Ruševine su srce Srbije

Najbrže napravljeni spomenici u istoriji odolevaju, nekim čudom, srpskoj privatizaciji i srpskim reformama. Monumentalne ruševine koje su nam preostale od NATO bombardovanja, a koje se nalaze u samom centru Beograda, još uvek su netaknute. Iste su kao i kada su ih, proleća 1999. i za samo delić sekunde, stvorili Solanini "tomahavci".

Ako se uzme u obzir ko je sve vladao ovom zemljom u protekloj deceniji, prosto je neverovatno da razvaline vojnih i policijskih objekata i dalje zauzimaju elitne lokacije u centru srpske prestonice. Pogotovo je začuđujuće to što se razvaline nalaze u neposrednoj blizini američke i britanske ambasade. Iz tih ambasada su nam proteklih godina stizali najneobičniji zahtevi. Sve smo ih ispunili, ili barem dali sve od sebe da ih ispunimo (Mladić). A službenici diplomatskih misija SAD i Velike Britanije svakog dana prolaze pored ruševina. I verovatno su, bez suvišnog oklevanja i ustezanja, često predlagali predusretljivim beogradskim domaćinima da uklone te ruševine, svojevrsne monumente koji bespotrebno podsećaju javnost na "Milosrdnog anđela". Ali, iako naviknuti da slepo prihvataju zapadne "ponude koje se ne mogu odbiti", predusretljivi beogradski domaćini uporno se oglušuju o ovu.

Kao što se oglušuju i o zakone uzavrelog tržišta nekretnina. Na mestima na kojima se nalaze zgrade generalštaba i saveznog MUP-a mogli bi da niknu velelepni poslovni prostori, vredni desetine miliona evra. Svakako da građevinskim preduzimačima nisu promakle te mogućnosti. I da su se obraćali predusretljivim beogradskim vlastima. Ali, iako naviknute da štancuju građevinske dozvole brže nego što DS menja koalicione partnere, predusretljive beogradske vlasti još nisu odobrile uklanjanje NATO ruševina.

Čak i kada neka ovdašnja javna ličnost pokrene pitanje raščišćavanja razvalina, beogradska javnost reaguje neobično žestoko – suprotstavljajući se inicijativi. Tako je u jučerašnjem broju "Politike" Danica Popović, u kolumni "Tri pitanja za demokrate", zatražila od nadležnih institucija da već jednom uklone ostatke bombardovanih zgrada iz centra prestonice. Kaže, neprijatno joj je da strancima odgovara na pitanje zašto neugledni ostaci već nisu uklonjeni. Ali, posetioci "Politikinog" sajta, mahom blagonakloni prema ostalim tezama i idejama kolumne, većinom su se založili za to da ruševine ostanu netaknute.

U državi koja je do besmisla podeljena po svim suštinskim pitanjima, kao da je samo oko NATO ruševina postignut nacionalni konsenzus. I to prećutni, bez rasprave i glasanja. Ruševine ne diraju ni oni za koje je Kosmet neodvojivi deo Srbije, ni oni za koje je beli šengen trijumf Srbije, ni oni za koje je NATO najbolji prijatelj Srbije. Da smo tako branili južnu pokrajinu ili domaće banke, danas verovatno ne bismo bili država koja od Međunarodnog suda pravde očekuje da joj sačuva granice, a od Međunarodnog monetarnog fonda da joj sačuva socijalni mir... Ali, nismo. Od svega čemu je urušavanje pretilo, ili mu i dalje preti, ili ga je već stiglo – nacionalni identitet, državni suverenitet, privreda, ekonomija, ćirilica, zdravstvo, prosveta, mediji, itd. – izabrali smo da čuvamo samo ostatke zgrada koje su uveliko porušene.

Te ruševine svakako nisu peti stub srpske spoljne politike, ali možda su jedini koji je preostao unutrašnjoj.