Украјински Рубикон

Борба за Украјину, након вишемесечних протеста, улази у нову фазу. Опозиција, свесна да је изгубила залет[1], толико битан за изазивање „домино ефекта“ и обарање владе покушава дизањем улога да предупреди пораз и расипање „Еуромајдана“. 

Са стратегије рушења власти „у таласу народног незадовољства” прелази се на отворен покушај државног удара[2]. Опозиција настоји да одржи привид народног порекла револуције али су инциденти који компромитију ту представу све бројнији, поготово мешање спољних актера које поприма драматичне размере[3].

Прелазак на огољено насиље у политичкој борби има предвидљиве последице. Прва је да се појачава легитимитет власти да употреби силу. Наиме, приступ опозиције из фазе протеста: представљање државе и власти као нечег отуђеног од народа а себе као јединог представника народне воље оличеног у „народним масама“ на улицама и трговима[4] губи на употребној вредности. Организовано насиље и неспремност да се сачекају избори откривају њене побуњеничке и дестабилизујуће намере. 

У том смилу, Јануковичева изјава да су делови опозиције „прешли црту“ и да ће „одговарати на суду“, представља очекивану реакцију[5]. Друга последица је да конфликт, поставши ванинституционалан, постаје борба на „све или ништа“ са тенденцијом продубљења уколико актери нису у стању да га брзо разреше. У том смислу, власт је сада на потезу. Зарад стабилности Украјине очекује се њена одлучна реакција. Као гарант устава и поретка Јануковичева дужност је да спречи даљу ескалацију конфликта и евентуалну поделу земље.

Кључни тренуци расплета Украјинске драме одвијаће се иза сцене. Најбитнији фактор, тешко видљив за спољног посматрача – је институционална и ванинституционална подршка председнику Јануковичу, тј. одговор на следеће питање: да ли су Украјинске бирократске, војне и пословне елите у довољном броју кооптиране, убеђене или застрашене од стране земаља које подржавају протесте да ускрате подршку Јануковичу? Њихова подршка је пресудна за стабилност власти јер релативно мали број побуњеника не може самостално сруштити државни апарат. Слом, ако оставимо по страни могућност спољне војне интервенције, по правилу долази изнутра.

Уколико Еуромајдан не оствари своје циљеве и Јанукович издржи до избора, није упутно сматрати конфликт завршеним. Ефекат константне пропаганде и идеологизације на свест бирачког тела није занемарљив, па се може десити да народ, који је у току „револуције“ био ван процеса одлучивања неочекивано ту исту револуцију аминује.

Довољно је да се минимална већина убеди да „Јанукович мора да иде“ и да је про-западна влада „обавезна и нужна“. Такве ставове потхрањују тешка економска ситуација и нереална очекивања од ЕУ интеграције, као и константни притисци са циљем убеђивања становништва које није ус тању да сагледа политичку ситуацију споља.

Значај Украјинске кризе простире се изван њених граница – питање власти у Кијеву је од виталног интереса за Русију због константног ширења НАТО пакта ка њеним границама. За Србију ће исход бити значајан показатељ односа снага САД наспрам Русије, који се наизглед, након сукоба у Сирији помера, можда не близу равнотеже – али свакако у корист Русије.