Коментар дана | |||
''Ударач 52'' на ''Б92'' |
понедељак, 28. фебруар 2011. | |
Документарац приказан на телевизији Б 92 у недељу по подне права је слика и прилика уређивачке политике на овој телевизији. Граничи се с добрим укусом и на ивици је нормалног. А у чијем је интересу приказивање нечег таквог можда је ствар РРА.
Истини за вољу о ''Ударачу 52'' који је провео седам дана, након што је бомбардовао српске положаје и проузрокова, шта је већ проузроковао, говорили су аутори из Америке, говорили су они који су организовали, подржали и спровели геноцидни и паклени план којим је покушан да сеуништи један народ –Срби у Босни и Херцеговини, те зато није ни чудо што је у епизоди изливено толико емоција и толико једа на ''дивље'' ''паравојне'' и поврх свега ''неспособне'' Србе, како се аутор трудио да покаже. Ипак, у време када све више и више на површину испливавају истине о томе шта је НАТО чинио 1995. у Босни и Херцеговини, а недуго и у оном што је представљало остатак Југославије, више је него дегутантно величати један догађај у коме се, бежећи од судбине и људи које је бомбардовао, а који су грешком остали живи, спасавао један пилот НАТО.
Према свему судећи, капетан О’Грејли је са слабашном оценом завршио, вероватно убрзани курс преживљавања, који пролазе сви пилоти и маринци армије САД. Био је престрављен, неспособан за предузимање било какве акције на плану самоодржања, чак је премро од страха и од залутале јунице која му се приближила на метар-два. Да је рецимо, овај капетан који је храбро са висине од неколико километара бомбардовао ''дивље'' и ''паравојне'' Србе, бар погледао на ''Дискаверију'' како тамо онај бивши маринац савлађује и најтеже препреке, било би му ваљда лакше. Овако живео је тих седам дана у паничном страху, а како рекоше актери његовог спасавања ''цео свет је бринуо за њега''. Само право је чудо како нико у том свету није бринуо о Србима, о деци, старцима, о ратницима о материјалним добрима, које је тај исти ''Ударач'' немилосрдно разарао. То је, за тај велики демократски свет, колатерална штета. НАТО је требало да ''утера'' страх у кости непослушног народа па ни наредба да се неизоставно, свако ко се супоротстави и покуша да спречи спасавање несрећног и неспособног пилота, може без по речи убити – не одудара од злочиначких намера НАТО. И када је дошао дванаести час, односно седми дан, све је било јасно. Неколико стотина маринаца, уз подршку борбених авиона и хеликоптера, кренуло је у цик зоре у Босну и Херцеговину. Помало су наводно страховали од дивљих Срба, али знали су да им они уствари, не могу ништа.
Они паравојни митраљези, који су рафалима испратили и ту и тамо изрешетали хеликоптер који је спасао капетана армије САД, били су, наводно, све што Срби могу да учине. На страну што су располагали, како је речено, огромном техником – очито није имао ко ни када да је употреби. А регрути, па и у код маринаца, знају шта се може учинити када се располаже таквом техником! Уосталом, епизода из 78 дана када је ''Милосрдни анђео'' разарао и убијао, у име демократије, ширећи своје принципе и облике демократје (хвала им на њима показали су то американци уништавањем сопственог народа – Индијанаца, на пример) када су неки други Срби показујући неописиву храброст, знање и сналажљивиост, рушили ''фантоме'' и ''невидљиве'', као глинене голубове, а о других стотинак летелчица које су оборене да се и не прича. Дакле, јадно звучи ова мелодраматична прича, ова епизода која би требало да измами уздахе и потврди сналажљивост и храброст пилота ''иза непријатељских линија''. Заборавила су господа са Б 92 да је ''Ударач 52'' своје отровне стреле слао и на њих и њихову децу, ако не те ‘95. онда четири године доцније. А последице осећамо и сада. Ваљда зато, да би се те последице скриле иза ''храбрости'' и ''хуманости'' НАТО злочинаца морамо да гледамо и слушамо жалосне приче о људима који су све друге људе сматрали обичном – колатералном штетом. |