Srbija, zemlja radničkih apsurda

U isto vreme radnici u Srbiji imaju dve potpuno različite poslovne situacije. Jedni protestuju i štrajkuju danima a drugi dane svoga radnog vremena provode na moru, u okviru sindikalnih Radničko sportskih igara 2009. godine. Po raspoloživim podacima u Srbiji traju radnički protesti u 24 grada. Od toga neki kao što su protesti u Nišu i Kuršumliji traju danima. Jedan deo radnika štrajkuje glađu dok se drugi deo odlučio za proteste u vidu blokade puteva, železnice ili javnih ustanova. Paradoks leži u tome što je tokom 2009. godine organizovano 24 radničko-sportskih igara, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Omiljene destinacije srpskih radnika su Grčka, Čanj u Crnoj Gori i Palićko jezero u Srbiji. Za to vreme Skupština zvrji prazna. Deo poslanika je na zasluženom odmoru, dok deo ministara u Vladi Srbije donosi niz važnih zakona. od kojih su Zakon o prostornom planiranju i uređenju kao i izmene Zakona o informisanju – zakoni koji su pobudili najveću pažnju javnosti.

Radničko-sportske igre medicinskih radnika Srbije su se početkom juna održale u Čanju – bilo je preko 2000 učesnika. Nadležni u Ministarstvu zdravlja kažu da o tome ne znaju ništa. U sindikalnim organizacijama kažu da je deo troškova snosio sindikat a jedan deo su sami radnici otplaćivali u više rata. Po podacima turističke agencije koja je organizovala odlazak na radničko-sportske igre, sedmodnevni boravak u Čanju košta 130 evra po osobi. Prostom računicom dolazimo do brojke od 260 hiljada evra. Zaposleni u rudnicima Srbije su prošle nedelje posetili Lepenski vir. Boravak od 4 dana je platila država. Ako sumiramo ukupan broj radnika svih državnih preduzeća i ustanova dolazimo do brojke od 18.000 radnika koji su u 2009. godini učestvovali na radničko-sportskim igrama. Ukupni troškovi puta, boravka i sportskih takmičenja iznose 1.800.000 evra. Postavlja se pitanje ko je sve to platio? Ako su polovinu platili sindikati a drugu polovinu država, dolazimo do izuzetno jakog utiska. Srbija je zemlja bogatih javnih preduzeća i izuzetno imućnih sindikata. Da li je to zaista tako?

Po procenama ekonomista, za 5000 evra je moguće otvoriti jedno radno mesto. Za 1.800.000 evra bilo je moguće otvoriti 360 radnih mesta. Činjenica da i nije neka brojka, ali je zaista veliki luksuz potrošiti skoro 2 miliona evra na radničko-sportske igre, pogotovu u Srbiji u kojoj je sve veći broj nezaposlenih i nezadovoljnih.

Srbija je zaista zemlja radničkih apsurda.