Srpska šajkača na glavama islamskih fundamentalista

Na stranicama  “Politike” koje se bave kulturom nedavno je objavljen tekst Boška Lomovića pod naslovom “O kulturi , možda uzalud”. Autor nas je  podsetio  na  znamenite reči Vinstona Čerčila koje je izrekao prilikom rasprave o budžetu za ratne operacije, kada je traženo da se sredstva namenjena  za kulturu daju za vojne potrebe  Engleske koja je bila u ratu sa nacističkom Nemačkom. Vinston Čerčil je tom prilikom rekao “A šta ćemo onda braniti?!“.

Ovo je izuzetno važno upozorenje i za vođenje kulturne politike u ovoj zemlji, ako tako nešto uopšte i postoji. U ovom tekstu se sa puno prava ističe značaj kulture za zasnivanje kulturnog obrasca i odbranu nacionalnog identiteta (za koji se govori i da više i ne postoji), ali se govori  i o nedopustivo malom procentu budžetskih izdvajanja za kulturu najmanjem u Evropi, a svodi se na  0, 62 posto BDP-a.

Ukazuje se takođe i na  veoma nepovoljan položaj “Letopisa Matice srpske” (časopis  izlazi  u kontinuitetu već 192 godine) Srpske književne zadruge, koja je prepuštena slobodnom tržištu bez ozbiljne i sistemske brige države za ovu izuzetno značajnu kulturnu ustanovu.

Ukazuje se na izvitoperavanje Sabora u Guči i opštu komercijalizaciju i trivijalizaciju našeg tzv. kulturnog  i društvenog života, upadljivu  razliku između finansiranja sportova i finansiranja kulture, o čemu je u svom  pismu govorio akademik Dejan Despić.

Zato nije slučajno što Boško Lomović iznosi gorak i opominjući zaključak “ Uostalom sve miriše da istinskoj kulturi zvona zvone. Prosto rečeno, sve je učinjeno da je potreba naroda za njom prestala ili bitno umanjena“.

Ovaj tekst predstavlja vredan i iskren doprinos buđenju svesti o katastrofalnom i zabrinjavajućem položaju i opštem srozavanju kulture u našem društvu. Ono što stvara veliku nedoumicu i zaprepašćenje je ilustracija Dragana Stojanovića koja prati ovaj uzoran tekst. Na njoj se vide dve prilike obučene u crne odore, pripadnika fundamentalističke Islamske države, koje imaju šajkače na glavi. To je ista ona šajkača koja je pronela slavu i herojstvo srpskog naroda u njegovoj borbi za opstanak i odbranu ljudskog dostojanstva. Njih dvojica  na postolju spomenika  Vuku Karadžiću podnose mu pod  grlo nož spremni da  ga obezglave, što inače čine u obračunu sa svima koji ne žele da prihvate njihovo  islamističko „ religijsko „ ubeđenje.

Teško je zaista dokučiti  šta je smisao ovako oblikovane  ilustracije i zašto je ona uopšte objavljena jer nema nikakve veze sa stvarnom  suštinom teksta. Srbi su u poslednjim decenijama brutalno i nemilosrdno  satanizovani kao koljači i nemilosrdni etnički čistači. Zar to treba da se čini na ovakav  prizeman i neadekvatan  način i na stranicama “Politike”?

Možda se ovakvom  ilustracijom stvara prototip srpskog fundamentaliste, i to mešavine najmračnije  ideologije, koji je spreman da  uništava ono što je najvrednije ne samo u srpskoj kulturi.  Ovakvu ilustraciju ne bi mogli da smisle ni mnogobrojni najagilniji  propagandisti koji Srbe inače predstavljaju u najgorem svetlu. 

Ovo je više nego promašaj u načinu kako je ilustrovan ovaj tekst. Radi se o nedopustivom odnosu prema srpskoj  kulturi koja je i onako izložena velikom i razornom procesu devastirana. 

Ne mogu da verujem da svih ovih dana niko nije reagovao na ovako plasiranu „ ilustraciju“.  Zar smo mi u toj meri  otupeli i postali ravnodušni pred najočitijim primerima  nedopustive  politikantske manipulacije i nastojanja da se Srbi predstave kao izvršioci najvarvarskije prakse uništavanja kulturnih dobara i vrednosti. Ako prihvatamo ovakav odnos prema našem narodu, postavlja se pitanje šta ćemo moći da branimo, sledeći nauk Vinstona Čerčila.