Vreme je za promene

„Rođen sam u siromašnoj radničko-seljačkoj porodici od oca pijanca i majke koja nas je izdržavala radeći po kućama imućnijih. Uz pomoć društveno političke zajednice koja mi je obezbedila stan i hranu u internatu, završio sam srednju stručnu školu. Nezaposlen sam od... “

Mada ovo izgleda kao biografija kandidata za prijem u SKJ, ovo je profil velikog broja građanki i građana Srbije. Gde su ti ljudi? Zašto ih nema u medijima?

Kao što se u vreme „socijalističkog samoupravljanja“ sa njihovom zastupljenošću preterivalo, a njihovo postojanje zloupotrebljavalo za dokazivanje potrebe što brže izgradnje „besklasnog društva“, sada se preteruje sa njihovom marginalizacijom. Od uvođenja višestranačja početkom '90-ih niko ko nema diplomu fakulteta nema pristup sredstvima javnog informisanja. Kao što je nekad radnička klasa mercedese koristila „preko svojih izabranih delegata“, tako danas svoja demokratska prava može da koristi preko „intelektualaca“ koji će ih zastupati u državnim organima i medijima.

Inače, većinu stanovništva nije lepo marginalizovati. Naročito stoga što kad joj dogori do nokata, ima običaj da pristupi revoluciji, nacionalizaciji, narodnim sudovima...

Posle uvođenja višepartijskog sistema „običnom svetu“ je zabranjen pristup medijima, osim u slučajevima kad neki srećnici dobiju osmo dete, kad se Dunav ili Sava izliju i naravno – pred izbore. Tada su svima puna usta „građanki i građana“, da bi ih kad se prebroje glasovi svi okačili na čiviluk do sledeće prilike.

Od „pluralizacije medija“ na TV ekranima i stranicama štampe više nema „samoupravljača i individualnih poljoprivrednih proizvođača“. Medijski prostor je pun „intelektualaca“ koji svoje „stavove“ i „naučne istine“ iznose prema potrebama interesnih grupa. Nekom treba analitičar koji će afirmativno govoriti o NATO – taj iz džepa izvuče Radića i pošalje ga na RTS. Drugi više gotivi Ruse, pa sa istom kućom dogovori gostovanje Lazanskog.

A „mali ljudi“ koji čine onu tihu većinu stanovništva Srbije uglavnom su preokupirani brigom za svakodnevno preživljavanje i dostizanje standarda koje su im kao podrazumevani nametnuli oni „uspešni“. Recimo, kad sam ja bio đak moji roditelji nisu imali velike traume oko toga kako ću biti obučen, koje patike ću nositi na fizičkom, da li će moći da mi plate ekskurziju... Nastavnik je bio nesporni autoritet kako odnosom prema poslu koji radi, tako i svojim izgledom i ponašanjem. A ako se i desilo da u nečemu arbitrira direktor škole, nije se moglo desiti da u pravu bude učenik, barem ne zvanično.

Uglavnom se nosio džins, školske bluze/kecelje su bile obavezne pa nije bilo ni važno šta imaš ispod – pošto se ne vidi, patike je propisivao profesor fizičkog, a na ekskurzije se išlo „putevima revolucije“, što baš i nije bilo popularno kod đaka ali se isplatilo njihovim roditeljima i stanovništvu mesta odredišta. Ko danas zna šta je Tjentište i gde je Kadinjača, a nekad su stotine ljudi živele od obezbeđivanja smeštaja za ekskurzije?!

Tokom školovanja đaci su radili preko omladinskih zadruga, a po završetku škole žurili su da se zaposle. Samo mali broj njih je završavao fakultet. Doduše, neki su napredovali na svojim radnim mestima pa su upućivani na doškolovavanje, ali valjda ćemo se složiti da to nije isto što i redovno studiranje.

Sada je sasvim drugačije: dečaci i devojčice se takmiče u tome ko će na sebe nabaciti skuplju garderobu, a raspravlja se uglavnom o tome dali je bolje kupovati u butiku ili kod šanera. Patike od minimalnih 100€ se podrazumevaju, jedina dilema je vezana za marku i tip.

Dok su deca mala, svaki razred koji malo drži do sebe organizuje „rekreativne nastave“, a kad dečica porastu – ekskurzije. U školi mog sina ovih dana je pušten „probni balon“ radi ispipavanja pulsa roditelja kako bi roditelji trebalo da, pored cene ekskurzije, plate po 500 dinara (po detetu) razrednom starešini za čuvanje deteta. Na moje pitanje: “Pa zar oni nisu već plaćeni kroz plate i dnevnice...“, dete me zabezeknuto pogledalo kao da sam pao s Marsa i upitalo: “Tata, pa nećeš valjda jedini ti biti protiv?“

Nastavnici su posebna priča. Jedva sam upoznao njegovog razrednog starešinu iz petog razreda, kad taj nekud ode a na njegovo mesto dođe nastavnica koja je bila na porodiljskom odsustvu, mašala.

Kad se desi neko kršenje discipline deca se šalju pedagoškinji ili psihološkinji koje im kažu da to što rade nije lepo, i da treba da budu tolerantni, a oni se pod utiskom strašne kazne kojoj su bili podvrgnuti vraćaju na čas da bi prkosili nastavniku.

Na roditeljskim sastancima glavnu reč vode „uspešne mame“, a iste se „po difoltu“ predlažu u školski odbor. Te osobe tako drugima nameću svoje standarde kao nešto što se podrazumeva, a ovi na to pristaju da ne bi osramotili dete. Radi ilustracije: dete koje se u školi pojavi u kineskim patikama „pijačarkama“ druga deca izoluju kao da je daleko bilo HIV pozitivno. Takva deca se izlažu i ozbiljnijem ispitivanju nego deca iz „boljih kuća“ – jer se podrazumeva da roditelji koji ulažu u imidž deteta sigurno i „rade“ s njim, za razliku od ovih drugih koji su okrenuti prostom preživljavanju, a decu zanemaruju.

Takvim odnosom potiče se odbrambeni mehanizam kod one siromašne dece koji rezonuju: “Ako nemam kožnu jaknu – skupiću ekipu pa ću je uzeti od onoga koji ima... “

Takvo dete često postaje kriminalac, a one mame iz školskog odbora to komentarišu kao dokaz lošeg vaspitanja, jer njihovoj deci tako nešto ne bi palo na pamet.

Radnici, uglavnom nedovoljno obrazovani ljudi sa završenim osnovnim ili srednjim stručnim školama, postaju žrtve bezakonja nazvanog privatizacija društvene imovine. Doduše, nisu ni sami potpuno nevini. Oni koji su imali sreće da dobiju i koju hiljadu evra sanjali su o tome da će postati ne znam kakvi preduzetnici, a kolege će doći da im rade za crkavicu. Novac je uglavnom otišao na vraćanje dugova, kupovinu stanova i automobila, a kad su ostali švorc – upitali su se ko je za sve kriv.

Međutim, vrata institucija su im zatvorena. U njima su umesto „predstavnika radničke klase“ eksperti skupljeni s koca i konopca, ljudi bez radnog staža i ugleda, ali od centara moći postavljeni da štite interes „ljudi iz senke“. To rade tako što iz privatizovanih firmi teraju radnike koji su te firme stvorili, da bi ih tako „očišćene“ predali novim, pravim vlasnicima. A pošto su za radnike vrata institucija zatvorena, za iznošenje svog mišljenja koriste pruge i puteve širom Srbije.

Za razliku od onih prvih, ovi drugi, otpušteni radnici i osiromašeni seljaci su ogromna baza glasova za neki novi pokret gladnih koji će se sigurno pojaviti uprkos BIA i CIA i tajkunima i centrima moći.

Svojom neumerenošću i bahatošću sami vlastodršci i njihovi sponzori će izazvati rađanje jednog takvog pokreta.

Taj dan nestrpljivo očekujem, ne zato što verujem da će mi ti novi učiniti život boljim, već što će ga ovim aktuelnim učiniti nepodnošljivim.