Tito po stoti put među Srbima

Jedni, naglas i bez ikakvih posledica, vređaju tek upokojenog patrijarha i optužuju crkvu da je fašistička organizacija koja koči celu državu; drugi donose dokument kojim Vojvodina postaje daleko manje srpska teritorija nego što je do sada bila; treći sprovode diplomatsku ofanzivu tako što jačaju naše odnose s pojedinim afričkim zemljama tipa Libija i Kongo...

Bolji momenat od ovoga, ruku na srce, neko ko se zove Josip Broz zaista nije mogao da izabere za ulazak na političku scenu. Gledajući kako SPC opet dobija reputaciju "opijuma za narod", Novi Sad nanovo izrasta u glavni grad, a peti stub naše spoljne politike niče tamo negde u oblasti nesvrstanih, čovek takvog imena i prezimena – pa još unuk pokojnog maršala – lako je mogao da zaključi da je kucnuo čas da on produži tamo gde je njegov deda stao. Zato je Josip Joška Broz, sin najstarijeg Titovog sina Žarka, prošle nedelje u Novom Sadu osnovao Komunističku partiju, kao savez nekoliko ovdašnjih stranaka komunističke orijentacije.

Osim imena predsednika i naziva same partije, Joškin projekat, istini na volju, nema baš previše sličnosti sa Titovim projektom. Joška, recimo, najavljuje da će njegova KP biti otvorena i za vernike (?!), da će podržavati evrointegracije, ali i da će se zalagati za to da nam jedini strateški partner bude Rusija. Pokojni maršal – koji je proganjao crkvu, odbrusio "ne" Staljinu i šurovao sa Amerikom – verovatno bi se zgrozio na ovakve metode. Takođe, ne deluje kao da Joška namerava da oružjem dolazi na vlast (mada mu upotreba istog nije strana, s obzirom na to da je pre dvadesetak godina bio na sudu zbog vatrenog obračuna sa poznatim beogradskim kriminalcima, ali barem priznaje državne sudove), niti, za sada, planira da zabranjuje rad ostalih partija. Joška Broz se, u stvari, više oslanja na slavu i reputaciju, a manje na programe i političke platforme svog dede.

Ipak, iver nije ni predaleko pao od klade, pa Joška poteže svima poznato bratstvo i jedinstvo. Normalno, umotano u savremene oblande. Tako Broz Junior nagoveštava da će se zalagati za što bliskiju saradnju među bivšim SFRJ republikama – "možda ne baš menjanjem granica", ali "interes je veliki"[1].

Uprkos proklamovanom cilju da okupi sve koji žale za vremenima Joškinog dede, ne bi trebalo očekivati da nova Komunistička partija ostvari bilo kakav značajniji uspeh na srpskoj političkoj sceni. Međutim, ne zato što ovde jugonostalgičara i titonostalgičara nema, već, naprotiv, zato što ih je previše. Praktično, na prste jedne ruke mogu se izbrojati političke snage koje se protive "što bliskijoj saradnji" sa nekadašnjom SFRJ "braćom". U državi u kojoj čak i mnogi zvaničnici veruju da je velikosrpski nacionalizam razbio onu idiličnu tvorevinu zvanu Jugoslavija, konkurencija Joške Broza je prejaka čak i za nekoga ko nosi takvo ime i prezime. Sve što nova KP može da ponudi već smo čuli, od Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića, Vesne Pešić ili Bojana Pajtića.

Joška Broz i njegova KP utopiće se u masu sličnih, pošto ovde, nažalost, nikada nije sprovedena lustracija. Ali, ne ona popularna, u Drugoj Srbiji omiljena lustracija, koja bi se odnosila na sve što je bilo povezano sa režimom Slobodana Miloševića. Lustracija koja je ovoj zemlji još potrebnija, jeste ona koja bi počistila sa javne scene i one koji su se ogrešili u režimu Josipa Broza Tita. Posle toga bi retko ko sa srpske političke pozornice preostao, ali bismo na taj način barem raščistili sa najkrvavijim režimom u našoj istoriji.

Da smo sproveli tu lustraciju, Joška Broz bi sada morao da smisli neki drugi naziv i neke drugačije plakate i slogane za svoju partiju, što ipak nije najbitnije. Mnogo je važnije to što Srbija ne bi imala potrebe za bilo kojom drugom lustracijom, niti bi se već dvadesetak godina vrtela u krug.