Ustavni amandmani se mogu ticati samo pravosudnih odredbi, a ne preambule ili Kosova

Nakon dva nezapočeta postupka promene Ustava (po ustavnim inicijativama iz 2011. i 2018. Narodna skupština se nije ni oglasila), Skupština je ovaj put učinila prvi korak donevši odluku o „prihvatanju Predloga za promenu Ustava, koji je podnela Vlada“ (Odluka od 7. juna), to jest da „pokrene postupak promene Ustava“ (Politika, 8. jun). Po istoj odluci Odbor za ustavna pitanja već „pristupa izradi akta o promeni Ustava“. Kako je ustavni postupak počeo, a Odbor pristupio izradi akta, prva pitanja su šta se sad dešava i šta sledi.

Nemajući saznanja o tome da li Odbor upravo piše amandmane, kako proizlazi iz Odluke, blagotvorno je javnosti predočiti sled procesnih faza, držeći se slova zakona i zdravorazumske logike. Po našem pravu, sam Odbor je nadležan da napiše članove Ustava (amandmane) s tim da se drži opštih mesta (nezavisnost sudstva, smanjen politički uticaj, evrointegracije) i apstraktnih smernica (suziti norme o predsedniku Vrhovnog kasacionog suda, uneti razloge za prestanak sudijske funkcije i dr) iz Vladinog predloga.

Odbor se mora držati predloga Vlade (jer Odbor nije pravno neograničeni predlagač poput Vlade) u tom smislu da se amandmani mogu ticati samo odredbi Ustava o sudskoj i javnotužilačkoj vlasti. Ne i nekih drugih, često u javnosti spominjanih (Preambula, Kosmet, brak i dr)

A da li je Odbor kadar da napiše amandmane koji bi bili nomotehnički „pismeni“ i ujedno u funkciji snaženja nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa (što je rečeni cilj predloga), ne možemo biti sigurni. Prosto, u Odboru su političari, narodni poslanici, a ne profesori ustavnog prava (jedan jeste docent) niti sudije pa je kapacitet Odbora da samostalno napiše deo Ustava o pravosuđu, objektivno, vrlo upitan. Stoga bi razumno bilo da Odbor pozove stručne pojedince ili oformi radnu grupu istaknutih pravnika koja bi napisala dvadesetak ustavnih amandmana i tako pomogla da se „utvrdi predlog akta o promeni Ustava“ i predlog sprovedbenog ustavnog zakona. Tim pre što se norme pišu na praznoj hartiji pošto raniji nacrt ministarstva (2018), ni kao nekakva vodilja, pravno ne važi. Istine radi, Odbor se mora držati predloga Vlade (jer Odbor nije pravno neograničeni predlagač poput Vlade) u tom smislu da se amandmani mogu ticati samo odredbi Ustava o sudskoj i javnotužilačkoj vlasti. Ne i nekih drugih, često u javnosti spominjanih (Preambula, Kosmet, brak i dr).

Kada se napiše nacrt ustavnih amandmana, neophodno bi bilo organizovati javne rasprave na kojima bi se saslušale i primile kritike naučnog, stručnog i šireg auditorijuma. Neki deo tih „spoljnih“ predloga, demokratska je pretpostavka, biće i prihvaćen radi poboljšanja prvobitnog teksta, što je veoma važno za narodno prihvatanje promena. Ovaj deo postupka može i da se oduži, ali to ne mora da ugrozi (planirano) usvajanje ustavnih promena do kraja godine. U svakom slučaju, javna rasprava, iako održavana nekoliko godina unazad, ne bi smela biti preskočena demokratskog morala radi.

Pošto se Skupštini osporava legitimitet jer nema opoziciju, referendum bio morao biti „duplirano“ legitiman ne bi li pokrio i skupštinsku odluku o promeni Ustava. To bi značilo da na referendum ne sme da izađe manje od polovine ukupnog broja birača. Ako ipak glasa manji broj, zajedno sa ustavnim amandmanima i vlast će izgubiti legitimitet

Od Odbora jednom utvrđen akt o promeni Ustava, ovaj monolitni skupštinski saziv će, verovatno jednoglasno, usvojiti. Ono što je pod velikim znakom pitanja jeste da li će buduće ustavne promene o pravosuđu prihvatiti građani na ustavnom referendumu. Danas izgleda da uopšte nije sporno da će, s obzirom na stranačku aparaturu vlasti, većina izašlih glasati „za“, čime bi referendum pravno uspeo. Ali pošto se Skupštini osporava legitimitet jer nema opoziciju, referendum bio morao biti „duplirano“ legitiman ne bi li pokrio i skupštinsku odluku o promeni Ustava. To bi značilo da na referendum ne sme da izađe manje od polovine ukupnog broja birača. Ako ipak glasa manji broj, zajedno sa ustavnim amandmanima i vlast će izgubiti legitimitet. A on se (iznova) stiče samo na izborima.

Sve u svemu, započet postupak promene Ustava mora se nekako završiti - usvajanjem po sudsku granu vlasti boljih ustavnih odredbi ili pak lošijih koje bi njen položaj činile, generalno, podložnijim uticaju političkih interesa. Treći ishod je da građani na referendumu odbiju („protiv“) ustavne promene i tako sačuvaju sadašnja rešenja. To bi onda izazvalo vetar nekih drugih promena, političkih.