Srbija – mašina za kopiranje

Neprijatno sam se zbunio pretprošle godine, negde u letnje doba, kad su mi poznanici iz Norveške, koji su prvi put boravili u Beogradu, zatražili da ih odvedem u neki noćni klub u kojem mogu da čuju srpsku muziku.

Čekaj malo, začudio sam se u sebi: stranci, a zahtevaju srpsku muziku?! Ne srpske ratne zločince, srpsku kolektivnu krivicu ili multikulturno parče srpske teritorije – s tim ne bi bilo problema, takve robe imamo u izobilju, uvek spremne za sve koji je traže – nego srpsku muziku!

Okej, zaključio sam, koliko god nenormalan bio njihov zahtev, ispuniću ga, vodiću ih na takvo mesto. Samo, koje?! U kom to beogradskom noćnom klubu puštaju srpsku muziku? Postoji li uopšte srpska muzika prilagođena noćnom životu, panično sam se zapitao...

Sa istim tim problemom koji sam ja rešavao pre dve godine, ovih dana suočavaju se volonteri na Univerzijadi. One hiljade sportista, pristiglih sa svih krajeva sveta, neminovno od svojih domaćina traže da im pokažu karakteristične, originalno ovdašnje znamenitosti. Pa i u noćnom životu. Pogotovo u noćnom životu! Mogućnosti za dobar večernji provod važno su obeležje svake metropole, a oni su sve mladi ljudi. Poželeće da vide kako se njihovi vršnjaci u Srbiji zabavljaju kad padne mrak. Kao i oni moji ludi Norvežani, zatražiće od svojih domaćina da ih odvedu u tipično srpski ambijent.

Oni koji su to već uradili, malo se razočarali. Dnevni list "Blic" je pre nekoliko dana preneo utiske pojedinih takmičara, pridošlih sa raznih strana sveta, na početku boravka u Beogradu. Pored ukusne hrane i lepote ovdašnjih žena, što su već opšta mesta, istakli su i noćni život. Ali, požalili su se da nije previše autentičan. Tako je jedan turski sportista (koji je insistirao na anonimnosti kako ga trener ne bi kaznio), rekao da su se on i njegovi saigrači već prve večeri iskrali iz univerzitetskog sela i upustili u provod:

- Osim strane muzike, puštali su i srpsku, koja je slična našoj, pa ne možemo da je slušamo baš celu noć – iskren je bio mladi Turčin.

Australijski košarkaš Nejt Tomlinson kaže da je potpuno oduševljen splavovima, jer nikada ranije nije video klubove na vodi. Ipak, i on ima primedbu:

- Jedina zamerka je što sam slušao stranu muziku, koju slušam i kod kuće. Voleo bih da sam čuo nešto vaše.

Iskustva ova dva akademca zaista verno odslikavaju ovdašnji noćni život, najurbaniju stranu Beograda (i svakog drugog velegrada). Klubovi u Beogradu dele se na one u kojima trešti turbo-folk, i one u kojima gruvaju zapadni hitovi. U jednom od ovih prvih bio je mladi Turčin, pa mu je dosadilo da sluša pesme koje su nakaradne kopije muzike njegove zemlje. U jednom od ovih drugih obreo se mladi Australijanac, pa mu je nedostajalo nešto što ne može da čuje i u svojoj zemlji.

Muzika koja se sluša po noćnom Beogradu ni po čemu nije specifična, jedinstvena, originalna. U redu, ta činjenica, složićemo se, nije najveće zlo koje može da snađe jedan grad i zemlju kojoj je on prestonica. Ali, nije ni prijatna, jer ukazuje na ozbiljnije probleme od gubljenja muzičkog identiteta. Recimo, na sveobuhvatno odumiranje nacionalnog identiteta.

U školstvu je prepisivanje regulisano na vrlo jednostavan način – zabranjeno je zakonom! Zato učenik koji prepisuje može od toga da ima neku korist samo ako ga nastavnik ne uhvati, pa se iz petnih žila trudi kako bi njegova ilegalna aktivnost ostala neprimećena. U srpskoj politici, međutim, stvar stoji potpuno drugačije. Prepisivanje kao da je ne samo dozvoljeno, nego i poželjno. Već devet godina fotokopiramo od drugih sve i svašta – zakone, statute, ustave, politička uređenja, ekonomiju, monetarnu politiku – ali to uopšte ne krijemo. Naprotiv, hvalimo se na sav glas, iz petnih žila se trudimo da svi primete kako prepisujemo. Srećni smo kada nas neko pohvali da smo dobro prepisali i očekujemo neku nagradu za uloženi trud, najpre "beli šengen", a kasnije i članstvo u Evropskoj uniji.

Nasuprot očekivanjima, takvo odricanje od svojstvenosti i posebnosti ne donosi nikakve koristi, niti olakšice. Niko ne voli plagijatore. Još manje ceni. Anonimni Turčin, košarkaš Australijanac i ostali sportisti koji budu shvatili da je srpska urbana kultura iščezla ne samo iz noćnog, već i iz dnevnog života, a da nam je nacionalni identitet stradao u tranziciji, neće nas zbog toga nimalo više poštovati. Upravo suprotno.

Ako se pitate kako sam se onomad snašao sa Norvežanima – lako! Objasnio sam im da je Rijana u stvari Srpkinja koja je pobegla od Miloševićevog režima, a da je Bili Ajdol rođeni Čačanin, pa da, prema tome, ceo svet sluša srpsku muziku... Šalim se. Vodao sam ih po onih nekoliko kafana u Zemunu u kojima se gosti do duboko u noć vesele uz živu muziku, uz strane i domaće pesme, ali odsvirane u tipično ovdašnjem stilu. Posle su mi rekli da tako nešto nikada nisu videli i da su se proveli mnogo bolje nego na splavovima koje su pohodili do tada.