Uhapsite Jokana!

Onaj ko bude značajno smanjio korupciju u Srbiji, zadužiće našu zemlju mnogo više od Međunarodnog monetarnog fonda, što je i matematički dokazivo: MMF nam svoje (ne naše) milijarde pozajmljuje (pa moramo da mu vratimo), dok sveprisutna korupcija naše milijarde otima bespovratno. Zato je svaki pokušaj da se ta nepregledna mreža sumnjivih usluga i kontrausluga, koja izjeda inače onemoćalo društveno tkivo, najzad suzbije, više nego dobrodošao. Sa te strane, najava da će Krivični zakonik biti izmenjen tako da trgovina uticajem, prvi put u istoriji srpskog pravosuđa, bude prepoznata kao krivično delo, valjda bi trebalo da predstavlja dobru vest.

Ali, tekst u dnevnom listu "Blic" od ponedeljka 17. avgusta, pod naslovom "Za delo trgovine uticajem do 10 godina zatvora", baca ozbiljnu sumnju ako ne na namere predlagača izmena Krivičnog zakonika, a ono sigurno na krajnje domete predloženih izmena. Ta sumnja ne bi ni dotakla pravničkog laika, kao što je autor ovog teksta, da u "Blicovom" tekstu nisu navedena pojašnjenja predloženih izmena, koja je sastavio portparol državnog tužilaštva Tomo Zorić.

Ne bi li široke narodne mase shvatile kakvi će sve prekršaji, do sada nesankcionisani, biti na udaru novog zakonika, Zorić je ponudio pet primera: političara, direktora muzičkog festivala, sportskog trenera, glavnog urednika ili novinara i direktora škole. Pažljivije proučavanje ovih primera svakoga će primorati da se zabrine da predlagači nisu i ovog puta, kako bi požurili sa evroatlantskim integracijama, navrat-nanos sklepali pravna akta koja će u praksi biti neprimenjiva.

Među ponuđenim primerima, možda najviše bode oči sportski trener. Zorić ovako ilustruje kriminalnu radnju koju će obuhvatati novi zakonik:

- Trgovina uticajem je, na primer, ako trener nekog sportskog kluba izabere u prvi tim igrača koji to nije zaslužio, i time obezbedi da se taj igrač bolje proda, a samim tim i veću zaradu za menadžera, sportski klub i/ili samog igrača.

Poštujući ovakav opis, policija bi mogla da pohapsi svakoga ko se ikada bavio trenerskim poslom u Srbiji. Jer, trener ne sastavlja ekipu – fudbalsku, košarkašku, vaterpolo ili kakvu drugu – od najboljih igrača koje ima na raspolaganju, već od igrača koji najviše odgovaraju njegovim taktičkim zamislima. Fudbalskom treneru, recimo, često je u odbrambenoj formaciji potrebniji požrtvovani grubijan nego inteligentni "čistač", iako je ovaj drugi nesporno veštiji. Na primer, Kristijano Ronaldo bio je od izuzetne važnosti Aleksu Fergusonu u Mančesteru, ali bi verovatno bio beskoristan Slaviši Jokanoviću u Partizanu. Po ovome kako Zorić tumači izmene zakonika, ispada da bi Jokanović, poznat po preterano opreznim taktikama, morao krivično da odgovara kada bi u svoj tim umesto Ronalda stavio nekog manje ofanzivnog igrača.

Za pretpostaviti je da policija, po donošenju novog zakonika, ipak neće hapsiti Jokanovića, ali bi ovakve izmene sigurno navele neke neostvarene sportiste, koji za neuspešnu karijeru – možda opravdano, a možda ne – krive svoje trenere, da "presaviju tabak" i na sudu zatraže nadoknadu štete. Pogotovo u državi u kojoj roditelji svakog mladog sportiste veruju da su izrodili novog DŽordana, Maradonu ili Nadala...

Pored sportskog, vrlo je diskutabilan i primer vezan za medije. Ovako Zorić opisuje prekršaj koji je karakterističan za urednike i novinare:

- Mogu da se nađu na udaru zakona ukoliko, na primer, pristanu da ne objave tekst o nekoj temi čije bi objavljivanje škodilo njihovom izvoru, a da za uzvrat dobiju informacije o drugoj temi o kojoj će pisati.

Bude li ovo usvojeno, medijima će država braniti da rade nešto što ona sama često (prečesto) izvodi. Naime, ako u ovom Zorićevom opisu umesto "tekst" stavite "dokaz" a umesto "tema" stavite "zločin", dobićete definiciju – zaštite svedoka! Zaista, kada državni tužilac, onaj čiji je portparol upravo Tomo Zorić, uhapsi nekog gangstera, a ovaj pristane da snabde pravosudne organe informacijama o nekim drugim zlodelima nekih drugih prestupnika, tužilac za uhapšenog zatraži status zaštićenog svedoka. Odnosno, pomilovanje za uhapšenog, koje je ovaj zaslužio punom saradnjom.

Istraživačko novinarstvo često liči na policijsku istragu, u kojoj morate da pravite kompromise sa malim đavolima kako biste doprli do većih. Nejasno je samo zbog čega tužilaštvo namerava medijima da uskrati ono što samo obilato koristi...

U ostala tri Zorićeva primera, autor ovog teksta – pravnički laik – nije pronašao neke upadljive protivurečnosti. Možda bi neko stručniji i u njima video silna sumnjiva merila. U svakom slučaju, predložene izmene krivičnog zakonika zahtevaju ako ne hitnu reviziju, a ono barem da prođu kroz javnu raspravu, u kojoj bi učestvovali kako pravni stručnjaci, tako i eksperti iz oblasti koje će najviše biti na udaru zakonika.

Trgovina uticajem je suština korupcije, a zakon koji će je sakncionisati je neophodan. Ali, baš zbog tolike potrebe, ne sme biti donet na brzinu, samo da bismo pojačali evroatlantske vetrove na koja idu državna jedra. Oni koji zloupotrebljavaju svoj položaj i uticaj koji im on donosi – a takvih, bez sumnje, ima i među sportskim trenerima i među urednicima i novinarima – moraju da budu suočeni za zakonom koji će ih kažnjavati. Nikako sa zakonom koji je celoj problematici pristupio neozbiljno, pa će prestupnicima praktično služiti kako bi dokazali svoju nevinost.