Zatvor za dobrovoljce iz Srbije - pare za američke plaćenike

Ove godine povećan je broj državljana Srbije koji dobrovoljno odlaze na inostrana ratišta. Jedni u Ukrajinu da pomognu svojoj pravoslavnoj ruskoj braći i to otvoreno govore, dok se drugi, koji hitaju na Bliski istok u pomoć svojoj braći po Alahu, ne ističu izjavama, već samo nečujno i neprimetno nestaju iz svoje sredine da bi se kasnije možda saznalo da su skončali u nekom samoubilačkom napadu.

Vlada Republike Srbije, koja je, verovatno, prema sugestiji jednog stranog ambasadora u Beogradu, došla do zaključka da je ovakvo ponašanje naših državljana nedopustivo i zabrinjavajuće, preduzela je neophodne mere da se ono onemogući ili bar proredi, te je naložila Skupštini da donese Zakon o dopuni Krivičnog zakonika. Njome bi se budući mogući dobrovoljci za strana ratišta upozorili na posledice ideje da se negde u belom svetu pridruže ratnim sukobima.

Dopunski članovi su već napisani i, na predlog 199 poslanika, našli se 30. septembra u skupštinskoj proceduri. Da neizvesnosti oko usvajanja ovih dopunskih članova uopšte nema, jasno je već po broju predlagača, poslanika SNS-a i stranaka njenih satelita, što znači da će u roku od osam dana posle objavljivanja u Službenom glasniku dopunjeni Krivični zakonik početi da se primenjuje na sve srpske državljane, pa i dobrovoljne borce na ratištima u inostranstvu.

Dobrovoljci su u srpskom narodu oduvek uživali veliki ugled, pošto su odlazili tamo gde je trebalo štititi i spasavati Srbe, u one krajeve gde se regularne vojne jedinice (ako ih je uopšte i bilo) nisu smele ili mogle pojaviti. Ostali su upamćeni pod različitim nazivima - frajkori, hajduci, uskoci, bećari, četnici, komite, gerilci, ustaše (ne Pavelićeve, već su tako nazivani ustanici protiv protiv Turaka u vreme "Nevesinjske puške", 1875. godine). Stizali su tamo gde je narod trebalo braniti od terora stranih zavojevača, ponekad uz prećutno odobrenje srpskih vladara i potajni blagoslov Srpske pravoslavne crkve, a mnogo puta i bez njih.

Današnji dobrovoljci koji iz Srbije odlaze na bojišta u inostranstvu, bar koliko je poznato, ne čine to za novac, već da se bore za svoja uverenja, ali ih to neće izuzeti iz predviđenih kazni, navedenih u ova dva dopunska člana Krivičnog zakonika – 386a i 386b :

“Učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi

Član 386a

1) Državljanin Srbije koji učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, a nije državljanin te strane države, kao ni pripadnik zvanične misije međunarodne organizacije čiji je Srbija član, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

2) Ako je delo iz stava 1 ovog člana učinjeno u sastavu grupe, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina. 

Organizovanje učestvovanja u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi

Član 386b

1) Ko u nameri izvršenja krivičnog dela iz člana 386a ovog Zakonika na teritoriji Srbije vrbuje ili podstiče drugo lice na izvršenje tog dela, organizuje grupu ili vrši obuku drugog lica ili grupe za izvršenje tog dela, opremi ili stavi na raspolaganje opremu radi izvršenja tog dela ili daje ili prikuplja sredstva radi izvršenja tog dela kazniće se zatvorom od 2 do 10 godina.

2) Za delo iz stava 1. ovog člana učinilac će se kazniti i kada lica koja organizuje nisu državljani Srbije.” 

Zaprećene kazne su potpuno jasne. U zatvor će dospeti i oni koji odlaze na strana ratišta (ako se vrate), a ni organizatori i pomagači ne mogu izbeći krivičnu odgovornost.

Zanimljivo je pitanje da li Republika Srbija ovim dopunama svog Krivičnog zakonika, kojima se njeni državljani proglašavaju krivim za dobrovoljno učešće u ratnom sukobu u inostranstvu, postaje predvodnik (koga bi mogle i trebalo da slede i druge države) u svetskom zakonodavstvu ili se slične odredbe mogu pročitati i u zakonima drugih država. Na prvi pogled stiče se utisak da one kazne - ako su zakonima i predviđene - ne primenjuju.

Možda je i u ovom slučaju najizrazitiji primer za to ponašanje Sjedinjenih Američkih Država. Svoje plaćenike, takozvane “pse rata”, oni već godinama šalju na bojišta širom sveta, tamo gde god sami izazovu i podstaknu ratne okršaje ili se u njih spretno uključe. I po već uhodanom pravilu u njima su neizostavno i pripadnici zloglasne privatne bezbednosne agencije “Akademi” (do pre tri godine zvala se “Blekvoter”). Ona sa Stejt departmentom posluje na bazi ugovora, a samo u prošloj godini od saradnje u poslovima koje joj je naručila CIA zaradila je 250 miliona dolara.

Čitaoci Nove srpske političke misli svakako će se setiti “podviga” pripadnika agencije “Akademi” ili “Blekvoter” u raznim zemljama, među kojima je posebno upečatljiv onaj iz 2007. Tada su na trgu Nišur u Bagdadu osuli paljbu na nenaoružane civile u automobilima i ubili 17, a ranili 20 ljudi, striktno se pridržavajući svog gesla: “Najpre pucaj, pa onda viči stoj!”, dok su se “istakli” i u ovogodišnjim zločinima na kijevskom trgu Majdan. Nažalost, nema nikakvih nagoveštaja da bi oni za “učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi”, a još manje njihovi nalogodavci koji ih vrbuju, organizuju i plaćaju mogli da budu kažnjen. Za razliku od dobrovoljaca iz Srbije, kojima je zatvor zagarantovan.