Somalijska apokalipsa u senci korejskih ratnih igara

Dok se pred očima čitavog sveta konstantno nastavlja agresija na jednu suverenu zemlju Libiju sa potpuno lažnim opravdanjem, vojske SAD i Južne Koreje su 16. avgusta počele združene vojne vežbe na neuralgičnom Južnokorejskom poluostrvu. Pomenute vežbe će trajati 10 dana sa učešćem oko 530 000 (!) vojnika i osim pomenutih zemalja u manevrima učešće će uzeti još sedam zemalja[1]. Neka pitanja se neizbežno postavljaju, naime, da li je ovo treniranje mišića i izvođenje najmasovnijih vojnih manevara još od završetka Korejskog rata 1953. godine potrebno u vreme sve većih tenzija sa komunističkim severom?

Sasvim je sigurno da Pjongjang na ove manevre neće gledati blagonaklono i da će oni samo još dodatno podići tenziju i pogoršati diplomatsku poziciju obe zemlje. U isto vreme nastavlja se bezobzirno bombardovanje Libije[2] u kome sa svakim danom strada sve više civila i nedužne dece.[3] Pod izgovorom zaštite civilnog stanovništva NATO ubija svakim danom sve više civila koje je trebalo da zaštiti od navodnog terora Moamera Gadafija!

Možemo samo da zamislimo koliko će iznositi troškovi pomenutih ratnih igara na korejskom poluostrvu uz učešće preko pola miliona vojnika pod patronatom SAD, a što se tiče troškova u Libiji oni se mere milijardama. Iako ljudski život nema cenu, sa svakim danom zemlje NATO pakta su spremne da iz svojih kasa ulažu sredstva u besmisleno bombardovanje Libije kako bi došle do bogatih izvora nafte. Jedan krstareći projektil koji je ispaljen na Libiju košta preko milion dolara, a nedeljno se ispaljuje preko stotinu ovih ubojitih projektila na jednu suverenu zemlju. Tako da troškovi u koje su uračunati samo krstareći projektili iznose preko 100 miliona dolara nedeljno![4] Naravno, u ovu cifru nisu uračunati troškovi Britanije, Francuske, Italije i ostalih zemalja koje učestvuju u napadu i koje se odnose na navođene projektile i plate pilotima koje bi mogle da prehrane čitave porodice. Osim toga, šteta koja je naneta Libiji se može meriti samo u milijardama dolara i ona se svakim danom sve više povećava.

U isto vreme na afričkom kontinentu vlada jedna od najgorih kriza koja svakim danom odnosi više stotina života. U Somaliji je u toku pravi egzodus gladnih. Od gladi koja je izazvana sušom, naravno, najviše stradaju deca. Glad je proglašena u dva regiona južne Somalije, dok je za 3,7 miliona ljudi hrana hitno potrebna, što iznosi trećinu stanovništva zemlje. Nažalost, usled sukoba dopremanje pomoći nije sigurno.  

“Čujemo da žene moraju doneti strašnu odluku da ostave slabiju decu kako bi spasle snažniju, a deca im i umiru na rukama”, izjavila je DŽoset Šeran, izvršna direktorka svetskog programa za hranu.[5] Situacija u Somaliji je takva da su majke bukvalno prisiljene da svoju mrtvu decu ostavljaju na putu dok snažniju decu vode sa sobom u nadi da će stići do nekog kampa u kome se deli hrana. Na stotine dece je već umrlo od gladi, dok se zapadni svet igra ratnih igara u Koreji i ubija decu u Libiji pod izgovorom “demokratizacije” libijske nacije.

“Sve tačke na kojima se može deliti hrana apsolutno su prekrcane, rekla je Šeran i dodala da izbeglički kamp u kenijskom mestu Dadaabu koji je predviđen za 90 hiljada ljudi sada prima 400 hiljada. “Želimo se pobrinuti da uz cestu ima hrane jer te ceste postaju ceste smrti: majke moraju napustiti preslabu decu ili decu koja su putem i umrla”, izjavila je Šeran. Najpotresnija je bila izjava mlade žene koja je medijima saopštila da joj je od gladi na rukama bukvalno umrlo četvoro njene dece!

Situacija u Somaliji je kritična jer gladnoj deci koja prežive preti i trajno oštećenje moždanih funkcija. Milioni ljudi su životno ugroženi, ali njihov vapaj izgleda da niko ne čuje od eksplozija bombi u Tripoliju i od zveckanja oružja preko pola miliona vojnika koji učestvuju na združenim vežbama u Južnoj Koreji. Da li je istinski put demokratije izbor smrt pod bombama ili smrt od gladi? Svaka bomba koja padne na Libiju mogla bi da prehrani jednu gladnu porodicu na Rogu Afrike, ali svetski moćnici su odlučili da je daleko isplativije pretiti Pjongjangu ili rušiti režim Moamera Gadafija kako bi se došlo do crnog zlata, nego pomoći nedužnoj deci koja svakodnevno stradaju od jedne od najgorih pošasti koja je zahvatila “crni kontinent”.