Kosovo i Metohija | |||
Kosovo i Metohija je bez državne zaštite |
četvrtak, 17. jun 2021. | |
Intervju koji sledi dao sam novinaru Euronews-a Aleksandru Todoroviću na njegovu molbu 5. maja ove godine. Redakcija ovog portala nije ga objavila do danas, dakle ni mesec dana pošto je intervju obavljen. Ne ulazeći u razloge ovog neprofesionalnog čina (nisam ni obavešten o razlozima), osećam se slobodnim da intervju bez ikakvih izmena objavim na ovom blogu. Naslov intervjua je moj. Šta bi po vašem mišljenju bilo da je Slobodan Milošević prihvatio predlog Dobrice Ćosića da se Kosovo podeli? Predlog Dobrice Ćosića bio je prilično apstraktan, ne samo početkom devedesetih godina prošlog veka, nego i posle 2000. godine kada je nastavio da na njemu insistira bez ikakve konkretizacije. Pitanje bez odgovora je bilo: kako? Treba, međutim, podsetiti da je na Ćosićev predlog arhitekta Branislav Krstić, jedan od boljih poznavalaca pitanja Kosova i Metohije, objavio 1992. godine, naglašavam – u sopstvenom izdanju, knjigu Kosovo između etničkog i istorijskog prava. Ta knjiga bila je prihvatana kao konkretizacija Ćosićevih ideja o podeli, ali taj utisak bio je krajnje površan. Iako po struci arhitekta, Krstić je bio jako oprezan u pogledu državnopravnih posledica ideje o podeli Pokrajine, te je svoj projekat nazvao predlogom za unutrašnju teritorijalnu redefiniciju Kosova i Metohije. Ukratko, on je zaista minuciozo projektovao maksimalno moguće razdvajanje Srba i Albanaca u Pokrajini i na toj osnovi mirnu koegzistenciju, ne dovodeći u pitanje državne granice. Ta knjiga bila je gotovo prećutana u tadašnjoj srpskoj javnosti, a mogla je da predstavlja izvor jednog drugačijeg političkog raspoloženja i rešenja u odnosu na Miloševićevu politiku. Ukratko, u svetlosti ove ideje, koje su izložene na više od trista strana te knjige, i Miloševićeva politika i Ćosićev stav o podeli bili su duboko pogrešni. Zašto model Hongkonga nije mogao da se primeni za rešenje statusa Kosova? Kosovo jeste bio specifičan problem ali nije bio slučaj sui generis kako su tvrdili zapadni političari. Ako ćemo tako, svaki konflikt nacionalne manjine i države u kojoj živi, jeste specifičan, ali evropsko iskustvo rešavanja tih sukoba stvorilo je mnoštvo procedura i konkretnih ideja o rešenjima koja ne dovode u pitanje teritorijalni integritet države. Tu je za pitanje Kosmeta iskustvo Hong Konga manje zanimljivo od evropskih iskustava – recimo Južnog Tirola, Olandskih ostrva, Severne Irske ili Katalonije, premda se i iz iskustva današnjeg Hong Konga i Kine ima šta naučiti. Recimo iz primera njegove ekonomske autonomije u odnosu na Kinu. U svakom slučaju, ovde nije reč o preuzimanju modela, nego o učenju iz drugih iskustava kako bi se domaći problem rešavao na najbolji način. U vreme Koštuničine vlade tako se postupalo. Danas se ta iskustva ignorišu i praktikuje politika koja vodi ka de iure priznanju nezavisnosti tzv. Kosova. Da li bi danas bio primenjiv plan pokojnog Zorana Đinđića da se na Kosovo vrate Srbi a ne Srbija?
Zoran Đinđić je tek pred kraj života počeo da dublje i realnije razmišlja o ovom pitanju. Nažalost, stigao je da napiše samo jedan nacrt koji nije dovoljan da se razume suština njegovih zamisli. Ono što je bilo mnogo jasnije, jeste zaokret ka ozbiljnom tretmanu pitanja o odnosi na njegovu dotadašnju politiku. Ali, sve što je tu rečeno jeste nedorečeno, i primer koji vi navodite i paralela sa Republikom Srpskom i opaska o oportunitičkoj atmosferi u Vladi tim povodom i dr. Iz onoga što je tu bilo napisano, jedino sam siguran da Đinđić ne bi sebi dopustio da uđe u vode predaje Pokrajine zarad zadobijanja i održanja lične vlasti kao što je to danas slučaj. Pregovori u Rambujeu su propali posle 17 dana, šta bi bilo da je postignut dogovor? Da je postignut dogovor na osnovu tog dokumenta, cela Srbija bi bila poluokupirana zemlja od strane NATO saveza. O tome svedoči čuveni aneks B ubačen u dokument kada je postojala opasnost da se napravi kakav-takav sporazum. Tim povodom dovoljno je citirati Kisindžera – na to ne bi pristala nijedna vlada. Šta bi se desilo da Rusija nije uložila veto na Ahtisarijev plan?
Da budemo precizni, Rusija je samo zapretila da će uložiti veto na pokušaj da se Rezolucija 1244 zameni Ahtisarijevim planom. Danas, reagujući na nekakav non-paper Vučić afirmiše Ahtisarijev plan za nadgledanu nezavisnost tzv. Kosova, što automatski znači negiranje Rezolucije 1244. Dakle i onda (2007) i danas važi stav da prihvatanje ovog proalbanskog dokumenta znači priznanje nezavisnosti “Kosova”. Ali, i više od toga, znači da su granice države Srbije trajno nezaštićene, da međunarodnopravne garancije za njih ne važe, i da će Srbija doveka imati tu vrstu problema zbog čega nikada neće imati stabilnan položaj niti demokratsku vladu. Da li je propala Rezolucija 1244? Ova Rezolucija Saveta bezbednosti UN može da “propadne” samo ako je se vlast Srbije odrekne. Ona i danas ima izuzetno jako uporište u Savetu bezbednostu UN, a ako treba i u Generalnoj skupštini UN. Sasvim je vidljivo da su poslednjih osam godina – od potpisivanja Briselskog sporazuma – ovdašnji vlastodršci pokušali da Rezoluciji umanje značaj nepominjanjem ili eksplicitnim omalovažavanjem. Taj stav sasvim je u skladu sa nastojanjima zapadnih političara da se Srbija odrekne ovog najboljeg međunarodnog oruđa u borbi za očuvanje Kosova i Metohije. Koliki je začaj i snaga ove Rezolucije govori činjenica da je danas, kao i ranije, praktično od juna 1999. godine, odluka o sudbini Kosova i Metohije u rukama Srbije. Ali, od tada do danas samo se postojeća garnitura na vlasti, praktično od početka njenog mandata 2012. godine, odriče sopstvene obaveze da čuvajući Rezoluciju 1244 čuva teritorijslni integritet zemlje. Svi znaju da su okupacija jednog dela države i pravno obavezujeće priznanje da to više nije deo Srbije, dve sasvim različite stvari.
Zašto je Vlada Srbije u aprilu 2013. uz odobrenje Narodne skupštine prihvatila Briselski sporazum ako u njemu stoji da se njegovim usvajanjem menja granica države?
Istini za volju, u Briselskom sporazumu nema eksplicitnog pominjanja granica, ali postoji odredba da će se on sprovesti u režimu tzv. kosovskog zakonodavsta, što jeste odricanje od efektivnih službi i poslova Srbije na prostoru Pokrajine. Drugo je pitanje, zašto je Vlada to prihvatila. Kome nije bilo jasno odmah po potpisivanju, postalo mu je jasno tokom narednih godina. Vučić je postojano zavodio poredak lične vlasti a da je zapad na to upadljivo ćutao. Zašto? Zato što se Vučić obavezao na korake koji će ishodoti defenitivnim priznanjem “Kosova”. Dakle, na delu je bila neka vrsta razmene (trgovine): vi meni podršku, ja vama Kosovo. To će ubrzo postati jasno. Već januara 2014. godine Vlada Srbije prihvatila je Pregovaračku poziciju EU povodom otvaranja pregovora o pristupanju Srbije. U članu 23 tog dokumenta stoji famozni stav o obavezi Srbije i Kosova (bez zvezdice) da potpišu obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normlizacija odnosa. Ja sam već tada u svojim tekstovima nastoja da alarmiram javnost Srbije da je reč o aktu (de iure) priznanja. Vučić je tek novembra 2017. javno rekao da postoji ta obaveza, ali da ne znači priznanje. Danas, posle jasnih izjava DŽoa Bajdena i Angele Merkel o tome da je reč upravo o međusobnom priznanju, to niko ni u vladinom establišmentu više ne negira. Koje od dosadašnjih ponuđenih rešenja bi, po vašem mišljenju bilo najbolje za rešenje statusa Kosova?
Rešenje statusa Kosova za sada nije moguće, naravno ako ne prihvatimo kao “rešenje” priznanje Kosova od strane Srbije. Dakle, Srbija treba da sačeka priliku koja će omogućiti pregovore za predstavnicima kosmetskih Albanaca u skladu sa normama i običajima (procedurom) međunarodnog prava. Do tada, kao jedino mirno stanje možemo da zamislimo status quo, što praktično znači zamrznuti konflikt. Ako bi “argument” protiv toga bio – Albanci će da ga prekinu svojim nasilnim akcijama protiv kosmetskih Srba, to zapravo ne bi bio argument već primena nasilja za čije sprečavanje su odgovorne međunarodne bezbednosne snage na terenu, a sekundarno, u slučaju novog pogroma, i bezbednosne i odbrambene snage Srbije. Ono što Srbija sada treba i mora da učini, jeste da dovrši svoju ustavnu obavezu u vezi statusa Kosova i Metohije. Ta obaveza nalaže usvajanje posebnog zakona, praktično ustavnog zakona, o položaju Pokrajine u ustavnom sistemu Srbije. To je naša obaveza i to ne može niko da spreči. Mogu da vam saopštim da se projekat ovog ustavnog zakona radi u okviru Pokreta za odbranu Kosova i Metohije i da če uskoro ugledati svetlost dana. Proteklih dana se pričalo o nastavku pregovora o statusu Kosova 11. maja, ima li šanse da se krene sa mrtve tačke i postigne neki uspeh ili će i to biti samo jedan od sastanaka u nizu na kojem se ništa bitno neće rešiti? U međuvremenu ovaj plan prekinuo je Albin Kurti. To najbolje govori koliko je ovaj proces neozbiljan i koliko Srbija u njemu igra epizodnu ulogu. Ako rešenje zavisi od Srbije (ona treba da prizna “Kosovo” a ne obratno), onda je uloga albanske strane objektivno sekundarna. A oni izigravaju glavnog igrača koji je u poziciji da ucenjuje. Lično, nemam ništa protiv ovakvog stanja stvari, jer u suprotnom Srbija bi strašno izgubila. Ona trenutno nema svog suverenog predstavnika, suverenog za druge učesnike, a sama se lišava saveznika u ovoj stvari. Naime, na strani “Kosova” su SAD, NATO i EU, a Srbija ostaje sama, ne zato što ne bi imala saveznike nego zato što ih njena vlast ne želi. Ne zaboravimo, Srbija u Savetu bezbednosti još uvek dobro stoji. Ali, neki đavo ne da Srbiji da sa svojim najvećim problemom uđe u normalne međunarodne ustanove. Koja je, po vašem mišljenju, politička pozadina pominjanja novog non-pejpera koji zvanično još niko nije video? Ja ne mislim da je neko važan sačinio ovaj papir. Jer, da jeste, angažovao bi boljeg poznavaoca prilika nego što je pisac ovog sastava. Naime, ne bi se dogodio gaf da se traži da svi dosadašnji dokumenti budu primenjeni i da se istovremeno za Srbe na severu Kosova predlaže status autonomne regije. Briselski sporazum traži samo zajednicu srpskih opština i severno i južno od Ibra, dakle “zajednicu” koja ne ide dalje od kolektivnog vršenja lokalnih poslova. S druge strane, “papir” zastupa koncept asimetrične teritorijalne organizacije i to ne samo u imenu posebne autonomne jedinice nego po njenim nadležnostima. Ovakvu protivrečnost ne bi sebi dopustio neki ozbiljan non-paper koji bi dolazio sa strane nekog ozbljnog igrača. I pored toga, onaj ko je napisao papir uspeo je da angažuje kreatore našeg javnog mnjenja, a najviše predsednika države. |