Zašto je Tramp pobedio i gde je pogrešio Obama, a gde Vučić

Svetla na izbornoj pozornici u SAD se polako gase, a zavese spuštaju, najveća izborna pozorišna predstava na svetu je upravo završena. Publika izlazi iz šatre sa podeljenim osećanjima, neko je više, neko manje zadovoljan onim što se desilo. Niko nije prezadovoljan, čak ni pobednik koji je posle nemirne izborne noći shvatio da se ipak desilo to što je želeo, ali, tek sada nastaju problemi i nameću se brojna pitanja, kako ispuniti obećanja, a da se ne proizvode neprijatelji, kako nastaviti svojim putem ako je već sve unapred zacrtano i gde predsednici nemaju previše prostora za slobodne manevre.

Nije u pitanju neka balkanska ili bilo koja druga banana državica u kojima sa svakim novim izborima počinje nova istorija i kreće se od nule. U velikim i organizovanim državama postoje dugoročne strategije i iste moraju da slede svaka vlast i svaki Predsednik, pa čak i oko pitanja podizanja zidova i ograda prema susednim državama, o čemu je bilo reči u Trampovoj kampanji. Sigurno je bio prisutan i strah od velikih imigracionih talasa koji već ugrožavaju Evropu i prete joj drastičnim demografskim promenama.

Ko danas treba da slavi, a ko da žali i u SAD i širom sveta? Ko je pobedio, a ko izgubio, ili, bolje rečeno, koja politika? Mnogi se pitaju, kakve su to skupe analize i istraživanja bila, i kome namenjena, ako je od ukupno 24 ozbiljnih i dobro plaćenih u 20 bila pobednik ona koja je izgubila izbore? Brojni analitičari će isticati da je pobedila manje prljava kampanja, neki se i tu neće slagati i njihov stav će biti da je pobedila prljavija kampanja. Sama činjenica da nikada nije bilo prljavije kampanje govori dovoljno o tome da su realni i pravi projekti bili u drugom planu predsedničkih kandidata već dodvoravanje biračima i što veće blaćenje protivnika kako bi se na njegovom prljavom vešu dobila šansa za pobedu. To opet potvrđuje nespornu činjenicu da planovi već postoje, da njima upravlja neko drugi, moćni vojnofinansijskokorporacijski lobiji, da se oni moraju dosledno sprovoditi i da su Predsednici samo glavni  i poslušni igrači u svemu. Svako izletanje izvan tih okvira može da košta, kao Kenedija recimo.

Dakle, generalno se ništa posebno neće promeniti u politici ka svetu i unutar same države, osim što će, bar za neko vreme, biti smanjene tenzije na frontu prema Rusiji i Kini, do trenutka bolje spremnosti za njihovo aktiviranje. Hilari bi te odnose mnogo brže zaoštravala, što nije ni krila, te je verovatno u krugovima onih koji su je podržavali odlučeno da je još uvek prerano za njenu glavnu ulogu u pohodu na Istok.

Sigurno je da će biti podeljena mišljenja i oko toga da li se Amerika uplašila mogućnosti da joj žena bude predsednik, ili toga da je ispoljavala mnogo veću ratobornost i odbojnost do najopasnijeg svetskog takmaca, Rusije? Da li je običnom čoveku već dosadila ratnohuškačka i imperijalistička politika? Bez dileme, jeste, i sve više je onih koji su za politiku saradnje a ne nelojalne konkurentnosti, sujete i prestiža po svaku cenu čime se ugrožavaju interesi većine i svetski mir.

Dobrim delom je odlučio i veliki broj nezadovoljnih ekonomskom politikom za koju se tvrdi da je „nameštena“ i prilagođena interesima velikih korporacija, najbogatijih i dobrih donatora i finansijera aktuelnih na vlasti, gde glavni igrači preko politike postaju enormno bogati dok narod sve više trpi posledice finansijskog volstritskog sloma. Očigledni primer enormnog obogaćivanja preko politike je porodica Klinton. Odlučili su i oni kojima smeta da se politika pretvara u lični biznis i korist i da se na taj način trguje sa interesima najugroženijih. Tramp je već milijarder i za očekivati je da će mu biti interes ne da još više uveća svoje bogatstvo već da ostane upamćen kao neko ko je u postojećim okvirima i uslovima omogućio ogromnom srednjem sloju da dalje ne propada i da smanji razliku u odnosu na najbogatije.

Šta će najmanje biti osvetljeno u brojnim analizama uzroka i rezultata ovih izbora? Mesto i uloga aktuelnog Predsednika, Obame. Izabran je kao najbolji, dobio je i Nobelovu nagradu za mir, očekivao se napredak na tom planu u svetu, kao i u ekonomiji posle volstritskog sloma, a rezultati su poražavajući i svet nikada nije bio bliži svetskom ratu nego sada. Ratna žarišta nisu gašena već su stvarana nova, a posledice „proleća“ na BI i „Majdana“ su zastrašujuće. U tom pogledu Obama je razočarao, a najviše time da se kao Predsednik svih otvoreno stavio na stranu jedne osobe i samo dela građana SAD, čime su se ostali sa pravom osetili poniženim i uvređenim. Strateška greška je Obame da nije bio neutralan i da je ucenjivao i uslovljavao birače, umesto da ih je kroz pozivanje na masovni izlazak na izbore usmeravao na one vrednosti koje bi sami oni mogli da prepoznaju u njegovom favoritu. Ako je on bio neuspešan, kao i njegova politika, koje garancije da će biti bolje i mir izvesniji može da pruži osoba iz njegovog okruženja koja je bila i ostala manji igrač? Ono što nas treba da brine, to je takođe svrstavanje nekih naših vođa na pogrešnu stranu, na stranu poraženih.

Da li ćemo imati posledice tog istrčavanja i diplomatskog amaterizma? 

Autor je pukovnik u penziji.