Kosovska izborna farsa i "doprinos" Beograda izgradnji Velike Albanije

Kada bih počeo ovo pisanije rečima legendarnog „maratonca“ Pantelije Topalovića: „Pišem ovo, a ruka mi drhti...“, neko bi pomislio da se nalazim na nekom glasačkom mestu na Kosovu ili u Metohiji, i olovkom u drhtavoj ruci overavam projekat Velike Albanije, a sebe kandidujem za predmet „Kneževe kletve“. Iskren da budem, ne pada mi na pamet da se igram tom kletvom koja se prostire od najdubljih tajni duše do najvećih nebeskih visina, što ne znači da nekim mojim sugrađanima i sunarodnicima to ne smeta da, neko drhteći a neko „mrtav`ladan“, sa olovkom u ruci kreće u kosovski boj protiv sebe samog, i sa sobom povlačeći sve nas. Ali ipak mi ruka drhti od saznanja do kakvih će katastrofalnih posledica dovesti saučestvovanje pojedinih Srba u izvođenju projekta Velike Albanije, a čija se jedna faza odigrava upravo u ovom trenutku oličena u glasanju za parlament „Republike Kosova“.

Da nastavim u iskrenom tonu; sebi sam više dosadio ukazujući na pogubnost političkih poteza koje naše vlasti vuku već predugi niz godina, sve misleći da će ako izdaju državu po pitanju Kosova, omogućiti svetu da izgleda bolje, a preostalim Srbima (kojih je između ostalog i zbog anacionalne politike sve manje) omogućiti da im sunce izlazi na zapadu. Da se razumemo, ne pada mi na pamet da posebno analiziram izbore koje organizuje i sprovodi sistem koji je mene i stotine hiljada mojih sugrađana prognao sa kućnog praga. Posebno mi to ne pada na pamet nakon sjajne analize tog problema kolege Nikole Tanasića[1]. A i šta da analiziram?

Da analiziram glupost kojom vlast pravda poziv Srbima da izađu na izbore koje raspisuje „republika Kosovo“, da bi „sprečili formiranje Republike Kosova“? Pozivati na izbore „Republike Kosova“, da bi se sprečilo njeno formiranje??! To čak nije ni contradictio in adiecto, niti mangupluk, to je obična i prosta glupost nevredna analize.

Da analiziram infantilno prenemaganje Beograda da li će Srbima poručiti da izađu ako glasački materijal sadrži obeležja „Republike Kosova“, a onda, nezavisno od toga šta materijal sadrži, 48 sati pred predizbornu tišinu premijer „mudro“ preporuči da Srbi izađu na kosovske republičke izbore i tako pomognu svojoj državi (valjda misleći na Srbiju, ne znam)? Kolika je neizvesnost vladala oko toga da li će premijer pozvati Srbe na izbore svedoči i to što su već istog popodneva počeli da se emituju predizborni spotovi, pa i oni animirani. Kad su ih pre snimili za jedno popodne, osim ako vođina odluka nije bila od ranije poznata?

Da analiziram zombirane aparatčike iz Beograda koji po službenoj dužnosti defiluju Kosovom (Metohijom ređe), u čudnovatoj misiji, i koji izjavljuju da Srbija ima sada preča posla od Kosova kao što su to poplave na primer? Da analiziram Vulina? Đurića? Diplomatskog predstavnika Srbije u Prištini Pavićevića? Ne pada mi na pamet. Da prognoziram ko će biti sledeći kosovski dušebrižnik? Marko Blagojević, ili možda Nataša Kandić? Ne pada mi na pamet, a naročito nakon održanih izbora, i nezgrapnog, nespretnog, i nezrelog ponašanja srpskog državnog vrha prema ovako značajnom događaju.

Na ovom mestu možemo saopštiti samo dve stvari. Za jednu je kasno, a za drugu možda nije.

Da je vlada zaista zrelo promislila i konsultovala saveznike, i na osnovu toga donela odluku da Srbi treba ili ne treba da učestvuju na izborima za parlament Kosova*, onda bi se i država i narod sačuvali ove farsične predstave oko učešća Srba u izgradnji Velike Albanije. Odluka je mogla biti da niko od Srba ne učestvuje, ili da svi Srbi izađu na izbore, pri čemu bi vlada morala da insistira na biračkim spiskovima koje je pravio još UN administrator pokojni Hans Hakerup, i u tom slučaju raspolagala sa oko 300.000 srpskih glasova, a ne da se slaže sa minimiziranjem broja Srba, što Prištini i Tirani itekako odgovara. S obzirom da se naše vlade konsultuju samo sa onim faktorima koji i promovišu Veliku Albaniju, onda nije čudo što ispadamo smešni, i što naše sunarodnike brišu iz svih evidencija. Ali sada je kasno da se po tom pitanju bilo šta popravi.

Druga i vrlo bitna stvar zbog čega su Srbi upravo na ovakav način, i baš ovakvi Srbi („i Tačijevi i Dačijevi“) potrebni u prištinskom parlamentu je što se neki zakoni bez Srba tamo ne mogu doneti, odnosno, iako bi dobili većinu u tom parlamentu, oni BEZ Srba ne bi imali legitimitet.

Prvi zakon će biti Zakon o oružanim snagama Kosova. Parlament u Prištini taj zakon može doneti prostom većinom, ali bi ga pratila senka jednonacionalnog, a pošto se radi o osetljivoj temi koja dugoročno gledano jednog dana može postati pretnja po bezbednost Balkana, za njega moraju glasati i Srbi, i to ne bilo koji, nego baš oni koje je Beograd blagoslovio. Ne treba imati dileme oko toga da li će Srbi koji budu u tom parlamentu, ili barem deo njih a što bi bilo dovoljno, za takav zakon glasati. Zanima me samo kakav će se izgovor za to naći, odnosno koliko bi to doprinelo „našem evropskom putu“. Biće nekakvog beogradskog izgovora poput: „Samo vi glasajte za vojsku Kosova, a mi ćemo lakše otvoriti poglavlje 453 ili 537, što je od najvećeg državnog interesa“.

Drugi zakon je Zakon o Trepči, kojim je potrebno ovaj kapitalni resurs legitimno istrgnuti iz ruku Srbije. Za sada to nije moguće ali ako bi Srbi u parlamentu u Prištini, i to ne bilo koji nego upravo ovi koje je Beograd blagoslovio, podigli „ručice“, onda bi se Englezi i Nemci dogovorili čija je naša Trepča. Pošto Trepča ima rudnike u opštini Leposavić, čiji se hodnici prostiru sa obe strane administrativne linije, baš će biti zanimljivo pratiti kako će se i taj podzemni problem rešiti.

Ovaj slučaj Trepče i njene imovine i privrednih potencijala nas ponovo vraća na jedan problem koji smo nedavno elaborirali, a to je izveštaj Anketnog odbora Skupštine Srbije o trošenju budžetskih sredstava na Kosovu i Metohiji[2]. Mi smo sa svoje strane dali doprinos osvetljavanju uloge ovakvog Odbora, i oceni kvaliteta samog Izveštaja.

Širom Kosova i Metohije ne stišava se negodovanje povodom pojedinih tvrdnji i optužbi iznetih u tom Izveštaju, a naročito je aktuelizovano pitanje zaštite i povraćaja imovine Srba koja je predmet besomučne uzurpacije, kao i zaštite i povraćaja imovine države Srbije koja je predmet besomučne privatizacije, a što pomenuti izveštaj ne tretira.

Jedna od najtežih optužbi izneta je na račun MDD RATAR iz Lapljeg Sela, koje i nije korisnik budžetskih sredstava, pa (ni)je jasno kako se obrelo u Izveštaju, između ostalog i da zemljište koje je vlasništvo preduzeća prodaje Šiptarima i time ugrožava preostali srpski živalj i centralnu srpsku enklavu.

Dugogodišnji direktor ovog preduzeća i političar sa višedecenijskim iskustvom, koji već desetak godina nije u politici, a već tri godine ni na čelu tog preduzeća, gospodin Momčilo Trajković, osetivši se prozvanim, uputio je pre mesec dana autoru Izveštaja, generalu Momiru Stojanoviću pismo, u kome oštro i argumentovano demantuje navode navedene u Izveštaju AO[3].

U pismu u koje smo imali uvid, Trajković apostrofira jednu od perjanica i oslonaca današnje srpske politike, bliskog saradnika Hašima Tačija, Slobodana Petrovića da je u svojstvu člana borda Kosovske Agencije za Privatizaciju, učestvovao u privatizaciji MDD RATAR, kao i brojnih drugih državnih preduzeća. Uzgred, KAP je do sada privatizovala na stotine državnih i društvenih preduzeća, iz čega su se u budžet Kosova slila značajna sredstva, ali je isto tako pozamašna svota novca koja je trebala biti isplaćena Srbima koji su radili u tim preduzećima ostala neisplaćena. Prema nekim procenama, radi se o sumi od 100-200 miliona evra.

Moramo na ovom mestu dodati, da ljudima na Severu nije poznato, a nekima u Beogradu sigurno jeste, da je KAP privatizovala i preduzeća sa Severa, kao što su to na primer, Univerzal i Kristal iz Leposavića, kao i Luks iz Kosovske Mitrovice, i to znatno pre ovih avantura sa lokalnim pa parlamentarnim izborima.

Konačno, Trajković završava pismo sledećim zapažanjem: „Šta je krajnji rezultat Vašeg Izveštaja? Skoro svi koje su bili tema istraživanja Izveštaja Anketnog odbora, napredovali su. Veljko Odalović, postao je sekretar Ministarstva spoljnih poslova, Zvonko Stević, poslanik u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, četvrti mandat, Rada Trajković, na „Srpskoj listi“ zajedno sa članovima SNS za Kosovski parlament, Slobodan Petrović, glavni Tačijev Srbin, drugi na „Srpskoj listi“ zajedno sa članovima SNS za Kosovski parlament, i da dalje ne nabrajam, Malinka Mitrović, član SPS, optužena u Vašem izveštaju za nepotizam, deveta je na „Srpskoj listi“ za Kosovske izbore. Svi su rehabilitovani“. Verovatno s razlogom, mogli bismo dodati.

Da li je general Stojanović išta odgovorio? Da li se izvinio? Da pogađamo?

Sve u svemu, nakon parlamentarnih izbora na Kosovu, za koga vlast može mehanički tvrditi da nikad neće priznati da ga je priznala, sa sigurnošću se može ustvrditi, da je ono još koju svetlosnu milju dalje od Beograda, da će političke odluke koje parlament u Prištini ubuduće donosi biti daleko od interesa Srbije, da će imovina republike Srbije na miru biti otuđivana i pljačkana, da će raseljeni Srbi vrlo teško povratiti svoju uzurpiranu imovinu i vratiti se svojim domovima, da ćemo ubrzo „tu iza ugla“ imati jednu dobro naoružanu armiju, da ćemo biti suočeni sa pritiskom da jednoj kad je već tako kompletno organizovana – državi, omogućimo stolicu u UN a ne moramo da je priznamo ali će morati naši saveznici, da ćemo ubrzo biti suočavani sa novim uslovima, da ćemo..., da ćemo...

Može se nekome ovo napisano dopasti ili ne, više ili manje, jer konačno ovo je subjektivni stav. Međutim postoje vrlo objektivne i merljive pojave kojima ne možemo ništa oduzeti niti dodati. Naime u jednom gradiću na severu Kosova prošle godine je bilo upisano 180 đaka-prvaka. Ove godine očekivalo se preko 200, jer je toliko bilo predškolske dece stasale za školu. Nažalost, kako stvari stoje biće upisano svega 130 đaka. Zašto, upitaćemo se? Zato što „mudri“ državnički potezi, koji se preduzimaju u poslednje vreme iz Beograda, unose nespokoj među građane. Mnogi koji imaju ikakvu mogućnost da decu upišu u škole van teritorije pokrajine to čine, ne želeći da im deca budu deo bilo čije pokazne vežbe.