Uslovljeni krediti – biznis po ivici noža

Već nekoliko godina kod nas funkcioniše, sa manje ili više uspeha, kreditna linija države Italije za kupovinu njihove robe (pre svega opreme i mašina). Opšti uslovi kreditiranja znatno su bolji od standardnih uslova banaka prisutnih u Srbiji, ali procenat iskorišćenosti raspoloživih sredstava ipak zavisi od same konkurentnosti italijanske robe. Naime, ponuda jeftine robe sa Dalekog istoka opasno otežava i plasman robe proizvedene u Italiji, bez obzira na njihov nesumnjiv kvalitet i dizajn (dizajn nije zanemarljiv ni kod industrijskih postrojenja). Robni krediti nisu, sami po sebi, nikakav dar s neba. Štaviše, “da li su robni krediti po svojoj prirodi i efektima slični bankarskim kreditima predmet je debate“ (D. V. Pirs). A, mi razmatramo još složeniji slučaj kod koga su, umesto robe, predmet kreditiranja određene usluge (obavljanje građevinskih radova). Naše „Scile i Haribde“ su kineski kredit za izgradnju mosta, koji je već uslovljen, i ruski kredit za više različitih projekata, za koji se još ne zna da li će biti uslovljen (što, navodno, zavisi od nas).

Kad neka država za izgradnju infrastrukturnih objekata uzme kredit uslovljen time da građevinske radove obavljaju firme iz zemlje davaoca kredita (“uslovljeni krediti”) za to mogu postojati samo dva razloga: ili je njena kreditna sposobnost znatno umanjena, pa je na tako nešto prinuđena, ili procenjuje da joj je ta varijanta povoljnija od klasičnih bankarskih kredita. Kad je ovo drugo u pitanju, nezaobilazna opasnost preti po onoj narodnoj “ko ne plati na mostu...“. Dovoljno je napomenuti da se tu manipulativni troškovi obično ne zaračunavaju.

Odmah je jasno da o klasičnom tenderu za izbor najpovoljnijeg izvođača radova ovde nema ni govora. Sve se svodi na izvođenje različitih proračuna. Olakšavajuća okolnost je što su glavni segmenti, cena materijala i radna snaga, donekle predvidivi. Ipak, ni tu stvari nisu tako jednostavne, kao što na prvi pogled izgledaju. Na primer, jedno je kad kod ugovaranja ustanovite potrebnu strukturu radne snage na gradilištu, a nešto sasvim drugo kad to treba sprovesti u praksi. Kontrola je vrlo teška s obzirom na ogroman broj internih kvalifikacija (pokrivenost stručnosti radne snage antidatiranim svedočanstvima).

I revizija ugovorene cene (popularna “klizna skala” ) može postati bunar bez dna. To je noćna mora nadzornih organa i investitora. Izvođač radova veštim manipulacijama može stalno “gađati” slabe tačke složene jednačine po kojoj kliza ugovorena cena i time cenu radova naduvati preko svake mere. Kako se protiv toga uspešno boriti, kad vaš protivnik iza sebe ima starijeg brata-kreditora? Generalno, kako se ovde otarasiti izvođača koji ne ispunjava svoje obaveze (dinamiku i kvalitet)? Na papiru to, takođe, izgleda jednostavno, ali u praksi kad izbacite jednog mogu vam nametnuti drugog, još goreg!

Tu je sporno još mnogo stvari, poput pravilnog definisanja valutne klauzule i slično. Jedno sigurno nije sporno, a uporno se podvodi pod logično: dobijanje uslovljenih kredita nije garancija isplativosti tih projekata. Ovde kreditori ne preuzimaju na sebe rizik poduhvata, jer im se kao garant vraćanja javlja država Srbija i zato se analitičke službe davalaca kredita pri procenjivanju ponašaju jako komotno.

Da ne bude zabune – to što neke države pokušavaju da plasiraju uslovljene kredite, predstavlja odraz njihove ozbiljne brige za sopstvene ekonomije. To nije sporno. Naš problem je kako se snaći u ovom hodu po ivici noža. Kako na kraju iz svega izaći živ i zdrav i sa nešto ušteđenih para? To nije nemoguće, ali ni tako lako, kako se često prikazuje.