Mitrovačke žardikade i gazimestanske lekcije

Evo uskoro će se navršiti tri godine od kako su specijalne snage „policije Kosova“, ROSU napale sever Kosova sa zadatkom zaposedanja administrativnih punktova Jarinje i Brnjak. Zahvaljujući hrabrom i nadasve jednodušnom otporu stanovništva, ta policijska akcija nije uspela. Podignute su barikade na glavnim saobraćajnicama kao pokušaj otpora nasilju koje je najavljivano sa „juga“, a koje su brižno nadgledane sve do ovih dana. One su kod zapadnih nam „prijatelja“, kao i kod njihovih prijatelja u Prištini i u „krugu dvojke“ najavljivane kao nekakvo ofanzivno nuklearno oružje, iako se radilo samo o gomilama šljunka koje su ulivale kakvu-takvu sigurnost. „Krug dvojke“ se svom intelektualnom snagom obrušio i na nekakve balvane koji prete da ugroze opšteevropsku harmoniju, iako je šljunak ubojitije oružje, jer može da deluje na daljinu, za razliku od balvana.

Od tada je Ibrom, a i drugim rekama u Beogradu, Berlinu i Briselu proteklo mnogo vode. Mnogo se toga promenilo. U Beogradu je čak izvršena i radikalno napredna revolucija. Jarinje i Brnjak su potpuno promenili funkcije. Neretko će na tom mestu u autobus ući policajac Republike Srbije i ljubazno vam saopštiti: „Dobar dan! Granica. Molim pripremite vaša dokumenta, i iznesite putne torbe na pregled!“ Tačno je da policajci imaju svoju ulogu u vicevima, ali ovo je daleko od vica. A daleko i od razuma.

Vremenom su barikade pažljivo uklanjane, političari iz Beograda su sve češće „prali ruke“, a počeli su i da se solidarišu sa svojim prištinskim kolegama u opštoj osudi Srba. (Za koje valjda i ne treba posebno podvlačiti da su za sve krivi. To se barem zna.) Ostala je glavna barikada na glavnom ibarskom mostu u Kosovskoj Mitrovici, više kao simbol i opomena da je stanje daleko od normalnog, i da se Srbi ne smeju uspavati, već da pažljivo osluškuju signale sa „juga“.

Danas te barikade više nema. Okasnele TV gledaoce, koji su u sitne sate slušali hvalospeve o netom završenoj poseti premijera Vučića Nemačkoj, a koji žive u blizini barikade uznemirio je zvuk teških mašina, koji je rasparao tišinu junske mitrovačke noći. Do jutra barikade više nije bilo. Par bagera i nešto kamiona sa kruševačkim i ćuprijskim tablicama su, dok su se Mitrovčani probudili, uklonili barikadu. Očevici kažu da su ih te mašine neodoljivo podsećale na iste one koje su barikadu i postavile, i koje su do pre dve godine gradile alternativne puteve i prelaze.

Rukovodioci, izabrani jesenas na „statusno neutralnim“ lokalnim izborima su izgledali takođe zatečeni. Kleli su se da o uklanjanju barikade ništa nisu znali. Kao da su tu postavljeni da bi nešto znali, a ne da bi odigrali uloge „trojanskih konja“ u postbriselskosporazumskom periodu.

Fabrike „istine“ oličene u beogradskim medijima su odmah prenele latinski lukavu izjavu portparola KFOR Anđela Morčele (svaka sličnost sa Angelom Merkel je slučajna), da su Srbi iz Kosovske Mitrovice sami uklonili barikadu. Samo šta će im onda mašine iz Ćuprije i Kruševca? Zar nisu mogli da ih pronađu u svom gradu, ili barem pozajme od gospodina Morčele, koji bi im ih za tu namenu sa zadovoljstvom pozajmio? I zašto bi to radili noću?

Ali ne, ni govora nema da su lokalni Srbi to uradili sami sebi. Neki Srbi jesu, ali svakako ne Srbi sa Kosova. To su mogli biti samo neki Srbi koji su toliko moćni da sa EULEKS-om dogovore prelazak teških mašina preko Jarinja da obave zadatak i da se odmah vrate, bez ikakvih carinskih procedura. A takvih Srba nema mnogo.

I sve bi to možda išlo mirnijim tokom da na „jugu“ nije nastala prava pobednička euforija. Preko mosta su automobilima i biciklima prelazili mlađi stanovnici južne Kosovske Mitrovice, i slikali se sa uzdignuta dva prsta, u znak trijumfa. Atmosfera je iz minuta u minut bivala sve usijanija. 

U takvoj atmosferi pada odluka da se umesto barikade na most postave žardinjere sa cvećem, kako bi se sprečili upadi sa „juga“ i  incidenti. Ubrzo pada i ne bez razloga  predlog da se taj neobični park, na neobičnom mestu (i neobičnom mostu) nazove parkom Angele Merkel, što je bila aluzija na upravo završeni susret Merkelove sa predsednikom vlade Srbije Vučićem.

Barikada-žardinjera na mostu izaziva novu reakciju sa „juga“. Gradonačelnik južne Kosovske Mitrovice Agim Bahtiri, inače u evropskim razmerama poznati uzgajivač pečurki, očigledno iznerviran gajenjem nekog drugog rastinja na mostu, poseže za pretnjama, po modelu: „Ako za 24 sata...mi ćemo...“. Svog gradonačelnika su poslušali pretežno mlađi građani, koji preko društvenih mreža organizuju rušilačke demonstracije.

Demonstracije se 22. juna zaista i održavaju i to pod parolom: „Ili mi, ili vi“! Baš neobična parola za nekog ko se do dan-dva pre toga „samo“ zalagao za slobodu kretanja koju jedino ometa srpska barikada, a i šamar njihovim EU sponzorima koji nam uši probiše kako samo mi nismo za multi-kulti varijante, a svi ostali su dobri momci. Parola „Ili mi, ili vi“, nimalo ne liči na multi-kulti proces, kao i što se nikakva ili-ili varijanta ne može podvesti pod kompromis (opet, osim ako nije Srbija u pitanju). 

Demonstracije se nakon više sati policijske akcije završavaju. Ostaje u vazduhu miris suzavca i dim spaljenih automobila UN misije. Barikadu-žardinjeru ostaje da čuva „Hamer“ američke vojske, i pripadnici KPS. Do kada?

I taman se malo odahnulo od ovih događanja, a ono naiđe veliki i srpskom narodu veoma važan dan – Vidovdan.

Uoči praznika najavljeno je da će predsednik Srbije, g. Tomislav Nikolić posetiti Gazimestan, 625 godina od bitke u kojoj je branjena i odbranjena hrišćanska Evropa. Svuda se mogao čuti uzdah: „Neće valjda“. Na sam dan praznika videlo se i zašto mnogi nisu verovali da će se predsednik odlučiti na politički tako riskantan korak, i pokazalo se da je ta bojazan bila opravdana.

Ono što se na Gazimestanu dogodilo je svima poznato. Tomislav Nikolić je izviždan i izvređan na najsvetijem mestu. Na mestu žrtvovanja moćne srpske carevine za hrišćanstvo. Pred stihovima Kneževe kletve: „Ko ne došo u boj na Kosovo...“. Izviždali su ga, izvređali okupljeni građani, i to je naišlo na opšte odobravanje mnogih koji nisu bili prisutni.

Naravno da nije lepo vređati predsednika bilo koje države, pa ni svoje. To je jasno. Međutim u ovom slučaju nameće se nekoliko pitanja.

Kako je uopšte moglo doći do propusta da se pred narodom za koga se pouzdano zna da je kivan na vladajući trijumvirat zbog briselske izdaje, a naročito na glavnog trijumvira, preuzme takav rizik da se predsednik republike izloži možda neadekvatnoj reakciji, ali svakako opravdanom revoltu građana?

Ima li predsednik republike službu koja je morala znati raspoloženje naroda, i koja je morala znati da će i ubuduće trijumvirat biti zasipan salvama negodovanja na svakom mestu gde je broj pripadnika obezbeđenja manji od broja građana. Hoće li ta služba, ako je ima, snositi odgovornost za pogrešno informisanje predsednika koje je dovelo do njegovog blamiranja?

Kako je Protokol predsednika (ako ga uopšte ima) dopustio da predsednik drži govor a da nema barem pismeni koncept pred sobom (ko je god bio student zna koliko je to važno)? Nije se smelo dozvoliti da predsednik govori „iz glave“ i nadahnuća pa da mu se omakne i reč koja izazove salve negodovanja i povike: „Tomo, ustašo“ i „Vuline, ustašo“, a koja glasi: „Danas na Kosovu i Metohiji naše komšije Albanci grade svoje kuće, obrađuju imanja, podižu na zemlji, vidi se da izgrađuju... Ja im želim sreću. Sve što izgrade neka im ostane za večito“. U publici je bilo mnogo naroda čiju zemlju, kuće i druga dobra, koriste Šiptari već 15 godina, a njima se baš toliki altruizam nije dopao.

Nažalost, reakcije koje su usledile ukazuju da ova neprijatnost sa Gazimestana nije pravilno shvaćena. Ako se znalo da je nezadovoljstvo naroda briselskom izdajom ogromno, zašto se ušlo u rizikovanje političkog integriteta predsednika države? Da li je neko drugi mogao „da se podmetne“, a da predsednik eventualno elegantno ode u Andrićgrad? Nezadovoljstvo je veliko, i osuđivati reakciju građana, a ne i neadekvatno pojavljivanje zvaničnika koga građani apostrofiraju kao jednog od autora njihove integracije u „kosovsko društvo“, jeste kao da se ljutimo na kišu koja pada, a ne na sebe što ne nosimo kišobran.

Jedan od retkih glasova sa Kosova i Metohije u odbranu predsednika Nikolića, došao je od igumana manastira Visoki Dečani Save Janjića. Naravno da se sa tom odbranom svi možemo složiti, da je sve to što se na Gazimestanu desilo ružno, ali se to moglo izbeći. Radilo se sigurno o propustu, a možda i o sračunatom urušavanju političkog rejtinga predsednika.

Ne znam kako se to pogodilo, ali nekako istovremeno sa ovom apoligijom igumana Janjića, još dok su Nikoliću uši zujale od petardi sa Gazimestana,  objavljena je još jedna njegova nespretna izjava koja bi mogla da zabrine. Naime, predsednik je izjavio da je „papa dobrodošao u Srbiji“. Otkad to? Ako pravoslavna crkva smatra rimskog papu arhijeretikom, ako su Srbi pravoslavci, kako to da je „papa dobrodošao u Srbiji“? Radi li se ovde o još jednom ničim izazvanom „čačkanju mečke“?

Šta ako, ne daj bože, Nikolić zaista pozove i ugosti papu? Iako se poslednjih godina dosta radilo i uradilo na dehristijanizaciji Srba i na „pacifikaciji“ SPC, šta ako takav potez ipak izazove revolt pravoslavnih Srba? Šta ako u tom revoltu dođe i do nasilja? Hoće li opet za takvu eventualnu ružnu sliku biti kriv narod, ili onaj ko je nerazumnu odluku doneo?

Ovo na prvi pogled možda nema mnogo zajedničkog sa ovogodišnjom vidovdanskom epizodom, a možda i ima. Niko razuman nije mogao očekivati da će bilo ko od zvaničnika umešan u predaju Kosova i tamošnjih Srba „republici Kosova“, na tom istom Kosovu i od tih istih Srba doživeti ovacije. A videćemo hoće li se gorka gazimestanska lekcija pravilno shvatiti i ubuduće realno procenjivati i uvažavati stanje u narodu, ili će se vlasti uljuljkivati „tabloidnom istinom“, smatrajući je za promenjenu svest, i na osnovu nje odlučivati. Nije najtragičnije ako vlast laže jer to radi svaka vlast, ali jeste, ako poveruje u sopstvenu laž.