Sveti Stefan, referendum i Srbi

Ima skoro deset godina kako me je moja dobra prijateljica, ruska monahinja i ikonopisac mati Ksenija zapitala koja je slava moje porodice. "Sveti Stefan", odgovorio sam. "O, lepo, slava Srbije", na to će ona. Potpuno zatečen, rekao sam joj da nisam bio svestan da Srbija uopšte ima slavu. "Naravno da ima", kaže ona, "slava Srbije je slava Nemanjića, a to je Sveti Stefan. Crkva to dobro zna, i Svetom Stefanu uvek daje istaknuto mesto u prvom redu svetitelja na ikonostasu". Kasnije sam pokušao da o tome nešto više saznam, ali podaci na internetu, kao i uvek kada je u pitanju srpska kultura i istorija, bili su nekonkluzivni. Dobar deo naših javnih delatnika, uključujući Jovana Dučića, smatrao je da je slava Nemanjića Aranđelovdan.

Vladika Nikolaj u "Životu Sv. Save" kaže da je Sveti Stefan. Ali to, u krajnjoj liniji, i nije toliko bitno. Tom istom prilikom, mati Ksenija mi je skrenula pažnju da narodi često dele sudbine svojih svetaca. Rusija i Engleska pod pokroviteljstvom Sv. Đorđa Pobedonosca uvek su nizali samo vojne pobede i uspehe. A srpski Sveti Stefan poznat je kao Prvomučenik, prvi učitelj hrišćanske vere koji je ubijen zato što ju je propovedao. Tako je i srpski narod, čuvajući amanete koji su mu ostali od Nemanjića, uvek nekako bivao prva žrtva na oltaru svake nove pošasti i svakog novog imperijalizma koji je zahvatao Evropu. Stradajući, mi smo zaista postali narod Svetog Stefana, a on se izborio za naročito mesto u našim srcima. Utoliko pre, što sa ovu posebnu vezu sa njim skoro da nismo ni znali.

Priča oko referenduma je stoga veoma nalik na svaku političku priču iz Bosne. Muslimani, koji histerično udaraju na potpuno legitimne političke interese bosanskih Srba istovremeno vrište kako su Srbi ti koji sahranjuju BiH. A u stvari je sve obrnuto. Jer autoritet svakog političkog centra prestaje da postoji onog trenutka kada on svojim potčinjenim počne da naređuje nešto što je njima, iz bilo kog razloga, nemoguće ispuniti. O tome dugo i obilato piše Tolstoj u "Ratu i miru".

Političko Sarajevo se previše naviklo da će strano prisustvo u BiH uvek ispunjavati njihove političke hirove, i umislili su da Srbima mogu da narede da ukinu same sebe. Kolonijalni gospodari Srbije su kudikamo pametniji od toga, što dokazuje činjenica da Brisel, taj suvereni gospodar Srbije i dalje odbija da naredi da se odreknemo Kosova. Svesni su da je moć moć samo dotle, dok potčinjene "može" da natera da rade ono šta hoće. Onog trenutka kada naredi ono što "nije moguće", ona se dezavuiše i raskrinkava kao lažni centar moći, i biva svrgnuta. To se na naše oči događa u Sarajevu. A ako je bosanskim muslimanima zaista stalo da očuvaju BiH, trebalo bi da počnu tako što će prestati da naređuju Srbima da čine nešto što nije moguće da učine. A zatim im ne bi škodilo ni da se sa malo više poštovanja i interesovanja postave prema Svetom Stefanu. Jer ako uspeju da shvate njega, uspeće da shvate i Srbe. I da shvate zašto u Bosni nikada neće njima vladati.