"Trebljenje kukolja"

Kao što su gospođi Šarčević odmah skrenuli pažnju ostali učesnici emisije (Nebojša Spajić i Ljiljana Smajlović), ako neko treba da "trebi kukolj" među srpskim novinarima, onda su to javnost i novinarska udruženja, a ne državna tužilaštva. Jedno je, naime, kada se novinari optužuju da su, pišući i izveštavajući, prekršili moralna i profesionalna pravila, a sasvim drugo kada se oni optuže da su, svojim pisanjem, počinili zločin. Za prvo sledi moralna i profesionalna osuda, a za drugo zatvor. Novinar može da u pisanju počini zločin samo ako direktno i eksplicitno pozove na nasilje protiv neke ličnosti, ili protiv neke grupe ljudi. To je onda podstrekivanje na zločin. Sve ostalo je stvar slobode mišljenja i izveštavanja. Ta mišljenja mogu biti pogrešna, a izveštavanja neprofesionalna. Ali, država i tužilaštvo nemaju šta da se mešaju u ovu sferu. Jer nije na državi da određuje šta je ispravno i profesionalno u novinarskom izveštavanju, već je to stvar javnosti, stručnih udruženja i njihovih etičkih komiteta. 

Gospođa Šarčević se, međutim, nije dala pokolebati. Ona je tvrdila da ako novinar objavi nepotvrđenu vest o tome da su Hrvati pobili 15 srpskih beba, zatim to pročita neki vojnik koji čuva zarobljene Hrvate u Ovčari, pa on potegne automat i pobije zarobljenike, onda je taj novinar saučesnik vojnika-zločinca. Takva ideja je potpuno apsurdna, odmah je upozorila Šarčevićku Ljiljana Smajlović. Njome se uvodi pravno  bezobalna ideja "objektivne krivice". Po tome bi svako od nas mogao biti kriv pred državom, samo ako na osnovu njegove informacije (tačne ili netačne, svejedno) ili na osnovu njegovog stava (ispravnog ili neispravnog, svejedno), neki nervno ili moralno problematičan delatnik reši da počini zločin. U romanu Dostojevskog, ateistički stavovi Ivana Karamazova podstakli su Pavela Smerdjakova da ubije starog Karamazova. Ali, Ivan Karamazov nije imao nameru da podstiče Smerdjakova da ubije njihovog oca, već je samo iznosio tipična ateistička stanovišta. Za to što je nervno i moralno labilni Smerdjakov iz tih stanovišta izvukao opravdanje za svoj zločin, odgovoran ne može biti Karamazov, već samo Smerdjakov. Ivan Karamzov može biti osuđen za saučesništvo u ubistvu Fjodora Karamazova samo ako se dokaže da je Smerdjakova direktno podgovarao da ubije Fjodora. Ali, Ivan Karamazov ne može biti osuđen samo zbog toga što je kod Smerdjakova "širio ateističku propagandu". Širenje ratne, ili bilo koje druge propagande, ma koliko da je ta propaganda moralno ili profesionalno problematična, nije zločin. Ako bi država puku propagandu progonila kao zločin, time bi praktično suspendovala svaku slobodu mišljenja i izveštavanja, pa bi šteta od te akcije za samu državu bila daleko veća nego korist.

Isto tako će i šteta od ove akcije Tužilaštva biti daleko veća nego što može biti korist. Ideju da Tužilaštvo "trebi kukolj" među srpskim novinarima sa oduševljenjem su dočekale samo E-novine Petra Lukovića i NDNV Dinka Gruhonjića. Svako drugi, ko je razuman, zna kolika se opasnost za slobodu javne reči krije u ideji da se novinarima sudi zbog iznošenja informacija ili vrednosnih sudova. Te informacije mogu biti i najpogrešnije. Ali, ako u njima nema direktnog pozivanja na zločin, to su samo "pogrešne", ali nikako ne i "zločinačke" informacije. I ma koliko moralno da osuđujemo medijsko širenje neistine sa, recimo, RTS-a, početkom devedesetih, teško da se možemo setiti i jednog slučaja direktnog pozivanja na zločin. Čak ako bi se među onom petorkom novinara-istražitelja, koje je angažovalo Tužilaštvo, našli i takvi stručnjaci kao što su Luković i Gruhonjić, sumnjam da bi oni mogli da nađu i jedan primer takvog novinarstva.

Pa čemu onda sve ovo? Izgleda da je Tužilaštvo za ratne zločine iscrpelo listu stvarnih počinilaca ratnih zlodela. A postojanje Tužilaštva mora se nekako opravdati. Stoga je neko pametan zaključio da se krene dalje, i otvori lov na "pozadince". Optuživati političare iz devedesetih za "ratno huškanje" dođe mu malo nezgodno – tadašnji portparol SPS-a je danas ministar policije. Ali, novinari – e, to je već druga priča. Tako smo se našli pred istragom novinara koja će "očistiti kukolj", kako reče gospođa Šarčević. A pošto tog "kukolja" ima svuda, Tužilaštvo za ratne zločine, počinjenih pre deceniju i po, potrajaće još mnogo, mnogo fiskalnih i fondokorisničkih godina. Ako ne i desetleća...