.jpg)
| Komentar dana | |||
Robno-tržišni fundamentalizam ili ''bolje rob nego grob'' |
 |
 |
 |
| petak, 18. decembar 2015. | |
|
Moderno robovlasničko društvo je zasnovano na dugu, odnosno dug je ništa drugo nego sredstvo kontrole i upravljanja. Odnos kreditora i dužnika je takav da dužnik mora stalno da ima na umu da duguje. Na taj način njegovo delovanje postaje kontrolisano i usmereno. Prenesimo ovaj mehanizam na viši nivo i dobijamo sasvim poznato okruženje svetskih kreditora MMF-a, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije (kao najpoznatih predstavnika), s jedne strane, i gomile prezaduženih zemalja, s druge strane. Ovakav sistem dobija svoj oblik skoro godinu dana pre završetka Drugog svetskog rata, formiranjem globalnih ekonomskih institucija 22. jula 1944. godine u Hotelu Maunt Vašington, Nju Hempšir-SAD, poznatijem kao Breton Vuds, sa prvobitnim formalnim ciljem da potpomogne posleratnu obnovu.
Globalne institucije danas postaju stubovi neoliberalnog kapitalizma, surovi mehanizmi zaduživanja i kontrole drugih zemalja. Jedna od ključnih tačaka u radu ovih institucija jeste i usvajanje “Vašingtonskog konsenzusa“ koji je usvojen 1990. godine od strane MMF-a, SB i Ministarstva za finansije SAD. Predlog je sačinio ekonomista DŽon Vilijamson, zaposlen u Institutu za međunarodnu ekonomiju u Vašingtonu za potrebe konferencije o Latinskoj Americi 1989. godine. Ovaj skup tržišno usmerenih reformi, trebalo je da pomogne zemljama Latinske Amerike u pokretanju stagnirjuće ekonomije i privlačenju kapitala. Konsenzus je doneo paket od 10 stavova (možemo ih nazvati i “neoliberalnim zapovestima“), sa naglaskom na makroekonomsku disciplinu, tržišnu ekonomiju i otvorenost ka svetskom tržištu putem procesa deregulacije i liberalizacije. Nemački filozof Jirgen Habermas je konstatovao da je glavna poruka Vašingtonskog konsenzusa – “trickl down“ odnosno pustiti da bogati budu još bogatiji, a da će neka mrvica već stići do siromašnih.
Možemo takođe primetiti jedan od bitnih aspekata ovakvog zaduživanja – stvaranje sigurnog mehanizma koji bi osiguravao vraćanje dugova država dužnika (nastalih angažovanjem globalnih institucija), na takav način da dug nikada ne stigne da se vrati. Ovaj mehanizam je evoluirao tako da zemlja – dužnik postavlja na najviše upravljačke funkcije ljude sa stečenim predznanjem kod kreditora – globalnih institucija. Možda je to čista slučajnost ali aktuelni ministar finansija Dušan Vujović je 1979. primljen u Svetsku banku (od 2003 – 2006. godine bio je rukovodolac programa Svetske banke u Ukrajini); Diana Dragutinović – bivši ministar finansija, danas viceguverner je radila u MMF-u kao specijalni savetnik od 2002-2004. godine; Kori Udovički aktuelni ministar u vladi radila u MMF-u 1993-2001. godine itd.
I tako dolazimo i do budžeta Republike Srbije za 2016. godinu, koji čeka u tamnom hodniku velike zgrade MMF-a u Vašingtonu da ga odobre dobri kreditori, negde pre Božića (pre 25. decembra). Neki kažu da smo bili dobri dužnici ove godine, da smo učinili sve kako je traženo i da nas čeka svetla “dužnička“ budućnost. S tim u vezi, o nekim delovima godišnjeg plana trošenja države Srbije (predlog budžeta RS za 2016. godinu Skupština RS usvojila je 12. decembra 2015. godine) nije se puno pričalo, poput člana 2. koji kaže: “Potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita, nabavku finansijske imovine i otplatu glavnice po osnovu dugova domaćim i stranim zajmodavcima za direktne i indirektne obaveze Republike Srbije iz člana 1. ovog zakona u ukupnom iznosu od 662.250.047.000 dinara, planirano je da se obezbede iz zajmova domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i inostranih vlada u iznosu od najviše 90.129.822.000 dinara, kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti (državnih zapisa i obveznica na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti) u iznosu od najviše 450.000.000.000 dinara i iz primanja ostvarenih od emisije evroobveznica (državnih hartija od vrednosti emitovanih na međunarodnom finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti) u iznosu od najviše 122.500.000.000 dinara.“ Izgleda da nam dobro stoje nevidljivi okovi, pa zašto bi ih onda skidali. |
Jedno od najsvetlijih dostignuća u razvoju ljudskog društva je nesumnjivo čovekova sloboda. Od faraona, kraljeva i careva koji su čoveka prodavali kao robu pa do danas puno toga se promenilo. Međutim, današnja stvarnost je takva da veliki broj ljudi nosi nevidljive lance na rukama i živi životom modernih robova. Za razliku od roba koga teraju bičem da gura teško kamenje i koji nema drugog izbora, moderan (neoliberalan) čovek svakoga dana polazi na posao i svojevoljno pristaje da bude rob.
Od istog autora
Ostali članci u rubrici
- Srbi na Kosovu i Metohiji neće imati koristi od dolaska Donalda Trampa na vlast, baš kao što nisu imali ni 2016. od proglašenja Gazivoda za „Trampovo jezero“
- Južna srpska pokrajina Aleksandru Vučiću služi samo kao protočni bojler, a stotine miliona evra koji se tobože izdvajaju za KiM završavaju na računima mafije i bratije
- Projekat „Jadar“ - između zakona, rizika i koristi
- Pravosudna akademija kao cediljka ili vanustavno pravosudno "usko grlo"
- Celo Vučićevo izlaganje u Generalnoj skupštini UN podešeno za domaću publiku i pokušaj da maskira sopstvenu izdaju
- Vučićeva tvrdnja da je „proglašenje okupacije KiM priznanje da je to teritorija druge države“ je ne samo pravno neutemeljena, već i pokvarena
- Srpski sportisti i trodnevni talas "moralne panike" na društvenim mrežama
- Ne verujte lažima „đavoljeg advokata“ kojem ništa nije sveto – kako je izdao nas, tako će izdati i vas, samo da bi produžio svoju vlast
- Razmišljanje jednog običnog srpskog građanina o litijumu
- Koliko srpskih duša košta gram nemačkog litijuma?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
