam pitala kako to da ovaj spomenik nikome ne smeta, a smetaju nam albanske kuće na Brdu ili albanski lokali kod „Istočnog mosta“? Ne postoji nijedan mlađi čovek koji se hvalio da je bio hrabri učesnik u „decembarskim neredima“, a da mu nisam postavila isto pitanje. Svi su mi odgovorili da „nisu primetili spomenik“. Međutim, pored mene, za ovaj čudni „znak pored puta“ koji izgleda ne može svako da vidi, znaju i svi oni koji su se protivili neredima u decembru i aprilu i maju.

Multietnika III – Ponovo kafana u Mahali i „kupoprodajni ugovori“

„...Kafana ’Trepča’ poznata je po tome što u njoj sede svi, Srbi i Albanci, vojnici Kfora, pripadnici kosovske policije, rezervisti UČK, ali i bivši pripadnici srpske vojske, ’mostadžije’ i mnogi drugi. Ovde se sklapaju poslovi, prave kupoprodajni ugovori, trguje se svim i svačim, a gazda kafane, Šera, sa ponosom će vam naglasiti da on ’nikada, nikada nije imao problema ni sa Srbima, ni sa Ciganima, ni sa Albancima...“, pisala sam zimus u svojoj reportaži. 

„Mene ne interesuje ko će šta da radi“, pričao je tada Šera u moj diktafon, smeškajući se, svestan da je meni to što on priča zanimljivo, ali da sasvim sigurno nemam predstavu o čemu se zapravo radi. „U kafani čovek može da se dogovori i oko ubistva, krađe, prodaje kuće, auta, svega. Sve se dogovara u kafani, ali van kafane se obavlja. Ovde ne! Niko nije imao problem, ja svakome mislim dobro, koje god vere i nacije bio... Ima puno profesora, žele da dođu ovde da pričaju sa kolegama, da se druže, a ne smeju. Dolaze tajno da se sastaju, da ne bi imali problema.“

Posle nekog vremena počeli smo da pišemo o mogućim neredima u naselju Brđani, iznad Kosovske Mitrovice. Do nove „eskalacije nasilja“ na severu Kosova moglo je da dođe zbog radova na već poznatih pet albanskih kuća koje se nalaze na srpskoj teritoriji. Da skratim priču, prodaja ovih albanskih kuća bila je ugovorena nekoliko meseci pre prvih najava da će doći do „problema u Brđanima“.

Podatke o ceni, sa sve potpisima pregovarača, dobila sam dok su malobrojni Srbi demonstrirali, pokušavajući da probiju kordon KPS-a i gutali suzavac, a većina stanovnika severne Mitrovice i Zvečana živela kao da se ništa ne događa i niko nije želeo da priča o tome.

Naljutivši se na nekoga zbog već nekih neraščišćenih računa, papir koji bi trebalo da bude „predugovor“ dostavio mi je jedan od članova komisije za otkup šiptarskih kuća, koja se iz razloga „političke korektnosti“ zove „komisija za zbrinjavanje i naseljavanje socijalno ugroženih lica“ ili tako nešto. Kako je pored imena čoveka koji mi je dao taj papir stajalo i ime zeta jednog od glavnih lidera sa severa, ja sam otišla do tog gospodina (lidera) i jedino što mi je pošlo za rukom bilo je da napravim paniku u „njihovim redovima“ (mada mi to nije bila namera, naime, ja sam samo želela da pitam šta da radim s tim, i da li da pišem ovu priču). Prirodno, njihova uznemirenost probudila je kod mene još veće interesovanje za „otkup šiptarskih kuća“.

Prvo sam saznala da je na računu jedne privatne banke „u Srbiji“ predsednik opštine Kosovska Mitrovica držao „zarobljenu“ određenu sumu novca, koja je bila namenjena za otkup pet spornih imanja. Zatim sam saznala da je predsednik „zarobio“ taj novac i da nije dopustio da se isplati ovih pet kuća, zbog toga što je on „znao da se prave lažni ugovori, da je cena uvećana čak i duplo, a da višak novca dele članovi komisije među sobom, časteći pozamašnom sumom i Albanca koji pristaje da potpiše ovakav ugovor“. Predsedniku opštine je ovo možda zasmetalo zato što je pošten, zato što nije pozvan da i on učestvuje u ovom poslu ili zato što ga je neko „sa strane“ savetovao da „zarobi pare“. Taj „savetnik“ mogao je da bude samo neko moćniji od njega, neko bolje upućen, možda neko iz Ministarstva za KiM i neko ko je i sâm svojevremeno učestvovao u ovakvim kupoprodajama. U svakom slučaju, taj „savetnik“ je morao da bude neko dovoljno važan da bi se jedan predsednik opštine usudio da koči posao „od nacionalnog značaja“.

Kada su počeli neredi u naselju Brđani, Ahmet Šalja, Albanac čija je kuća bila glavni povod za ovaj pokušaj da se izazove veće nasilje i „sruši Sever“, govorio je kako je on hteo da proda imanje, kako je pristao na cenu, ali novac mu nije isplaćen. Naravno, Šalji i njegovim sunarodnicima, kao i gradonačelniku južne Mitrovice, sasvim je odgovarala priča o Srbima koji su se među sobom posvađali oko podele viška para namenjenih za kupovinu njihovih kuća, a ta priča išla je naruku i političkim protivnicima sadašnjih vlasti na severu Kosova, ali je jedan neprijatan detalj koji smeta svima – činjenica da u ovoj prevari niko nije bez „putera na glavi“.

Naime, sadašnje vlasti su samo naslednici započetog posla koji traje već deset godina, a možda i duže. Otkupom šiptarskih kuća bavili su se svi – od Čovićevog Koordinacionog centra, preko opštinara iz koalicije DSS–SRS koja je još uvek na vlasti severno od Ibra. Sadašnja „garnitura“ samo je poslednja u nizu, pa stoga u najgorem položaju jer su sve oči uprte u nju, dozlogrdila je i Srbima sa Kosova i Srbima iz Beograda i sada će biti najlakše izabrati taj takozvani nacionalni blok, i okriviti ga za sve. To, naprosto nije fer, ali činjenica da „nije fer“ ne znači ni da ima smisla pričati o međuetničkim sukobima i Šiptarima koji ne poštuju dogovor o nenaseljavanju severa – kada su se predstavnici srpskih opštinskih vlasti pokazali nesposobnima da zaokruže jedan jednostavan posao, odnosno da isplate imanja koja su prethodno kupili.

Priča o otkupu šiptarskih kuća, naravno, samo jedna je u nizu priča o tome kako Srbi sami sebe lažu, varaju i potkradaju, šaljući milione i milijarde maraka, a zatim i evra na srpsko Kosovo, da bi taj isti novac kasnije bio vraćen u Srbiju, oslobođen viška koji završava na privatnim računima, ili u vidu nekretnina po raznim evropskim gradovima čiji su vlasnici srpski lideri sa po više državljanstava...

Zbog čega sam ovu priču započela svojom reportažom koja je „stara“ samo nekoliko meseci, a ja imam osećaj kao da je pisana pre nekoliko godina? Zbog toga što mi je tokom svog „intervjua“ gazda Šera lepo rekao da se kod njega u kafani „sklapaju kupoprodajni ugovori“, stavljajući poseban akcenat na taj detalj jer je verovatno mislio da sam upućenija u ovu priču i da ću se zainteresovati za nju. Ja, naravno, nisam imala predstavu zbog čega on to toliko naglašava, jer sam ga slušala kao što bih slušala bilo koju egzotičnu priču o „Kazablanci“ i pitala se zbog čega svi oni koji vole da pišu o „multietnici“ ne prave reportaže na ovakvim mestima.

Sada mislim da oni ne pišu o tome zato što su, za razliku od mene, pametni i ne upuštaju se u priče o kojima kasnije neće moći ni da pišu, ni da govore, a od samog razmišljanja o tim pričama će im se okretati stomak. 

Multietnika IV – Kratki komad o neredima u naselju Brđani

U svakom slučaju, kako imanja u naselju Brđani nisu blagovremeno otkupljena, Albanci su počeli da grade svoje kuće, a srpski mediji počeli su da izveštavaju o tome kako „samo što nije došlo do eskalacije nasilja“, kako se radi o dugo pripremanom planu „rušenja severa“ i kako Srbima na Brdu „samo što se nije dogodio novi 17. mart“. Novac koji je bio namenjen za isplatu albanskih imanja naravno više niko nije pominjao.

Razume se, krajnje je nepatriotski pričati o nekakvim parama kada je nacionalni interes ugrožen i kada Srbi na Brdu gutaju suzavac, braneći poslednji bastion srpstva – severno Kosovo.

A onda je stvar stigla i do stranih medija i, kao što to obično bude, predstavnici Srba iz Brđana poslali su jednu nemuštu i ne baš lepu sliku iz koje svet ništa nije mogao da zaključi nište osim da su Srbi, po ko zna koji put, jedno nesnosno pleme koje jednostavno neće da se pomiri sa činjenicom da mora da prihvati suživot sa svojim komšijama. Sa predstavnicima Srba iz Brđana je tih dana zaista bilo teško razgovarati i, koliko god se novinari trudili da ih ozbiljno shvate, to prosto nije bilo moguće. Uglavnom nisu umeli da objasne šta im zapravo smeta i zbog čega ne dozvoljavaju svojim nekadašnjim komšijama Albancima da se vrate na svoja imanja i da ponovo izgrade kuće koje su srušene još tokom rata ’99. Nisu umeli da objasne ni zašto se sukobljavaju sa pripadnicima KPS-a i Euleks policije. Njihovi lideri, autori „nereda“ (ni ovaj put!) nisu imali vremena ni strpljenja da ih „edukuju“ pre nego što su ih „bacili u vatru“, pa je (posebno pred TV kamerama) čitava stvar delovala nategnuto, a na njihovim licima je pisalo da su se u celoj priči zadesili sasvim slučajno, kao što se to često dešavalo sa mnogim „predstavnicima Srba“ na raznim mestima.

Sa druge strane kordona, ili „žute crte“, ili jednom davno nacrtane „granice“ koja čuva sever, ni albanske „vođe“ nisu ostale bez učešća. Kao po dogovoru, pojavili su se svi „viđeniji” izazivači i učesnici u sukobima koji su u tom trenutku bili na raspolaganju. Provokatori sa zadatkom da evociraju strašne uspomene šetali su pred srpskim kamerama i naočigled „celog sveta“ pokazivali Srbima da je svaka pobuna protiv albanske volje na Kosovu uzaludna. 

Albanac čija je kuća prva do srpskih davao je izjave kako on „samo želi da se vrati u svoju kuću“ i „da ponovo živi sa svojim komšijama“. Za to vreme, Srbi u Mitrovici sedeli su u svojim kućama, u kafanama ili na svojim radnim mestima i tek je poneko od njih, čitajući beogradsku štampu, uputio po koji zabrinuti pogled i pitao „Neće valjda opet neki cirkus“.

„Nemojte to da čitate“, hvatala sam sebe gde govorim komšinici kada bih je videla kako sedi u svojoj radnji sa novinama raširenim na stolu.

„Ali ovo si ti pisala“, rekla mi je, pokazujući mi fotografiju čuvenog šiptarskog teroriste Baranija, humanitarca i novinara koji je svojevremeno pustio zlokobnu vest – signal da su se udavili albanski dečaci i da su to uradili Srbi, nakon čega je usledilo ono što je usledilo 17. marta.

Naslov mog teksta upozoravao je na pojavljivanje tog čoveka na Brdu kao jednog od vesnika zla koje samo što se nije nadvilo nad nama, i sve je delovalo toliko strašno da sam morala da kažem da, bar što se mojih tekstova na tu temu tiče, može slobodno da se otpiše više od pola.

Ja ne znam da li se ponekad dogodi i takav slučaj da nekakav zastrašujući tekst u novinama spreči neku nesreću, ali sam skoro sigurna da se nije desilo da strašni tekstovi pomognu ljudima da ostanu u svojim domovima, da umire one koji se sukobljavaju i da uteše one koji se boje. Potpuno neprofesionalno, pisala sam tekstove automatski, a u međuvremenu se družila sa ljudima sa kojima sam pričala nešto sasvim suprotno od onoga što pišem. Možda je i mene zapravo bio strah i možda je izrugivanje sa stvarima o kojima pišem bio moj način da se branim od pritiska. A možda ni to nije istina. Možda ja ništa nisam uspela da shvatim ozbiljno i možda sam se čak i zabavljala pišući senzacionalne vesti, u sebi se nadajući da to što piše u novinama ipak nije toliko bitno i da ljudi ipak više veruju svojim očima i zdravom razumu nego nekim tamo tekstovima. Na kraju krajeva, neredi su naselju Brđani su bili samo predstava koja, na sreću, nije uspešno izvedena, ali koja je ipak dovoljno dugo trajala da oni kojima je bila potrebna odlože propast i završe još po koji posao.

Sve je laž – mislila sam i postajala sve neraspoloženija. Sve je laž – ponavljala sam i pokušavala da se utešim što i ja učestvujem u cirkusu, najavljujući senzacionalne tačke koje se, na svu sreću, nikada neće odigrati. Sve je laž – ubeđivala sam sebe i pokušavala da budem ravnodušna. 

„Severno Kosovo je kao ’Titanik’“, pričala sam u slušalicu svakome ko me pozove iz Beograda. „Titanik“ tone, a oni se svađaju ko će biti na boljem mestu, grabe bolju kabinu, grabe bolji sto u restoranu, oni još uvek nešto grabe... 

Sve tone, ponavljala sam misleći valjda i na svoju ideju o tome „šta je Kosovo“, što bi rekao Koštunica na čuvenom mitingu pre godinu i po dana, kada je urlao u stanju koje mi sada, iz ove perspektive, ne liči ni na šta drugo do na jedan blaži nervni slom. „Šta je Kosovo“, „Čije je Kosovo?“ i „Gde je Kosovo“. Ja sada više ne znam ni šta je Kosovo, ni čije je, a mislim da ne znam tačno ni gde je...

Sve tone – moja omiljena rečenica kojom sam se tih dana rugala i samoj sebi, sahranjujući ne samo svoje ideje o tome šta je Kosovo nego i šta je pisanje, a i šta sam ja u svemu tome, na kraju krajeva.

Sve tone, sve je laž i sve je ovo samo njihov dogovor – otkrivala sam, nesebično, svima koji su me tih dana zvali da pitaju da li je dole bezbedno i da li se bojim.

I severna i južna Mitrovica su ipak samo dva kraja nečega što je, ne tako davno, bilo jedan mali grad, koji je po dogovoru podeljen i kojim, svaki na svojoj strani, upravljaju dva čoveka koji se međusobno dobro poznaju, dve kolege, dva lekara ili dva političara...

Kada je na kraju, posle nekoliko nedelja uzaludnog protesta, postignut takozvani dogovor da i Srbi počnu sa gradnjom svojih pet kuća (što im ni pre „dogovora“ niko nije branio), popela sam se na Brdo i prva osoba sa kojom sam želela da razgovaram bio je onaj Albanac koji je „prvi počeo sa izgradnjom“. Navodnike koristim zato što nije tajna da je tu izgradnju finansirala njegova opština i da je on, kao i njegove srpske „kolege“ komšije sa svojih pet kuća, samo jedan „predstavnik zajednice“ koji je sa svojim „povratkom i izgradnjom“ trebalo da posluži kao povod za veštačko stvaranje tenzije.

Čula sam njegov tekst, rekao mi je istih nekoliko rečenica koje je ponavljao i pred kamerama prethodnih dana, rekao je da želi da bude „dobar komšija“, da hoće sa svima da razgovara i da ne zna zašto njegov povratak toliko smeta da se digla ovakva buka o toga.

I zaista, bio je to jedan potpuno apsurdan prizor: mnogo pripadnika vojske i policije, Karabinjeri, Kfor, Euleks, KPS, sve se to okupilo na jednom smešnom Brdu, oko nekoliko smešnih kuća, kao da je sav svet pomerio pameću i kao da svi ti vojnici i policajci nemaju baš ništa pametnije da rade sem da, naoružani do zuba, prate obnovu nekih seoskih imanja.

„Vi zidate kuću, a svi ovi vas čuvaju?“ počela sam da se smejem, gledajući tu silnu vojsku oko nas.

„Da, svi me čuvaju“, smejao se sa mnom i Albanac povratnik.

„Neka ih, nek’ stoje“, dodao je, „a ti dođi kod mene kad hoćeš.“

„Hoću“, obećala sam i razmišljala kako mi se baš dopada ovaj komunikativni čovek zato što i njega zasmejava ova suluda slika kojoj ću se smejati dok sam živa.

Pored mog smešljivog sagovornika stajala je i jedna ekipa albanskih novinara iz Prištine koja je snimala obnovu albanske kuće. Mlada novinarka, koja je do tada razgovarala sa povratnikom, požalila mi se na to da Srbi nisu hteli da govore za RTK (Radio-televizija Kosova). Zamolila me je da ih ubedim da je puste da snimi i njihovu „obnovu i povratak“ i pitala „zbog čega Srbi ne žele da govore“. Zaista, zašto Srbi nisu hteli da joj dozvole da ih slika kao što sam ja slikala Albanca? Zašto Srbi nisu hteli da govore? Zašto Srbi, po ko zna koji put u svojoj novijoj istoriji, nisu umeli da stanu pred kamere zajedno sa svojim komšijama i kažu ono što inače svaki od njih ume da objasni „nezvanično“, bez ikakve pripreme? Da kažu da im ne smetaju njihove nove–stare komšije i da bi i oni ponovo da žive normalno. Da kažu da ih je zaista strah od onog nazovi novinara i nazovi humanitarca Baranija koji se danas slobodno šeta pred kamerama. Da kažu da su se prepali jer su preko kordona, sa druge strane „žute linije“, videli neke od onih koji su palili crkve pre samo nekoliko godina. Zbog čega su ti jadni i smešni, na brzinu i samo za ovu priliku izabrani, „predstavnici Srba“ ostavljeni sami pred novinarima, kordonima, pred svetom i pred bivšim komšijama da se snalaze kako znaju i umeju, da ne znaju šta smeju, a šta ne smeju da kažu, da se boje da pričaju, da oni jednostavno ne mogu da preuzimaju odgovornost za „nerede“ i da oni ne mogu da budu „predvodnici“ jer nisu sigurni ni koga predvode, ni protiv čega, ni zašto baš oni – sasvim sami pred svetom? I ponovo krivi.

Srbi su tih dana, kao mnogo puta do tada, uludo trošili vreme i snagu na jalove pobune; Srbi su se sukobljavali sa policijom i Euleksom; Srbima opet niko nije imao vremena da objasni o čemu je reč; Srbi su opet izgovarali nacionalne parole, a radilo se o imovinskom sporu i, nakon nekoliko nedelja, kada je međunacionalni sukob (kojega nije bilo) počeo da jenjava, Srbi su opet ostali sami i opet poraženi u nekoj netačnoj i nepotrebnoj, i nekoj imovinskoj i tuđoj bici. Srbi, navikli na ukus poraza u ustima, navikli na nepravdu, navikli da je neprijatelj jači čak i kada neprijatelja nema, Srbi koji ne znaju na koju stranu da se okrenu, ni kome da veruju. Srbi koje je ostavila država, a u novu albansku državu ne smeju i ne umeju da se „integrišu“. Dezorijentisani Srbi, sluđeni oprečnim informacijama, konfuzni kao i vesti koje im dolaze sa različitih strana – ponovo sasvim sami.