Mućke u magli

Treba ponekad stvari sagledati i sa vedrije strane. Niko ne brani da se zabavimo kako hoćemo, zar ne!? Evo na primer, mnogi od nas su očajni što na televiziji ne možemo kao nekada gledati kultne serije, sa večitim humorom. Rodni i Del Boj, Rene Artoa, Monti Pajton i drugi junaci koji su nas znali nasmejati do suza, zamenjeni su turskim sultanima sa punim turbanom problema sa mnogobrojnim ženama, indijskim plačnim patetikama, južnoameričkim nerazgovetnim peripetijama, i drugim sadržajima za „ubijanje u pojam“.

Međutim, ima u našoj stvarnosti junaka koji nas takođe mogu nasmejati do suza, samo ako ih pravilno shvatimo. Doduše taj nas smeh skupo košta, ali pošto kuknjava ne pomaže, a i ne možemo ništa drugo ni uraditi, šta nam drugo preostaje nego da se zabavljamo.

Predlažem čak i da sakupljamo sličice „omiljenih nam junaka“, te da se nedeljom ujutru na Terazijama organizuje berza gde bi se razmenjivali duplikati. Sve bi vrvelo od povika: „Menjam PPV za PV!“ Ili: „Dva Aleksandra za jednog Tomu!“ Na taj način razvijala bi se preduzetnička sposobnost širokih narodnih masa, a ko prvi ispuni album, mogao bi biti nagrađen sabranim delima nekog od junaka. Po izboru!

Ja sam doskora bio očajan, sve dok nisam shvatio da oni u stvari hoće da nas zabave, samo mi to još ne shvatamo. Na primer, očajan sam bio povodom „Briselskih sporazuma“. Potpuno jasno je da je cilj „Briselskih sporazuma“ definitivna amputacija Kosova i Metohije iz državnog sistema Srbije. To više ne krije niko: ni u Briselu, ni u Prištini, ni u Tirani (koja uzgred budi rečeno priprema platforme za zaokruživanje jedinstvenog albanskog prostora, pa zvali ga kako hoćete), ni u Moskvi ni u Vašingtonu... To se samo ovde krije, a glumci misle da to dobro rade.

Nikakva tajna više nije ni za Brisel, ni za (da se ne ponavljam), da je konačni rez kod ove amputacije definisan kao lokalni izbori 3. novembra raspisan od strane „Republike Kosova“. Za taj konačni rez dozvoljena su sva sredstva – od lažiranja glasačkih spiskova, do naknadnog upisivanja tačno onog broja glasača koji je potreban da se lažira sever, itd.

Ali komedija nastaje onda kada glavni glumci počnu da nas ubeđuju u suprotno. Da Brisel i (da se ne ponavljam) nisu to dobro shvatili, nego da u stvari oni misle da je ono što je u Briselu dogovoreno – dogovoreno, umesto kao što je opšte poznato njima (tj. glavnim našim glumcima) da ono što je dogovoreno – nije dogovoreno.

A onda se ubijaju od objašnjavanja šta oni misle da je dogovoreno, i to može da izazove smeh ogromnih razmera sve do grčenja dijafragme.

Moj omiljeni glumac je Vulin. Plaćam kafu za njegov autogram. Čovek se uživeo u ulogu mesije. Šparta Kosovom, učlanjuje ljude u svoju partiju i odmah ih postavlja na mesta gradonačelnika. Zlobnici kažu da deca već vežbaju za slet „Sa Vulinom sunce lepše sija“! Čovek vidi što niko ne vidi, razume što niko ne razume, objašnjava neobjašnjivo, vodu pretvara u vino (ups! Malo sam se zaneo u obožavanju).

Čovek agituje za listu SNS-SPS, koju ponosno zove Srpska (svaka sličnost za prekodrinskom nam braćom je sasvim slučajna). Grmi Vulin kako ako se ne glasa za „Srpsku“, „ode mast u propast“. Već se i uz gusle opevao: „Da je kome poslušati bilo/ kako Vulin ljuto proklinjaše/ Ko ne glasa za SNS listu, Od ruke mu ništa ne rodilo...“. I usred tog zanosa – kuršlus!

Pošto je nama Srbima draži gram vlasti nego kanta masti, taj zanos našega druga je nekome i zasmetao. Pre svega Tačijevom zameniku Slobodanu Petroviću, koji je otišao lepo kod šefa, i zamolio ga da prekine tu Vulinovu maskaradu, inače će on da napusti vladu. Nema smisla da u njegovoj državi drug iz druge države agituje za njegove oponente iz njegove države. (Možda nekome ovo deluje komplikovano, ali je tako – mislim komplikovano.)

Naravno, njegove kolege iz vlade zabranjuju zvaničnicima Srbije posetu Kosovu, navodno zabrinuti za svoje građane srpskog porekla, jer zvaničnici iz Beograda „šire govor mržnje“, zavađaju narod, a vlada u Prištini brine za svoje podanike bez obzira na naciju i poreklo...

Upravo ono što mi na ovom mestu uporno ponavljamo već mesecima, da je tzv. Vlada u Prištini već odavno zatvorila poglavlje koje se zove „Čije je Kosovo“? Ona sada nastupa državotvorno. I, naravno, ona se ponaša kao svaka normalna vlada. Ne dozvoljava političarima iz inostranstva da se mešaju u izborni proces. Da li bismo mi dozvolili Bakiru Izetbegoviću da se meša u izborni proces u Novom Pazaru, tako što će podržati Ugljanina na primer? Možda bismo mi to dozvolili, ali ozbiljne države to ne dozvoljavaju. A zvaničnici Kosova se trude da se predstave kao ozbiljna država. Sviđalo se to nama ili ne, ali to je tako.

Uzalud Tomislav Nikolić preti da će "Beograd pokušati uz saradnju sa EU da ovu odluku institucija iz Prištine promeni, a ako ne bude promenjena, onda ćemo naravno sesti“ ... I valjda sedeti do besvesti. Uzalud njegov savetnik Marko Đurić pokušava da nas isfolira kako Beograd i Priština sarađuju oko spiskova srpskih glasača kada mu je Edita Tahiri jasno uputila demanti: „da su u Briselu delegacije Beograda i Prištine razgovarale o biračkim spiskovima srpskih glasača za lokalne izbore na Kosovu, i “da se lokalni izbori na Kosovu organizuju u skladu sa zakonima Kosova", što znači da su institucije Kosova nadležne za organizaciju izbornog procesa.

Voleo bih ja da verujem Marku, ali mi iskustvo govori nešto drugo. Do sada su tumačenja koja dolaze iz Prištine ubadala u centar. Iz Beograda je sve bilo nekako zakukuljivano i zamuljivano do mere apsurda, a apsurd se kad-tad pokaže.

U ovom slučaju, kola su se slomila na „rođenom Prizrencu“ Ivici Dačiću, kome je, gle čuda, zabranjeno da se približi Šar planini i rodnom gradu. Meni je to na primer zabranjeno već 14 godina, pa se niko ne sekira. Zabranjeno mu je od strane istih onih koje je smatrao za prijatelje, gotovo braću. A baš je hteo da glasa.

Ako se vratimo na pređašnju tezu da je u cilju novembarske amputacije Kosova i Metohije sve dozvoljeno, lako se može desiti da Priština uvaži savete iz Brisela da ne „kolje vola za kilo mesa“, i da dozvoli zvaničnicima Srbije oproštajne obilaske Kosova i Metohije, i pričanje bajki tamošnjem narodu. Ta aktivnost ionako ne remeti glavni cilj lokalnih izbora od 3. novembra. Isto tako kao što ga ne remeti ni naknadno upisivanje u „glasačke spiskove“.

Zar sve ovo nije zabavno? Pa zabavljajmo se!