Briselski sporazum kao Pandorina kutija

Srbi sa Kosova i iz Metohije danas liče na neko dete koje cvili i grčevito se drži majci za skute, dok ga ona od sebe odbacuje, ostavlja komšiluku na čuvanje, žuri u Nemačku na „privremeni rad“, da pere sudove u čika-Hansovom restoranu, i poručuje: „Biće tebi sine bolje nego kod kuće“!

Nije čak lako ni pisati o njihovom položaju, a kamoli u njemu biti. Ako živite, ili ako ste prognani sa Kosova ili iz Metohije, treba valjda kao svaki homo sapiens da projektujete sopstvenu budućnost i budućnost svoje porodice. A kako za ime sveta to uraditi, ako su informacije koje dobijate od ljudi koji o vama odlučuju potpuno oprečne i obavijene nekakvom jedva prozirnom maglom, kroz koju nazirete samo mrak?

Kako uraditi kada na primer: direktor vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin, koji je lično bio na „pregovorima“ u Briselu, podnosi ostavku jer se sa sporazumom koji je tamo nametnut ne slaže, a ubrzo zatim postaje predsednik odbora za implementaciju istog, tj. nečega sa čim se ne slaže!? Sve ovo mu u međuvremenu ne smeta da verbalno tapše Srbe po ramenu: To majstori, vi ste najhrabriji, najlepši, najslađi, od vas zavisi hoće li nas i vas biti li nas neće biti! Kao da izjavljuje saučešće, Bože me oprosti, i to u prigodnoj garderobi.

Ili, kako uraditi kada „Još malo pa Otac nacije“ izjavi da „albanska čizma neće biti na severu Kosova“ , a nedugo zatim predsednik države izjavi: „da u briselskom sporazumu postoji tačka koja kaže da u narednih 10 godina NATO neće dozvoliti da vojska Kosova kroči na teritoriju na kojoj žive Srbi“! Šta ovo treba da znači? Da li to znači da neko laže? Ko laže treba da ima dobro pamćenje. Ako niko ne laže, jedino što se logički može zaključiti je da Srbi (a ni NATO) na severu Kosova za 10 godina nisu projektovani po briselskom „sporazumu“? Da li to znači, da će dete koje se danas rodi u Leposaviću, u trećem razredu ispred škole gledati tenk sa dvoglavim orlom? I to crnim! Kakav orao, takva i budućnost.

Kako to uraditi, ako premijer nakon svih ordenja za evropejstvo, izjavi da ćemo možda biti prevareni od te iste Evrope? Da li će joj vratiti ordenje? Da li će se ona zbog toga rasplakati? Sažaliti? Videćemo u narednoj epizodi ove krimi-sapunice sa elementima trilera. Ono što krajnje razočarava je saznanje da nam vladu predvodi neko koga tako lako mogu prevariti.

Ne bismo mi znali da je to tako lako da pre mesec i po dana profesor Ratko Marković, inače vođa naše delegacije u Rambujeu u vreme kada je sadašnji premijer takođe bio na vlasti, nije izjavio da nam je oduvek bio uslov da predamo Kosovo! Možda da je telefonirao premijeru da ga obavesti, mi ne bismo bili prevareni!? Dakle opet je neki Ratko kriv.

Kako to uraditi, ako nam iz Brisela čelnici naše delegacije sa opstipacijskim grčem na licu saopštavaju kako se vodi rovovska borba oko međunarodnog pozivnog broja za Kosovo; pa uz to šiptarska delegacija malo i doda ritma kako Srbi kao nešto zatežu; pa se onda „odnekud“ pojavi neki predlog da srpski operater operiše na Kosovu a da zauzvrat mi damo taj pozivni broj da se oni ne pate; pa se onda „pregovara“ koji bi to operater mogao biti... A mene u poslednjih deset dana deset Šiptara zove da pita kako smo zadovoljni uslugama Telenora!!? Te kakvi su paketi, te kakve aparate daju u paketima, te ovo te ono. Nije meni krivo što urušavamo sopstveni suverenitet da bi Norvežani pravili biznis, kulturan je to narod, poslaće nam čestitku za Novu godinu, nego mi je krivo kako to večito Šiptari sve znaju, a mi ne znamo. Sve i da ne bude Telenor, neka to bude Telekom, kakva je razlika ako ga vlada već prodaje?! Nemcima ili Eskimima, nije važno. Pa naravno da nam uši rastu.

Kako to uraditi kada na primer ministar obrazovanja Obradović dođe u rektorat Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, i izjavi da: ''ne treba da otvaramo pitanja koja ne otvaraju u Evropi i da mi postavljamo pitanje sudbine Univerziteta koje ne postavljaju drugi. Ako to pitanje dođe na dnevni red onda ćemo zajedno tražiti rešenja i videti šta je za nas prihvatljivo i moguće i šta je evropska i svetska praksa po tom pitanju”.

Svi koji znaju koliki je značaj Univerziteta za opstanak srpskog naroda vide ga kao kičmu intelektualnog i biološkog opstanka i povratka Srba, tako da niko ozbiljan ne može da veruje da to pitanje „ne postavljaju drugi“. Štaviše iz samog Brisela dolaze signali da se razmatraju modeli hrvatskog univerziteta u Mostaru, što je neprimereno jer Hrvati u Mostaru (međunarodno priznatoj BiH) imaju i hrvatsko državljanstvo, a nadležno ministarstvo je u Sarajevu. U našem slučaju nadležna bi po svemu sudeći bila vlada u Prištini, a državljanstvo je pritom takođe pitanje koje se automatski nameće. Od pre neki dan u opticaju je i model univerziteta u Tetovu, koji je potpuno finansiran i u nadležnosti je vlade BJRM. Paralela tetovskog univerziteta se može povući na primer sa Univerzitetom u Novom Pazaru, ali nikako sa Univerzitetom u Prištini.

Konačno, kako to uraditi, kada narod aklamacijom odbije briselski sporazum, pa se narodne vođe opredele za formiranje Skupštine AP Kosova i Metohije, da bi dan uoči formiranja, poslanik DSS Marko Jakšić saopštio da se boji da li će postojati većina za formiranje iste. Razlog: „Nepokolebljivo su za osnivanje AP i formiranje skupštine i dalje DSS, SRS, deo SPS, Srpsko nacionalno veće i brojna udruženja građana“. Iz ovoga je jasno, da je protiv ovoga „samo“ SNS. Jasno da, ali nije jasno zašto Jakšić, inače iskusni političar ne kaže ko je, imenom i prezimenom, stranački interes stavio ispred narodnog. Pa makar ta stranka bila i SNS.

„Još malo pa Otac nacije“ je možda vršio pritisak, ali kad ne daj Bože bude došlo do bežanije i(li) iseljavanja, neće on bežati nego upravo narod koga sad predstavlja taj sa imenom i prezimenom, a koji je podlegao pritisku. Nemamo mi mnogo vremena za kvazidiplomatsku retoriku. Ne mogu obe strane biti u pravu. Ne mogu i istok i zapad biti na zapadu. Ili je u pravu Jakšić, ili je u pravu taj koji je podlegao pritisku. Ovako ispada da je Jakšić u pravu, ali štiti identitet onog drugog koji nije u pravu. E pa tu nešto ne valja.

Ovaj poslednji primer nekako najviše obespokojava. U redu: Vulin, Dačić, Obradović, Toma i U-know-Who ne moraju previše razumeti kosovski problem, a verovatno i ne mogu. Njih smo ionako birali po lepoti. Ali, kada neko ko je sudbinski vezan za prostore Srbije koji su ugroženi, ispolji konfuziju pa makar ona bila izazvana pritiskom, e to je mnogo opasno.

Briselskim sporazumom kako stvari stoje (a ako on još uz to i ne rezultira nj.v. Datumom) , mi smo otvorili Pandorinu kutiju, i sada ćemo se sve više čuditi što iz nje iskaču razna zla. Šta li smo očekivali u njoj da nađemo? Šargarepe možda? Od svih zala koja se mogu očekivati da iskoče iz briselske Pandorine kutije, najviše se treba pribojavati implementacije u obrazovnom i zdravstvenom sistemu.

Tu još uvek postoji prostor da se spasi što se spasti može, za razliku od sudstva i policije. Budu li, a sve se čini da je to već gotova stvar, zdravstveni a naročito obrazovni sistem, potpali pod vlast Prištine, bojim se da će posledice dugoročno biti pogubne. Ovde, ako ikako mogu uputiti apel vlastima, molim ih da se ne igraju pitanjem univerziteta. To je kičma opstanka, i ona se sme jedino jačati, a nikako lomiti. Naročito ih molim, ako već nešto u vezi te „kičme“ moraju da urade, da to ne bude u toku raspusta, „po `ladu, da ih ne poznadu“. Ako se propada, barem neka se sačuva minimum časti. I to je neko seme za budućnost.

Doduše u efikasnost ovog načina rešavanja problema tako što se prvo lansiraju svi problemi, a tek onda post festum shvataju i pokušavaju rešiti (bilo da je Datum motiv ili ne), bih mogao lako da poverujem i da se štaviše izvinim vlastima i čestitam na genijalnosti, ako bi na primer premijer (a tek ako bi to uradio prvi do njega): obukao odelo, vezao kravatu i obuo cipele, a tek nakon toga obukao gaće, majicu, košulju i čarape. Ovaj podvig bi mogao da prenosi Javni servis, a mogao bi da padne i neki rijaliti šou: „Obucite budžu“, na primer.

I nakon svega ovoga, umalo da napišem: „Kao posledicu te zaslepljenosti Unijom, naša vlast nas je dovela u ozbiljan problem. Rupe u budžetu su sve veće. Dinar vrtoglavo pada. Obećanja kojima nas je Unija zasipala su izbledela, naročito nakon kraha nekih država koje su već članice Unije. Sve je očiglednije da kakvo-takvo krpljenje budžeta ne možemo uraditi bez njenog upliva. Ako Unija bude učestvovala u krpljenju našeg budžeta, imaće apsolutno pravo da određuje i na šta će se taj novac trošiti. A ako do toga dođe, a sve je izvesnije da hoće, prvo što bude postavljeno kao uslov, biće prestanak finansiranja, sudova, škola, i bolnica, tj. "paralelnih institucija" na Kosovu i u Metohiji“

I onda se setih da sam to već napisao pre godinu i po[1] i to o onoj prethodnoj vlasti: nedemokratskoj, izdajničkoj, korumpiranoj, „žutoj“ ;a ne o ovoj koja nam je "donela promene za manje od godine dana" - „demokratskoj“, toliko „patriotskoj“ da joj je na čelu čak i jedan pravi četnički vojvoda, „nepotkupljivoj“, a boju dodajte po želji. Nećete pogrešiti, ma koju boju odabrali.