Zapadni svet i arapske zemlje

U svetlu najnovijih događanja u severnoj Africi, korisno bi bilo promisliti odnos SAD i Evrope prema arapskim zemljama i nastojati izvući određene pouke. Jedna od ključnih lekcija glasi da, uprkos proklamovanoj supremaciji doktrine ljudskih prava i demokratije, na svetskoj sceni realpolitika igra ključnu ulogu i da ekonomski i geostrateški interesi (a ne univerzalne vednosti i idealizam) definišu odnose među državama. U tom smislu bi i Srbija mogla da donese određene zaključke, o kojima će biti kasnije reči.

Egipat istovremeno ostaje u potpunosti zavistan od SAD, budući da vojska koristi isključivo američku opremu i u tom smislu zavisi od američkih komponenti i rezervnih delova.

Prvi primer je Egipat, gde još je od Nasera na vlasti vojni režim, čija je misija da osigura sekularno društvo sa izvesnim primesama demokratije. (Pukovnik) Naser, koji je došao na vlast državnim udarom i uz podršku SAD, modelirao je Egipat prema turskom receptu Kemala Ataturka. Zadatak je bio da se obezbedi čvrsta kontrola nad društvom i onemogući dolazak islamista i anticionista na vlast, u cilju osiguravanja balansa snaga na Bliskom istoku, sigurnosti Izraela i perpetuiranja američkog uticaja u ovom delu sveta. Ova doktrina je ostala na snazi i pod Sadatom i Mubarakom, koji su takođe bili visoki oficiri u egipatskoj vojsci i njeni predstavnici na vrhu državne piramide. Najnovija narodna revolucija najverovatnije neće ništa izmeniti, jer uz podršku SAD vojska nastavlja da rukovodi državom "sve dok se ne steknu uslovi za slobodne izbore". U narednom periodu će Vojni savet pripremiti predlog novog ustava, prema kome će najverovatnije vojska ostati ključni faktor i garant državnog uređenja. Egipat istovremeno ostaje u potpunosti zavistan od SAD, budući da vojska koristi isključivo američku opremu i u tom smislu zavisi od američkih komponenti i rezervnih delova. Država takođe prima veliku budžetsku pomoć od strane SAD, jer nema značajne prirodne resurse niti ekonomsku bazu. Protestima se, dakle, ništa radikalno nije promenilo, štaviše vojska ima veću vlast nego pod Mubarakom, između ostalog zahvaljujući pozivu predsednika Obame na "mirnu i postepenu tranziciju".

Postoje dva razloga za ovakvu politiku prema Libiji. Prvi je da zapadne države nemaju poluge za pritisak, dok imaju značajne ekonomske interese u ovoj zemlji.

Naredni primer predstavlja Libija. Uprkos surovoj reakciji pukovnika Gadafija na proteste u Bengaziju i Tripoliju, reakcija SAD i Evrope je bila vrlo umerena, pa se bez obzira na to ko će na kraju doći na vlast može reći da je interes evroatlanskih saveznika bio status kvo. Postoje dva razloga za ovakvu politiku prema Libiji. Prvi je da zapadne države nemaju poluge za pritisak, dok imaju značajne ekonomske interese u ovoj zemlji. Libija, naime, ima najveće rezerve nafte u Africi, koje iznose između 30 i 40 milijardi barela. Oko 85% izvoza nafte je prema EU, dok je godišnji devizni priliv oko 140 milijardi dolara. Gadafi je najavio značajne investicije u naftna postrojenja, što za zapadne kompanije predstavlja tržište vredno 30 milijardi dolara samo u narednih nekoliko godina. Značajan deo deviznih rezervi se koristi za kupovinu socijalnog mira i izgradnju infrastrukture, pa prosečan Libijac živi kvalitetnije nego njegovi sunarodnici u drugim arapskim državama.

Srbija bi trebalo da razume ove jednostavne pouke i da shvati da, iako njena evropska budućnost jeste sigurna, brizina puta u EU će zavisiti pre svega od svoje ekonomske privlačnosti i stepena iskorištenosti geostrateškog položaja.

Drugi razlog implicitne podrške EU i SAD Libiji je sprečavanje dolaska radikalnih islamista na vlast. Bengazi, koji je bio epicentar protesta, središte je konzervativne struje, koja je zamerala između ostalog Gadafiju preteranu bliskost sa Zapadom u poslednjoj deceniji. Gadafi je naime sklopio sporazum sa SAD 2003. godine, kojim se obavezao na prestanak podrške teroristima i obustavu programa prozvodnje oružja za masovno uništenje, dok se zauzvrat Amerika obavezala na ekonomsku normalizaciju i da neće pozivati na smenu režima u Tripoliju! Nije suvišno znati da su protesti počeli 17. februara, to jest na godišnjicu spaljivanja italijanskog konzulata tokom nereda motovisanih aferom oko danske karikature proroka Muhameda. Zaključak je da uprkos surovosti i nedemokratičnosti režima, njegova korisnost pa samim tim i stepen podrške meri se "višim" ekonomskim i bezbednosnim razlozima.

Srbija bi trebalo da razume ove jednostavne pouke i da shvati da, iako njena evropska budućnost jeste sigurna, brizina puta u EU će zavisiti pre svega od svoje ekonomske privlačnosti i stepena iskorištenosti geostrateškog položaja. Nema razloga da Srbija ne ostvaruje svoje ekonomske i druge interese i sa drugim velikim svetskim igračima, uključujući i Treći svet, kako bi izbegla odnos zavisnosti prema jednom bloku ili jednoj državi i povećala privlačnost za integrativne procese.