U spomen Nikoli Miloševiću

Kada bih znao, napisao bih apoteozu Nikoli Miloševiću, akademiku, književnom teoretičaru, esejisti i piscu, dugogodišnjem predsedniku i počasnom predsedniku Srpske liberalne stranke, čiji je osnivač bio.

Ne mogu da se setim onih reči koje bi ga podigle do zasluženih visina. I čemu to? Dužnost njegovih prijatelja je da ga se sete i u prikladnim trenucima pomenu, a njegova dela govore o njemu kao čoveku, naučniku, umetniku i političaru.

Bio je smirenog ponašanja, a oštar u dijalogu sa političkim protivnicima. Uvek ga je bilo prijatno slušati, i kada je nadahnuto govorio, i kada je oštro polemisao. Oni koji ga nisu imali kao sagovornika nisu osetili prijatnost tog govora, a oni što nisu čitali njegova dela, nisu osetili virtuoznost njegovih rečenica. Posedovao je dar za naraciju i želju da prenese na druge sve što oseća.

Mi, njegovi saradnici, pamtimo ga kao odgovornog čoveka i čoveka koji je imao puno razumevanja za druge. Politička pitanja, kojima se bavio, nije razvrstavao na više i manje važna, već na ona koja su prioritetnija, odnosno, koja bi trebalo brže rešavati.

Nije bilo pitanja iz političkog i javnog života a da ga se Nikola Milošević nije smeo dotaći, dobro izanalizirati i predstaviti javnosti u punom svetlu. Ta crta ga je krasila do kraja života. Posebnu hrabrost ispoljio je u kritici boljševičke teorije i prakse, što je nateralo Jurija Andropova, generalnog sekretara Komunističke partije SSSR-a da, od političkog vrha Srbije, zatraži preduzimanje najoštrijih mera protiv ovog univerzitetskog profesora. To je bilo vreme kada je Goli otok vršio svoju punu funkciju.

Skromnost je bila još jedna njegova karakterna crta. Nije „tezgario po belom svetu“ da bi za svoj provod pribavio luksuzna kola i još luksuzniju vilu na moru, već je sav svoj radni vek proveo radeći za skromnu platu na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Skončao je u Beogradu u skromnom stanu kao što je sav svoj život skromno proživeo.

Nekoliko dana pre nego što će mu život utihnuti, došao je na sednicu Glavnog odbora stranke, polako, jedva se krećući, seo na prvu stolicu do koje ga je donela snaga, te izgledom isposnika i glasom brižnog roditelja i izgovorio nekoliko saveta nama, svojim prijateljima, koji nam još uvek odzvanjaju negde u dubini.

Nije se tada dugo zadržao, ali se više nije ni pojavljivao među nama. Dugo smo posle tog susreta sedeli sami ćuteći i osećali da gubimo najboljeg.

Otišao je Nikola Milošević, ali ostao je njegov san koji nas još uvek drži na okupu.